четвртак, 09. фебруар 2017.

Поноћ у пустињи Свете Горе


Изашао сам напоље и сео на једну од оближњих стена. Кроз смирај дана пробијало се удаљено јечање мора. Сва сладост вечности капала је низ моју устрепталу душу. Обујмљен неограниченим спокојем, осетио сам како присуство Христа прожима пустињу.
Тешко да сам икада проживео сличне тренутке. Заправо, сећам се само два таква доживљаја. Први потиче из раног детињства када сам, лежећи у наручју кума, одслушао службу катихуменима током које сам, устима кума, исповедио веру у Христа, те наду да ћу постати достојан уд Његовог Тела. Други доживљај извире управо из оне ноћи током које сам, из ревносних и блажених уста старца, примио духовне поуке које су ме привеле другом крштењу покајања и – сусрету са Богом. Једина разлика између та два темељна сећања лежи у чињеници да сам током првог догађаја мало тога разумео, готово ништа, док сам за време другог догађаја освестио своје кретање ка Богу. Те вечери Бог ми је ниспослао Своју небеску ману, нахранивши ме речима светог пустињака.
Пророк Исаија вели: Блажен је онај који има семе и род у Јерусалиму, а светогорски игуман манастира Ставроникита се мудро надовезује, тумачећи: „Може се рећи да смо и сви ми блажени будући да поседујемо Сион православља, Свету Гору Атонску – семениште свих подвижника, а кроз њих и многе рођаке у небеском Јерусалиму. Они живе за нас, као светлост и нада нашег садашњег и будућег живота“.
Убрзо сам пожелео да применим оно што сам научио. Наравно, старог подвижника сам доживео, како вели ава Пимен, „као у(з)водитеља у небеске тајне, а не као законодавца“. Повио сам главу, поринувши је међу колена и, слично пророку Илији на Кармилској гори, и почео да загрејавам срце како бих, касније, могао да отпочнем молитву.
Вечерњи часови подстичу живот монаха који је налик на „радионице непрестане молитве и преслатких мисли срца о Исусу“. Ноћ делотворно и опипљиво поткрепљује искуство анђеоског живота. То је разлог због којег јој дају предност у сврху духовног делања или молитве Исусове. Монаси укидају ноћ као што монашки живот укида – све. Монашки живот превладава смрт, јер брак, иако обнавља живот, обнавља и смрт. Живот монаха је почетак вечности, односно, истинитог жића. Стога је монах кадар да искуси есхатолошку стварност анђеоског начина постојања. Господ је казао: Синови овог века жене се и удају. А који се удостојише добити онај век и васкрсење из мртвих, нити се жене нити се удају (Лк.20,34). Монаси припадају друкчијем веку: оном у којем садашњост постаје вечност, то јест безвремено време. „Морамо да схватимо да девствени живот одлази са земље, али долази на небо“. Стога можемо да кажемо да девственички живот укида чак и ноћ. Заправо, ноћ постаје дан, пошто они живе есхатолошким и анђеоским начином живота. Као што „тамо нема таме“, како вели књига Откривења, тако и овде монаси – као анђели у телу – не знају за тмину ноћи. Њих обасјава Христос: као Јагње и Сунце.
Према увиду светих отаца, „вече је пробитачно свима“, како „делатницима“ – који су на првом ступњу монашког живота где су присиљени да се боре са својим страстима, те да се труде да их преобразе у божанску жудњу, и који су као „сточари“ који покушавају да припитоме побеснелу стоку или изопачена стања душе, тако и „сагледатељима“, то јест оним монасима који су надишли овај стадијум, прешавши из мисирског ропства (страстима) у пустињу бестрашћа, те као добри пастири предводе мудре јагањце, односно чисти ум и срце, и то ка гори божанског сагледавања. Свети оци кажу да је ноћ неопходна и корисна за обе врсте монаха. Делатници призивају у сећање грехове које су починили током дана: „узнемирења падова“. Они уочавају своја посртања служећи се животодавном благодаћу, и у томе нема ни грунке маште. Затим се погружавају у спасоносне речи, умилно вапијући: „Господе Исусе Христе, помилуј ме (грешног)“. Они не дозвољавају да се хрпа саблажњивих (по)мисли, срамних жеља и грешних дела отправи у пећине „несвесног“ Помогнути силом благодати, они залазе у те брложнике и смело изгоне све што је тамо „потиснуто“. Тим путем стичу исцељење. Они очишћују срце не само од сложених (по)мисли, већ и од најпростијих. Међутим, сагледатељи проводе ноћ на другачији начин. Пошто су ослобођени од свих оних стања која су противна природи, они прибегавају величању Бога, слављењу Пресвете Тројице. Они тихују на умствен начин, узводећи ум и срце на гору сагледавања. У сумрак они умују о дану стварања, када земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом (Пост.1,2). Укратко потом, са појавом првих звезда, они промишљају тајну стварања небеских тела и, следујући анђелима који су одмах прославили Бога, понављају славословље Богу, хвалећи дело стварања. Док остали људи тону у тежак сан, готово ишчезавајући, они бдију сами са Богом, величајући Га саобразно Адаму пре пада. Када грми, они трепте сећајући се страшног Судњег дана. Зачувши кликтава дозивања сурих птица, они бивају пренути очекивањем трубних гласова који позивају мртве да устану из гробова. У цик зоре, пратећи јутарњу звезду, помишљају на пројаву драгоценог и живоносног крста као знамена Сина Човечијег. Нешто касније, блиставо сунце их подсећа на долазак преславног Сунца Правде, односно, на Христа. Они који јутрењују славећи Христа, уподобљују се онима који ће бити … узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху (1.Сол.4,17), док они који спавају, оглушујући се на слављење Христа, попримају подобије оних којима ће се судити као грешницима…
Покушао сам да проведем ту ноћ на сличан начин. Трудио сам се да своје грешно и замрзнуто срце одледим сличним мислима. Чим сам осетио знаке раскрављења, притекао сам молитви ослоњеној на љубављу испуњене речи блаженог Августина:

