четвртак, 16. март 2017.

Сретење Господње у Хиландару



Празничним бдењем Света царска српска лавра Хиландар прославила је празник Сретења Господњег. Након Свете Литургије служено је Благодарење у спомен на 25 година од „Литургије помирења“ којом је окончан дугогодишњи раскол у СПЦ.

Свештена обитељ хиландарска вековима представља место служења Богу и свом роду. У њој се огледала судбина српског народа, хиландарски монаси су преузимали значајне улоге у доба оснивања српске цркве и државе, хиландарске зидине и непрекидно богослужење постајале су уточиште  и последња одбрана српског националног бића и чувар вековног наслеђа.

На Сретење Господње служено је празнично бдење са Светом литургијом. Празник је био и прилика да се подсети на важан догађај од пре 25 година, када је благодаћу Божијом и трудом архијереја и отаца наше цркве али и верног народа, зацељен раскол у Српској православној цркви који је трајао од 1963. до 1992. године. Тим поводом, након Свете литургије служен је чин Благодарења а након њега прешло се за трпезу на којој је беседио Високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара.

Призивајући благослов објављеног Богомладенца у јерусалимском храму и честитајући празник свима присутнима, игуман Методије је беседу посветио догађају од пре 25 године којим је зацељена велика рана на телу Српске цркве, у коме је велику улогу одиграо и блаженопочивши старац Никанор, тадашњи проигуман манастира Хиландара.

До раскола је дошло на тлу Америке када је напетост између Патријарха Германа са Светим архијерејским сабором у Београду са једне стране и Епископа америчко – канадског Дионисија са друге, довела до одлуке о његовом рашчињењу, коју је он одбио. Из Београда су дошле оптужбе о његовом непримереном понашању, док су у дијаспори тврдили да црквене власти у матици нису слободне и да су под влашћу комунистичког режима. Овакве међусобне трзавице и неповерење владали су од краја Другог светског рата па до 1963 када је у Америци, западној Европи и Аустралији проглашена „слободна Српска православна црква“, која је касније добила назив Митрополија новограничка.

Последице раскола су биле несагледиве. Много је парохија распарчано, много породица подељено, много се кумстава раскумило, потрошена су огромна финансијска средства на вишегодишња суђења и расправе о томе ко је у праву.

Божијом вољом, десило се да исте године, 1990, када је Његова Светост Патријарх Павле ступио на трон Српске цркве, узимајући одмах као један од првих задатака помирење раскола, хиландарски проигуман Никанор крене у мисију мирења завађене браће, као некада из Хиландара, родоначелник српског рода Свети Сава. Старац Никанор је, иако већ у 88. години живота и тешко оболелог срца, кренуо у Аустралију. На питање хиландарске братије, где жели да се сахрани ако се упокоји на путу, одговорио је да ако се упокоји у Србији да га сахране у Нишком метоху Хиландара, умре ли у Америци да га сахране поред Светог Владике Николаја а умре ли у Аустралији, да га сахране у манастиру Светог Саве у Илајну“.Овом одласку су претходили многи сусрети у Хиландару где је примао и мирио завађену браћу, мисионарска путовања и пожртвован рад, уз непрестано старање о духовном руковођењу и ширењу Речи Христове, на једноставан и упечатљив начин за који је имао изузетан дар.

За време свога боравка у Аустралији Свети старац Никанор обишао је многе парохије, нарочито оне које су тада припадале јурисдикцији „Слободне српске православне цркве“, а манастиру Нови Каленић у коме је било њено седиште, поклонио је икону Мајке Тројеручице.

Као некада Свети Петар Цетињски који је мирио завађена црногорска племена и гасио пожар крвне освете, тамо где није мога да стигне, слао је свој крст по другоме, шаљући благослов и поруку помирења. Тако, пошто није успео да стигне до Америке, да и тамо оствари мисију помирења, послао је у манастир Нову Грачаницу поред Чикага, седиште Новограчаничке митрополије, један престони крст на којем је била изрезбарена порука хиландарског братства, која позива на васпостављање уједињења. Овај крст се и данас налази на светом престолу саборног храма манастира Нове Грачанице.

Након што је посетио манастирско имање у Талонгу, упокојио се у Сиднеју, у Недељу православља, 04. марта 1990. године. Пошто је већ претходних дана била уочљива његова изнемоглост, ондашњи Епископ аустралијско-новозеландски Г.Г. Лонгин препоручио му је дан раније да пође у болницу, а свети Старац је у шали одговорио, неколико пута понављајући: „Нека, не треба! Ја ћу преко Хиландара и Србије, за Небеску Србију“. Уопште је у току посете Аустралији врло често понављао како ће ускоро “пред Светога Саву“ и како зато мора бити спреман да достојно одговори када га Свети Сава упита “шта си ти урадио за јединство Срба?“

Његов допринос за остварење јединства СПЦ у Аустралији и Новом Зеланду неизмеран је и неупоредив са било којим сличним подвигом. Мисија помирења старца Никанора је имала велики одјек на свим просторима где су живели Срби и са једнаким поштовањем је примљен код свих, без обзира на којој страни сукоба се налазили.

Упоредо са његовим настојањима, блаженопочивши Патријарх српски Павле је од првог дана свог устоличења пожртвовано радио на успостављању јединства. На крају, као круна и коначни успех целог подухвата, након двадесет девет година, на празник Сретења Господњег, 15. фебруара 1992. године, окончан је раскол у Српској Православној Цркви Св. литургијом, коју су у београдској Саборној цркви служили Њ. Св. Патријарх српски Павле и Митрополит новограчанички Иринеј, уз саслужење више архијереја и свештеника. У историјском памћењу ова Литургија названа је „Литургијом помирења“. Патријарх српски Павле тога дана је започео своју проповед и духовну поруку речима Св. Цара Давида Псалмопојца: „Ево дана који створи Господ, радујмо се и веселимо се!“

На дан када Православна црква празнује Сретење Господње, кроз сусрет Богомладенца Христа и старозаветног старца Симеона Богопримца, сусрет и загрљај Бога и човека догодио се и те 1992. године у београдском Саборном храму. Овом заједничком Светом службом и Светим Причешћем побеђене су размирице, свађе и нетрпељивости које су бивале у српском народу у расејању и отаџбини, а успостављено је потпуно литургијско и канонско јединство Српске Православне Цркве у расејању.

Бројни народ радосно је поздравио долазак Његове Светости и служашчих архијереја у свети храм. На крају Св. Литургије, Патријарх Павле се у беседи обратио присутнима, а узвратио је и Митрополит новограчанички Иринеј. На крају је Његова Светост предао Митрополиту Иринеју и епископу аустралијско-новозеландском Василију арихијерејски жезал, рекавши: „Предајем вам овај жезал, символ чувања вере и чувања наше браће у вери, као знак братске љубави, мира и јединства“. Свјатјејши Патријарх је изразио највећу радост што је демон раздора побеђен и што се збило оно најважније – Причешће из исте Свете Чаше у Светој Евхаристији. Његов аманет свима нама био је и остао изражен тада у речима: „Видимо се, ако Бог да, у Небеској Србији, те да се не постидимо пред Богом и прецима својим“.

Хиландарско благодарење служено на празник Сретења Господњег 2017. године, молитвено је подсетило на одговорност које носи наше поколење, да се постигнуто јединство делатно потврђује и учврсти, на радост родоначелника српског рода Светитеља Саве и небројених отаца, који су се вековима трудили да очувају неподељено тело Христово, Свету Цркву Православну.