уторак, 30. мај 2017.

Хиландарске келије у Кареји - 6: Келија Светог Игњатија



Испод данашњег хиландарског конака у Кареји, са северне стране налази се хиландарска келија Св. Игњатија Богоносца. Ова, некада велика келија, имала је два улаза, две капије. Главна се налази пар метара од главне капије имања келије Благовештења, данашњег конака. Док се друга налазила иза саме келије, на стази која се спаја са карејским путем који излази испред Андрејевског скита.

келија почетком ХХ века
Оснивачем келије се сматра Преподобни Симеон Мироточиви (Стефан Немања). У неком историјском периоду келија је запустела. Обнову ове хиландарске келије започињу руски монаси крајем XIX века. Наиме, пострижник неке од хиландарских келија, јеромонах Мојсеј Рус најпре се настанио у једној келији манастира Пантократора. Будући да пантократорска управа није била благонаклона према русима, то старац Мојсеј није имао благослов да окупља веће братство око себе. Тада, старац пантократорске келије одлази у манастир Хиландар где добија благослов да обнови и насели запустелу карејску келију Св. Игњатија Богоносца. 

купола келије Св. Игњатија, данас
Нажалост ни ову келију није заобишла руска архитектура, која је иза себе брисала сваки траг древног светогорског градитељства. Крајем XIX и почетком XX века Руси су извршили претерани утицај на светогорску архитектуру. Одступајући од до тада апсолутно очуваног византијског градитељства на Атону, они започињу градњу великих коцкастих зграда за становање. Видна је у руском градитељству тенденција стремљења грађевине у висину. Нажалост ни храмове нису поштедели од ове за Свету Гору модерне архитектуре. На скоро свим руским монашкм насеобинама почињу да се подижу руске куполе, уместо пиргова осмоугаони зашиљени звоници. Шаторасти кровови покривају звонике. Уместо камених и оловних покривача уводе се поцинковани лимови, у најбољем случају бакарни. Данас су то зарђали кровови. Степеници, гелендери, балкони и тремови се граде од железа уместо до тада једино кориштеног дрвета. Као сведок овој архитектури стоји данас манастир Пантелејмон који визуелно подсећа на неку Украјину или Русију, али не и на Свету Гору. Исто је и са келијама које су некада настањивали руски монаси.

Келија је имала две цркве, параклиса. Мању цркву, стару, посвећену Рождеству Пресвете Богородице, и нову – већу посвећену Св. Игњатију. Такође, келија је имала и два троспратна конака. Оснивањем „братства руских атонских обитељи“ у овој келији је устројена канцеларија овог „удружења“. Земљотрес из 1905. нанео јевелику штету читавој келији.

келија данас

Поред честица моштију разних угодника Божијих, у овој келији се налазила и чудотворна икона Пресвете Богородице која је једном приликом открила извор питке воде.

Обновитељ келије, старац Мојсеј, је након 26 година атонског житија псотрадао од пљачкаша на келијском читлуку на Јовањици 9. марта 1908. Будући да ова келија није имала велики посед у самој Кареји, то је имала читлук (метох) у близини Јовањице (хиландарско пристаниште на јужној обали). Ово је честа појава за хиландарске келије у Кареји да имају своје имање на Јовањици. Обично су све те келије имале, а неке и данас имају, келије са параклисом на таквом имању. Најпознатији читлук је свакако оно што данас сви знамо као Јовањица, која је читлук хиландарске келије Св. Игњатија у Кареји.
Сви Свети на Јовањици

Трудом оца Мојсеја, првог старца обновљене келије, на јовањичком читлуку је устројена обитељ Свих Светих као метох матичне келије. На метоху су подигнути конаци са параклисом посвећеном Св. Сави и Преподобном Симеону Србском. Недалеко одатле подигао је још један конак у коме је 1913. живело дванаест монаха. Данас је очувана некадашња зграда арсане (пристаништа) овог метоха са параклисом Св. Игњатија у себи. Ову арсану сви познајемо под именом Јовањица, манастир Хиландар је користи као своје главно пристаниште.
Јовањица данас

Према руским изворима из 1913. године, хиландарска карејска келија Св. Игњатија бројала је 50 житеља, од тога 12 свештенослужитеља, а старац келије је био јеромонах Антонин.

Крајем ХХ века у овој келији су живели њени последњи житељи, старац Филип и монах Јустин. Данас је келија пуста и у јако лошем стању.

О последњем житељу келије и његовом гостопримству унутар ње писали смо под насловом „Моја сећања на старца Јустина“.