среда, 08. март 2017.

Старац Пајсије: Усрдност у духовном животу



Старац је стално подвлачио да све што чинимо има вредност само онда, кад то чинимо с усрдношћу. Увек нас је убеђивао да се ревносно подвизавамо, не тежећи никаквом користољубивом циљу. Такође је желео да се наша вера у Христа заснива на усрдности. Следеће његове речи су карактеристичне:
„Онај ко тражи чудо да би поверовао у Бога и да би Га заволео нема ни најмање духовне племенитости. Бог би, да то хоће, једним натприродним чудом које би сви видели могао да учини да читав свет поверује. Међутим, Он то не чини јер би то било насиље над човековом слободном вољом, тако да човек не би поверовао у Бога због усрдности и благодарности Његовој највећој доброти, него због Његове натприродне силе.
Ево шта има вредност пред Богом: кад Га човек заволи само због Његове доброте. Наш Христос је због љубави према нама постао човек и био исмејан, попљуван, бичеван, обнажен и распет, пролио је Своју крв. Свим тим Он очигледно свакоме од нас показује да је Он уистину Љубав. Будући да је наш Бог Љубав (1. Јн.4;8), самим тим смо и ми дужни да будемо подстакнути љубављу према Њему и вери да је Он наш Бог, јер је добар и јер осим Њега другога не знамо. Ако човек не поверује видевши ту велику жртву Христову ради нас и Његову љубав него тражи чуда да би поверовао, онда такав човек никада неће уистину ни љубити ни веровати.“
Старац ми је приповедао о једном догађају из свог детињства: „Кад сам био мали и кад моја душа још увек није имала греховне наслаге, много сам волео Христа. Ходао сам по шуми као монах, носећи крст у рукама, певајући, молећи се и прижељкујући да постанем монах. Међутим, родитељи су ми говорили да пре него што одем у монахе мора да ми нарасте брада. Био сам мали и они су се помало шалили са мном, говорећи да, ако журим, морам стално четком чешљати образе, да би ми брада брже порасла. Био сам наиван и поверовао сам у то, тако да сам образе дословно изгребао четком!
Будући у таквом расположењу, у шуми сам једном приликом сусрео младог агронома који је био из истог села из којег и ја. У руци сам држао крст и он је, кад ме спазио, запитао: „Шта ти је то?“
Ја сам му одговорио: „Крст нашег Христа.“
Немајући позитивних помисли, он ми је рекао: „Како си ти глуп, Арсеније! Не веруј у то! Бог не постоји. Сва та религија је поповска измишљотина. Ми потичемо од мајмуна, а Христос је био обичан човек!“
Кад ми је то рекао, устао је и отишао. Та погубна помисао, коју је младић посејао, утицала је на моју тада још невину душу и испунила је тешким црним облацима. Кад сам остао сасвим сам у шуми, почеле су да ме муче помисли: ‘Можда Бог и не постоји и ја узалудно верујем у Њега’, говорила ми једна од њих. Неке помисли су ми говориле једно, а неке друго… Измучен, растројен и испуњен очајањем, преклињао сам Христа да ми, уколико постоји, нечим то и покаже, па да поверујем. Међутим, одговора није било.
Измучен таквим стањем, прилегао сам да се одморим. У том часу, у моју, тада непорочну душу, ступила је позитивна помисао, испуњена ревношћу по Богу, и ја сам рекао: „Чекај! Зар Христос, дошавши на земљу, није био најбољи и најблажи човек који је икад живео? Није постојао ниједан човек који би у Њему видео било какво зло. Према томе, мене се не тиче да ли је Он Бог или није. Будући да је Он најбољи од свих који су живели на земљи и да бољег од Њега не знам, постараћу се да, колико год могу, будем сличан Њему и да будем савршено послушан свему, што ми говори Еванђеље. Ако буде потребно ја ћу, због толике Његове доброте, и живот дати за Њега!“
Тад су се развејале све помисли неверја и моја душа се испунила безграничном радошћу, јер је снага те ревносне помисли срушила све сумње. Кад сам поверовао и одлучио да, колико год могу, заволим Христа једино због усрдности, за том мојом одлуком уследило је и небеско чудо које је потврдило оно, на шта ме подстакла ова ревносна помисао. Помислио сам: ‘Нека ми сад говори да нема Бога ко год то хоће!’
Не задовољивши се старчевим казивањем о ревносној помисли, из радозналости сам га запитао какво је то чудо видео тог тренутка у шуми. Заморени старац ми је одговорио да о томе не може да ми прича. Тиме ми је показао да не би требало да тражим чудо него да се задовољим усрдношћу, јер је она кључ којим се отварају врата добара. Међутим, старац ми је касније рекао да је тада видео Господа.“
„Добар хришћанин не чини добро ради сопствене користи, да би, на пример, добио награду или круну, да не би отишао у пакао или да би отишао у рај. Он чини добро само зато што га љуби и што га претпоставља злу. Све остало су природне последице добра, које у душу хришћанина ступају и независно од његове жеље. Само на тај начин добро задобија и племенитост. Све остало је трговачка психологија: ‘Шта ћеш ми дати ако учиним то и то’ или ‘ја чиним то и то, а ти ми дај ово и оно!“‘
„Отац Пајсије је био вечно жив. Као што сунце блиста и загрева земљу, тако је увек и његово срце прекривало љубављу човека који му дође. Увек је био весео и испуњен животном радошћу. За свакога је умео да нађе ону реч и ону поуку која му је била потребна, јер су свакоме од нас потребне различите поуке и укрепљења наше слабости. Старац Пајсије је увек био праведан, никоме се није додворавао и свима је увек говорио истину, ма ко да је у питању: игуман, епископ, достојанственик или утицајан човек. Увек би то изговарао са осмехом, а понекад и потапшавши по леђима. Уверио сам се да је он на неки начин привлачио оне, који су код њега долазили. Његова беседа је сама по себи разрешавала сва моја питања. Заборављао сам шта сам хтео да питам и умирен одлазио од њега.
Отац Пајсије је говорио на понтијском дијалекту који се разликује од хеладског, као што се и код нас разликује говор у различитим областима. Није знао руски језик али је многима, прелазећи на руски, говорио оно што је неопходно, да би се затим опет вратио грчком. Кад би га замолили да нешто каже на руском, одговарао је да он не зна руски…“

Из успомена архимандрита Јеронима, настојатеља Свето-Тројицког Алатирског манастира, који се неколико Година подвизавао на Атосу.
Старац ЈЕФРЕМ, игуман светогорског манастира Филотеја (данас у Аризони)