уторак, 07. март 2017.

Беседа Св. Григорија Паламе у другу недељу Великог поста



У другу недељу Свете Четрдесетнице, која садржи изложење еванђелског казивања
о томе како је Господ исцелио одузетога (раслабљенога) у Капернауму;
у њој се, такође, говори и о недоличности разговарања у цркви
за време свештених богослужења


1. Отпочињући беседу, данас ћу вашој љубави изговорити речи самога Господа, боље речено, сам почетак еванђелске проповеди: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско (Мт. 3; 2). И не само да се приближило, већ је оно и унутра у нама. Јер, гле, Царство је Божије унутра у вама, опет говори Господ (Лк. 17; 21). И не само да је оно унутра у нама, него ће ускоро постати још видљивије, да би уништило свако начело, власт и силу (вражију) и да би донело непобедиву снагу, неисцрпно богатство, неизменљиву и бесконачну насладу, славу, власт и силу, али само онима који живе по Богу, који богоугодно проводе свој живот.
2. Будући да се Царство Божије приближило, да је већ у нама и да ће ускоро наступити, делима покајања учинимо себе достојним Царства Божијега. Присилимо се да одсечемо зле жеље и навике, јер се Царство Небеско на силу стиче и подвижници га задобијају. Узревнујмо у трпљењу, смирењу и вери наших богоносних Отаца, како каже апостол: Гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову (Јевр. 13; 7). Умртвимо наше удове који су на земљи: блуд, нечистоту, страсти, злу похоту и похлепу, нарочито у ове свештене дане Поста. У том циљу нас је и благодат Духа најпре упозорила на будући Страшни суд Божији, затим нас је опоменула на изгнанство Адамово да би нам коначно, након свега, предочила у чему се садржи непоколебива вера, да бисмо се са страхом због првог и плачем због другог непоколебиво придржавали вере и смирили себе; да се не бисмо препуштали неуздржању и, услед неверја и незаситости утробе, отварали врата свим страстима и давали им место; да се не бисмо нашли на пространом и широком путу и пропали због тобожњих уживања, него да бисмо, пригрливши тесан и узан пут који води у живот вечни а чији је почетак и прво поприште управо Пост, усрдно оконча-ли ову великопосну Четрдесетницу.
3. Како каже Соломон, свака ствар има своје време и све има свој час. Према томе, ево правог тренутка за онога који тражи повољно време за савршавање врлина, а то је ова Четрдесетнице. И ако свецели човеков живот представља време повољно за задобијање спасења, колико је онда повољније ово време Поста! Тако је и Началник и Руководитељ нашега спасења, Христос, почео управо од поста и на попришту поста поразио и посрамио ђавола, узрочника страсти, који Га је на сваки начин нападао. И како је неуздржање утробе родитељка острашћености будући да искорењује врлину, тако је, напротив, уздржање мајка бестрашћа, јер поништава скверну која потиче од неуздржања. Ако неуздржање – чак и тада када у нама нема страсти – уводи (у нас страсти) као што их је и увело, како онда да их не умножава и не оснажује када су оне већ ту, и обрнуто: како да их пост не умањује и не уништава? Пост и (опште) уздржање су међусобно повезани, иако они који их разборито следе понекад дају предност једноме а понекад другоме.
4. Ми их, међутим, нећемо раздвајати једно од другога, него ћемо се током пет дана седмице више држати поста (у свој његовој строгости), док ћемо се суботама и недељама више усредсређивати на уздржање (тј. општу умереност у храни), да бисмо разборито саслушали еванђелске речи које нам данас приповедају о чудесном исцељењу, које Господ није савршио у Јерусалиму, него у Капернауму. У време оно, како говори богонадахнути Марко, уђе (Господ) у Капернаум после неколико дана (Мк. 2; 1). Тај град, Капернаум, еванђелист Матеј назива градом Господа (Исуса), када, приповедајући о одузетоме (раслабљеном), говори: … И дође (Исус) у Свој град (Мт. 9; 1). Пошто Га је Јован крстио и Дух са небеса сишао на Њега, Христос је био одведен у пустињу да би био подвргнут искушењу ђаволовом. Тамо је победио кушача а затим је, вративши се у јорданске пределе, обилазио околна места. Крститељ је тада више пута сведочио о Њему, све док Ирод није бацио Јована у тамницу. Дакле, после свега овога, како говори (еванђелист) Матеј, отиде у Галилеју. И оставшши Назарет дође и настани се у Капернауму приморскоме (Мт. 4; 12-13).
