четвртак, 27. јул 2017.

Мисли Св. Никодима Агиорита о Исусовој молитви



Мисли преподобног Никодима о молитви Исусовој, званој умној молитви, коју је он упражњавао целог свог живота, као и о чувању ума и срца:
"Умна или молитва срца, по светим Оцима, првенствено означава ону молитву при којој човек сабира ум свој у срце своје, и без да говори устима, он само са унутарњом речју, у срцу изговараном, говори ону кратку и једноставну молитву: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме", задржавајући притом по мало дисање. У преносном и ширем смислу, умном молитвом се назива и свака друга проста молитва која се не изговара устима него умом и реченом унутарњом речју срца.

Ако, дакле, желиш и ти, брате, да те Бог што пре чује, и да добијеш оно што тражиш од Њега, труди се што више можеш на овој умној молитви, молећи се Богу свим умом и срцем својим, да би те помиловао и да би ти даровао оно што је корисно за твоје спасење. Јер уколико већи труд захтева ова умна молитва од молитве произношене устима, утолико и допире пре до уха Божјег, који боље чује умни вапај срца него велико довикивање устима. Зато Бог и говораше Мојсију, који га само умно и у срцу мољаше за Јудеје: "што вапијеш к мени?" (Изл. 14, 15).

Пошто је милост Божија опште име и обухвата све благодатне дарове које тражимо од Бога и које нам Бог даје, то можеш за било шта што од Бога иштеш да употребиш речену кратку и свеобухватну молитву: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме". Ум се лакше сабира у њу, док га опширније и многе молитве расејавају.

Дајем ти овде и неколико примера како да се молиш, уколико ти то више одговара, у разним околностима и за за различите потребе. Тако на пример, кад тражим од Бога било коју врлину или дар, можеш се молити умно и срцем овако:
"Господе Боже мој, дај ми овај дар или врлину, у славу твоју и част". Или овако:
"Господе, верујем да је по Твојој вољи и у славу Твоју, ако од Тебе тражим ову милост; нек се испуни, дакле, на мени Твоја воља".

Кад те некад нападну твоји духовни непријатељи, овако се помоли: "Пожури и похитај, Боже мој, у помоћ моју, да ме непријатељи не победе". Или: "Боже мој, уточиште моје, снаго душе моје, хитно ми помози, да не паднем". Уколико се борба продужи, настави и ти да се овако молиш, јуначки се супротстављајући ономе који те напада. Кад љута борба утихне, окрени се Богу своме, стави пред њега непријатеља твог који те напада, и своју немоћ да му се одупреш, говорећи: "Гле, Господе, дело руку доброте твоје, купљено Крвљу Твојом! Гле, непријатељ Твој који тражи да га уништи и да га прогута! Теби, Господе, прибегавам! Ти си једина нада моја, Ти који си добар и свемоћан. Погледај на немоћ моју и спремност, ако ми Ти не помогнеш, да му се и невољно потчиним. Помогни, дакле, о надо моја и сило душе моје".

И на то те потсећам: кад се умориш да се умно молиш и са срцем, тада можеш изговарати гласно устима, било молитву: "Господе Исусе Христе, Син Божији, помилуј ме" (као што кажу свети Оци), било друге молитве које сам желиш. Али и тада се труди да сабираш ум свој, да пази на речи молитве.

Неки кажу да се умном молитвом назива још и то, када човек, сабравши све духовне силе своје душе у срце, и без да ишта збори, било устима било унутрашњом речју, само умом поима и дубоко у себи осећа присуство Бога; и неуклонљиво размишља о томе, како он стоји пред Њим некад са страхом и трепетом, као осуђеник, некад са живом вером у Његову помоћ, некад пак са љубављу и радошћу, спреман да му вечно служи. То је оно о чему говори Давид: "свагда видим пред собом Господа" (Пс. 16, 8). Ова молитва може да буде и само са једним неодступним погледом ума к Богу, покајним и молебним, који је као неко ћутљиво сећање на онај дар и ону благодат, коју смо тражили раније од Њега, речју и срдачним молењем. Зато, пошто ова молитва може да се без муке врши на сваком месту, сваким поводом и под свим околностима, - држи је у рукама својим као неко силно и лакоупотребљиво оружје, па ћеш добити велику корист и помоћ".
(Из "Невидљиве борбе, " гл. 46)