5. И из тога града Христос је одлазио у пустињу ради молитве или пак у суседне градиће да би проповедао, а затим се поново вратио у њега (у Капернаум). Зато еванђелист Матеј тај град назива „Његовим градом“. Еванђелист Марко говори: И уђе опет у Капернаум после неколико дана, и чу се да је у кући. И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе…“ (Мк. 2,1-2). Будући да је највише времена проводио у том граду, као и због многих и великих (тамо учињених) чуда и поука, Христос је био веома познат тамошњему становништву. И зато, када би се чуло да је Он био на неком другом месту, а поготово када би се изнова вратио (у Капернаум), к Њему је притицало мноштво народа. А долажаху Му, како говори Лука, из разних градова, а међу њима беше и књижевника и фарисеја и законика, и Он им, говори еванђелист, казиваше реч. То је било Његово превасходно дело, што је показао и у параболи (о сејачу), говорећи: Изиђе сејач да сеје семе своје, тј. слово (реч) учења, и: Дођох да грешнике позовем на покајање, а тај се позив савршава кроз слово учења. То показује и св. ап. Павле, говорећи: И тако вера бива од проповеди, а проповед од речи Божије (Римљ. 10; 17).
6. Господ је, уистину, свима заједно и не побуђујући ничију завист говорио реч покајања, еванђеље спасења, речи живота вечнога. И заиста, сви су слушали, али нису сви и послушали. Сви ми волимо и да чујемо и да видимо, али не и да творимо врлину. И заиста, сви смо ми створени тако да, више од свега осталог, желимо да сазнамо о ономе што се тиче нашег спасења. Због тога многи не само да са благодарношћу слушају свештено учење, него и брижљиво изучавају речи (вере), које свако разматра са свог становишта, сагласно знању или незнању које поседује. Међутим, да би те речи биле оживотворене на делу или да би, на основу њих, вера доносила корисне плодове, неопходни су разборитост и добронамерност, које, пак, није лако стећи, а посебно не онима који себе оправдавају и сами себе представљају као учене, какви су заправо и били јудејски књижевници и фарисеји.
7. Зато су и тада, и поред тога што су слушали реч (Господњу) и гледали учињена знамења, више хулили него што су хвалили Онога Који је и и делима и речима чинио добро. И заиста, када је Господ поучавао и док су сви, или бар већина, с пажњом (досл. отворених ушију) слушали речи благодати које су излазиле из Његових уста, дођоше неки к Њему, како вели еванђелист, носећи узетога (раслабљенога), кога ношаху четворица. И не могавши приближити се к Њему од народа, открише кров од куће где Он беше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше (Мк. 2; 3-4). Вама се можда чини да је васцело ово дело представљало последицу вере оних што су донели одузетога и да је Господ, видевши њихову веру, подарио оздрављење одузетоме. Ја, међутим, мислим да то није тачно. Истина, Господ је исцелио сина старешине синагоге а да од њега није тражио веру, као (што је није тражио) ни од кћери Хананејкине нити од кћери Јаирове, задовољивши се вером оних који су дошли уместо њих. То се, међутим догодило зато што је ова прва била мртва а друга, тј. кћер Хананејкина, у то време безумна, док се син старешине синагоге није ни налазио на том месту. Зато Господ од њих и није могао да тражи веру и њима је спасење донела вера њихових ближњих. Међутим, овај одузети је био присутан и, премда одузетога тела, био је господар свога разума. Зато и се чини да ће пре бити да је његова добра нада и његова вера била та која је учврстила веру у Господа и код оних који су га донели. Одузети их је наговорио да дођу, да га донесу и попну на кров да би га одатле спустили пред Господа. Они то нису учинили против његове воље и његова одузетост није значила и слабост његовог разума, него је он, очигледно, био изнад онога што омета и спречава веру.
8. У то време, љубав према људској слави одвраћала је фарисеје од вере у Господа, и зато им је Он и говорио: Како ви можете веровати кад примате славу један од другога, а славу која је од једнога Бога не тражите (Јн. 5; 44)? Њима су препреку да приђу Господу представљали иметак, брак и бриге о житејским делима, тј. оне ствари којих је телесна слабост лишила одузетога и потпуно их одстранила из његових мисли. Због тога је за грешнике болест често боља од здравља, будући да садејствује њиховом спасењу. Болест отупљује човеков укорењени порив према злу и, на неки начин, преступници отплаћују свој дуг кроз болесничка страдања која човека чине способним да изнова прими најпре душевно, а потом и телесно оздрављење. То се посебно догађа онда када болесник разуме да је његова несрећа исцељење које је послато од Бога, па га племенито подноси и са добром надом припада Богу, док делима, колико му то допуштају његове снаге, успева да измоли милост. То је и овај одузети, колико је могао, показао својим делима, а Господ је то објавио и делом и истинитим речима, док су фарисеји, не могавши то да схвате, хулили и роптали. Тамо је речено: Видевши веру њихову, тј. како веру узетога, болешћу прикованог за постељу, којега су спустили, тако и веру оних који су га спустили кроз кров, Господ говори: Синко, опраштају ти се греси твоји!
9. О, блаженог ли именовања! Синко, слуша одузети (Господње) обраћање којим је био усиновљен Небескоме Оцу, ступајући у присну заједницу са безгрешним Богом и постајући, услед отпуштања грехова, тог тренутка и сам безгрешан. Да би за овим уследило и обновљење тела, узети најпре прима душу, (Богом) уздигнуту над греховношћу (тј. оздрављену – прим. прев.) од Онога Који зна да су – услед тога што је душа на почетку пала у мреже греха – према Његовом праведном суду дошли и телесна болест и смрт.
10. Књижевници, међутим, зачувши ове речи, помишљаху у срцима својим, говорећи: Што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога? Као Творац срца, Господ је познавао скривене помисли срца ових књижевника, и зато им одговара: Што тако помишљате у срцима својим? Шта је лакше? Рећи узетоме: Опраштају ти се греси; или рећи: Устани и узми одар свој и ходи? Књижевници су помишљали да је Господ, немајући моћ да исцели узетога, прибегао ономе што се не може видети, односно отпуштању грехова, које – исказано само на речима и то самовласним и заповедним тоном – не само да представља хулу, већ и нешто што лако може да учини ко год то зажели. Зато им Господ и говори: да сам желео само да изговорим те празне речи које на делу не доносе никакав исход, онда сам исто тако могао и да не повезујем једно с другим, односно исцељење узетога са отпуштањем његових грехова. Међутим, учинио сам то стога да бисте ви разумели да Моја реч није бездејствена и да нисам само прибегао отпуштању грехова зато што немам моћ да исцелим болеснога, него да као Син једносуштан са небеским Оцем имам божанску власт на земљи, иако сам по телу постао једносуштан и са вама, неблагодарнима. Тада (Господ) рече узетоме: Теби говорим, устани и узми одар свој и иди дому своме. И уста одмах, и узевши одар изиђе пред свима…
11. Ове речи и ово чудо били су противни помислима књижевника, иако су донекле били и сагласни са њима, јер нико од људи не може сам по себи да опрашта грехе, а што се уистину и показало. У томе пак и јесте заблуда и безумље фарисеја, јер су они Христа сматрали за обичнога човека а не за свемогућег Бога. Овде се открило оно што нико раније није нити видео нити чуо – Сам Бог и човек, Који има две природе и две енергије, Који, заиста, говори онако како је својствено нама људима, али Који као Бог речју и заповешћу твори шта хоће и Својим делима потврђује да Он јесте Онај Који је у почетку све створио, како је речено у псалму: Он рече, и постадоше, Он заповеди, и показаше се (Пс. 32; 9). Зато је и у овом случају одмах по Његовој речи уследило и дело: И узевши одар свој изиђе пред свима тако да се сви дивљаху, јер се и међу људима, ако је неко некога увредио, речју даје опроштај за (учињене) преступе. Међутим, да силом једне заповести и речи одступи болест, и то таква болест, могуће је једино Богу. Зато еванђелиста, казујући (причу), говори да се дивљаху сви који видеше и да сви прослављаху Бога, тј. Творца овог чудесног дела, Онога Који твори славна и страшна дела којима нема броја, говорећи: Никада тако нешто не видесмо.