Какве и које плодове даје умна молитва

1. "Плод који се рађа од овог молитвеног делања је следећи: Кад се ум дугим подвигом навикне да борави у срцу, он се, по Св. Диадоху, удаљује од лепота овога света, и почиње да мрзи и избегава чулна задовољства; јер по речима истога оца "онај који се за свагда усели у своје срце, напушта све спољашње лепоте, и ходећи духом не зна више нити може чути за телесне жеље" (гл. 57). Удаљује се исто тако и од заблуда (које настају) из фантазије и маштања, ослобађајући се тако и од напада које врше преко уобразиље прљаве и лукаве помисли. Јер сабирајући кроз молитвени мир своју голу и префињену силу у неизречену дубину срца, ум свлачи са себе сваки задебљали идол и слику уобразиље, због ускоће у срцу и малог простора, слично змији која скида своју кожу кад се провлачи кроз уско место. Поред тога, кад ум навикне да пребива у срцу, не само што воли да затвара двери одаје своје и да молитвено тихује, не само што воли да затвара врата уста својих и да ћути, него затвара стражењем и унутрашњу двер неизречене речи, не допуштајући злим духовима и демонима да преко њега говоре зло које би они хтели, и лукаве помисли, кроз које човек постаје нечист пред Богом, који истражује срце и бубреге. Зато је и рекао Св. Јован Лествичник: "телу затвори двер ћелије, говору врата језика, а духу унутрашњу двер" (Поука 27).

2. Још је плод ове молитве у томе што ум, налазећи се у срцу и гледајући духовно и унутарњим оком, и видећи ружни и прљави лик који се уобличио у њему, и одвратну маску коју је навукао на себе преко нечистих и недозвољених ствари и претстава које је видео, преко прљавштина које је чуо - задобија тиме смирење и плач и сузе. А како да се и не смири бедник, видећи да му је све у срцу мрачно и погружено у некакву дубоку и тешку таму, чији узрок су греси, које је учинио речју, делом и помишљу. Ево шта о томе каже преподобни Марко: "Како ће онај којим су завладале (нечисте) помисли бити у стању да види њима прикривен грех, који им је извор, који и јесте мрак и магла душе, зачет од лукавих мисли и дела?" (Глава 224, О онима који мисле да се делима оправдају). Како да не плаче и да се не жалости јадник, видећи да је његов разумни део препун са толико гордих, толико неразумних, толико безбожних и демонских помисли? Како да не плаче несрећник видећи своје осећање заробљено толиким прљавим помислима и толиким нечистим жељама? И своју вољу са толико злих помисли и толико неуравнотежених нагона и стремљења, уперених против ближњег? Једном речју, како да се не скруши и не пролије крваве сузе? Или како да не завапи к Исусу жалостиво, да му се смилује и да га излечи? Како да то не уради кад види срце своје оковано толиким безбројним страстима, отврдло каменом неосетљивошћу, и изранављено толиким ранама? И кад сазна да му је сав унутрашњи човек, не храм Божји и благодатни, но разбојничка пећина и радионица греха и демона? Тако ће му се, због тога смирења и плача и суза, Бог смиловати, одморити га од страсти, и ослободити од напада помисли и демона.

3. Плодотворна је она и по томе што овај повратак ума у срце, и неодступно бављење његово у срцу и умно созерцавање и стражење и чврста сабраност, и у тој сабраности молење, - постаје, по светом Калисту, као чисто огледало, у коме ум види рђаве наклоности срца, лукаве покрете својих помисли, нападе и прикрадања и заседе нечистих духова. Просто речено, ум ту види јасно све своје погрешке, све до најмање, и тако призива Исуса у помоћ, и тражи опроштај, каје се, тугује, пада пред Њега, додаје плач плачу и смирење смирењу, и чини све што му је могуће да се исправи и да више не греши. Зато нам о таквој молитви рече и Јован Лествичник: "молитва ће ти открити твоје духовно стање, због чега је богослови сматрају огледалом монаха." (Поука 28).