12. Ти људи су, дакле, речима прослављали и објављивали чудо, веће од свих претходних чуда, говорећи: Никада тако нешто не видесмо. Ми данас не можемо тако да говоримо, јер смо видели многа и неупоредиво већа дела (Божија), која је учинио не само Христос, већ и Његови ученици и њихови потоњи наследници, и то једноставним призивањем Имена Христовога. Зато ћемо, браћо, и ми данас прослављати Бога делима, прихвативши ово чудо као пример који ће нас руководити ка творењу врлине. Сваки, који се препустио насладама, раслабљен душом лежи на одру сладострашћа са очигледном слабошћу тела која је последица тога. Међутим, када га убеде еванђелске поуке и када се покаје, он сла ви победу над својим гресима, као и над раслабљеношћу душе коју су они узроковали. Он тада пред Господа доноси ово „четворо“: самопрезрење, исповедање пређашњих сагрешења, обећање да ће се убудуће уздржавати од зла и молитву Богу. То четворо пак не може да приступи Богу уколико најпре не „открију кров“ (душе) и не размакну цреп, глину и остали материјал. Кров је онај разумски део душе, који се налази изнад свега онога што је у нама и у себи садржи мноштво нагомиланог „вештаства“, а то је наша веза са страстима и земним стварима. Када, дакле, горепоменутих „четворо“ раздреши и збаци ову везу, ми уистину можемо да будемо спуштени (пред Господа), тј. да се истински смиримо, да припаднемо и приступимо Господу, да од Њега затражимо и примимо исцељење.
13. Када су извршена ова дела покајања? Онда када је Исус дошао у Свој град, тј. када је, обучен у тело, дошао у овај свет, тј. у исти онај свет који је Он створио, како и еванђелиста говори о Њему: Својима дође, и своји Га не примише. А онима који Га примише даде власт да буду деца Божија, онима који верују у Име Њешво (Јн. 1; 11-12). Зато је и раслабљени духом, с вером припадајући ка Господу, одмах од Њега зачуо „синко“ и примио, како отпуштење грехова, тако и исцељење. Поред тога, добио је и силу да узме одар на којем је лежао прикован и да га понесе. Под „одром“ се подразумева тело у којем почива ум и посредством којег се (ум) предаје грешним делима, следећи телесне пориве (пожуде).
14. Када пак оздрави, наш ум води и носи њему потчињено тело, којим се сада пројављују плодови и дела покајања. Они који то гледају прослављају Бога, видевши данас као еванђелиста онога који је јуче био цариник, као апостола онога који је био гонитељ, као богослова онога који је био разбојник, као сина Оца Небескога онога који је недавно обитавао међу свињама и, ако хоћете, они истовремено виде и усхођење онога што му је положено у срце и његово узношење из славе у славу, док свакога дана напредује ка бољем (узвишенијем). Зато Господ и говори Својима: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега Који на небесима (Мт. 5; 16). Господ то не говори као заповест да сами себе истичемо, него као заповест да богоугодно живимо. И као што светлост лако привлачи к себи погледе оних што гледају, тако и богоугодни живот, заједно са људским очима, привлачи к себи и људске мисли. Код светлости сунца не хвалимо ваздух који учествује у њеном блистању, него сунце које у себи носи и садржи извор њеног блистања. И ако чак и ваздух хвалимо као оно што је светлоносно, колико ћемо више хвалити само сунце? Тако је и са човеком који врлинским делима пројављује блистање Сунца Правде: он и друге, чим га виде, приводи ка прослављењу небеског Оца и Сунца Правде – Христа.