4. Плод ове молитве је и чистота природе, и ради чистоте природе давана надприродна енергија божанске благодати Св. Духа. Јер као што св. Оци пронађоше природна средства, начине и методе: пост, бдење, лежање на земљи, коленопреклањање, поклоне, уздржање, и друге трудове и злопаћење тела, да би очистили људску природу од страсти које се противприродно уселише у њу, - тако су исти ти св. Оци измислили и овај природни метод повратка и сабирања ума у срце, да би што лакше и што брже очистили и ум и срце, и то не само њих који су главни човекови органи, најпрефињенији и најпријемчивији за зло, а уз то и покретачи на грех, него и све друге делове и удове тела, дебље и теже променљиве (по зналцима природе и закона кретања, код сваког природног тела прво се покрећу и мењају тањи његови и префињенији делови а потом преко њих и дебљи). Циљ им је био да тако преко чишћења њих очисте сву човекову природу од страсти, и да је преко чистоте припреме да прими натприродну благодат и енергију Божју. А овај метод чисти природу брже зато што има за дело истовремено и материју и предмет којим се бави, тј. прву и општу и све заповести садржећу заповест: заповест о љубави човека према Богу свом душом, свим срцем, свом снагом и свим умом својим, због које заповести му се и даје (али и због других) натприродна благодат Божја.

5. Њен плод је и ово: кад се ум навикне да улази у срце, да разговара са унутрашњом речју и да налази своју вољу, да види самог себе и све своје силе, онда не остаје без радости и весеља, но, као што се радује и весели човек који после дуге отсутности уђе у свој дом, јер се удостоји да види своју жену и децу, тако бива, по речима божанског Никифора, и са умом, кад уђе у срце своје. Исто то каже и Јосиф Вриеније, у његовом делу "О уму", позивајући се на Никифора који пре њега беше.

Остављајући за моменат сва остала добра и натприродне дарове којих се човек удостојава од овог духовног повратка ума и срдачне молитве, додајем укратко још и ово: преко ове умне и срдачне молитве можеш да сачуваш ум и срце своје, ако не потпуно чистим и безстрасним, - то је у свету врло тешко постићи (да не кажем и у пустињи и усамљености "због немарности и лукавства нашег", како рече божански Јован Лествичник), али бар да их обестрастиш и очистиш колико је год то могуће. Јер такву заповест даде Бог човеку, да чува срце своје од страсти и злих помисли, рекавши: "пази се да не буде реч тајна у срцу твом безакоње" (5 Мој. 15, 9). О тој изреци Св. Василије написа својим царским пером целу беседу (беседа о "Пази се"), а Св. Соломон поручује: "сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот" (Приче Сол. 4, 23).

(Из књиге "Саветни приручник", гл. 10, О чувању ума и срца)

О созерцавању имена Исусовог

Има ли ишта блаженије? или пријатније? или сладосније од непрестаног размишљања о славном, слатком и многожељеном имену Исуса Христа, кроз кога ма шта човек затражио од Оца или самога Христа - одмах то добија? ... Која мисао или сећање могу бити радоснији и божанственији од помисли и сећања на спаситељно и богоприлично и страшно име Исуса Христа Сина Божјег, име које је изнад сваког имена, пред којим се приклања, и пред којим ће приклонити своје колено све што је на небу и на земљи и у преисподњи ...
Ово ти написах, брате, побуђен преизобиљем љубави коју имам за твоје спасење. Научих то, као ђаче, пребогато из свештених књига богомудрих Отаца и чух преко живе речи неких духовних стараца, који га делимично испробаше и на опиту. Што се пак мене тиче, ништа од свега тога не успех окусити и опитно научити, због моје велике немарности и страсности".