15. Занемаривши сада и веће врлине, рећи ћу вам следеће: када се, стојећи заједно с вама пред Богом у свештеној Цркви, осврнем и погледам на оне који разборито и скрушено узносе Богу песмопојања и прозбе или, пак, видим некога где ћутећи стоји и пажљиво слуша сабранога ума, тај један једини поглед ме испуњава радошћу и усхићењем и ја прослављам Оца Који је на Небесима и Христа без Кога нико не може чинити ништа добро и кроз Кога се савршава сваки људски напредак.
16. Шта, међутим, да кажемо о онима који не стоје (пред Богом) у ћутању нити учествују у појању славословља, него разговарају један са другим и нашу словесну службу Богу мешају са световним празнословљем, сами не слушајући свештене и богонадахнуте речи а ометајући оне који желе да слушају? Докле ћете, љубљени, храмати на обе ноге, како би рекао Илија Тесвићанин, ви који желите истовремено да учествујете и у молитвама и у недоличним, овоземаљским разговорима, који не исправљате један другога као што би то требало, но један другог упропашћавате, боље рећи – један другог уништавате? Докле ћете, неуздржавајући се од сујетних речи, претварати Дом Молитве у дом трговачки? Докле ћете водити острашћене разговоре у овом Дому, у коме се изговарају и слушају речи живота вечнога? Тај вечни живот, ми, с наше стране, тражимо од Бога са непостидном надом и тај се живот, са Божије стране, дарује онима који се свом својом душом и умом моле за њега, али не и онима који, тако да кажемо, чак ни језик свој у потпуности не покрећу на молитву.
17. Сада се код нас, браћо, Жртва више не приноси кроз огањ као у Мојсејево време, већ се савршава речју. У оно време, када се Богу кроз огањ узносила жртва (паљеница), они који су принели туђи огањ и заједно са Корејем устали против Мојсеја, били су сажежени свештеним огњем, који се разбуктао на њих (в. 4. Мој. 16; 1-35). Заплашимо се да ћемо и ми, уносећи спољашње и туђе речи у овај словесни божанствени Жртвеник – говорим о Цркви – на крају и сами бити осуђени, божанственим речима које су у њој (Цркви), учинивши тако саме себе достојним изрицања проклетства и осуде. О, заплашимо се, молим вас, и док год смо у цркви, стојећи пред Богом, са страхом Му приносимо своје прозбе. Излазећи из цркве, изменимо од сада своје живот набоље и нека нас не обману добици, посебно они неправедни. Бежимо од заклињања, а поготово од оног лажног. Уздржавајмо се од срамних речи, а још више од њима сагласних дела: клеветања, лукавства и хвалисања. Нека сваки наш уд и свако чуло буде руковођено и покренуто благочестивим умом. Носимо, или, боље речено, узносимо тело са разборитошћу и са страхом Божијим, и не потчињавајмо се телу, унижавајући се до његових приземних и мрских порива, не допустимо да они овладају нама. Од Павла смо научили да ћемо, ако живимо по телу умрети, а ако пак духом умртвимо дела телесна, живети у векове.
18. Покренимо сада ка слави Божијој све који нас гледају, знајући добро да овај Дом у себи носи Христа, да прихвата све раслабљене душом и заповеда им да устану и да са продуховљеним и богоугодним помислима Њему принесу телесна чула и осећања, уместо да она неразборито носе и понижавају нас. Тако ћемо се узнети у наш истинити Дом, односно у небески и наднебески завичај, где је Христос, Наследник и наш Дароватељ наслеђа.
19. Њему приличи слава, власт, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.