„Ти који јеси,
изабрана стрело и наоштрени мачу,
пробадајући силом Својом
окамењени оклоп срца мог,
уђи снагом љубави Своје,
не би ли душа моја Теби узвикнула:
„Рањена сам љубављу Твојом,
рањена љубављу према Теби,
даноноћно сузе точим“.

Владико,
преклињем те,
засеци моју окамењену душу
оштрим копљем љубави Своје.
Зађи у најдубље унутарје бића мог.
Освежи ме водом живом.
У очима мојим отвори извориште
увекструјећих суза.

Покриј ме Својом недоступном љубављу.
Пружи ми над’ на угледање славе Твоје.
Подари ми сузе непрестане.
Од овог жића не иштем утеху.
Али, у брачним одајама небеским
нека се удостојим да угледам Тебе,
Љубљени, Господе мој и Боже мој.
Припусти спечену душу моју
– жедну само Тебе
– непресушним потоцима воде живе.
– Још пре, Боже мој, животе мој,
– приведи ме к Себи,
изворишту живом,
како бих се напојио,
наситио и вечно живео са Тобом.

О, Ти, изворе живота, преиспуни ум мој
истакањем саосећајне љубави Твоје,
учини да се срце моје преплави
озареном тугом љубави Твоје.
Нека заборавим пролазне бриге земаљске,
чувајући Тебе заувек у срцу своме…“

Затим сам се свим силама предао Исусовој молитви. Никада нећу знати колико сам времена провео молећи се на том месту. Постоје тренуци у којима казаљке сата мирују. Чинило ми се да је вечност зауставила проток времена.
Поноћ је већ одавно прошла. Полако сам разабирао како се по келијама подвижника зажижу светла, тихо и ненаметљиво. Славуји су се полако сабирали спремајући се за пој. Они су „извори умиљења“ који, лијући воду, напајају жедну земљу. „Горски светионици“ који исијавају светлост. „Миомирисни и дражесни кринови“ који свецели свет омивају благоухањем. Ускоро ће у келијама одјекнути њихови гласови, праћеии сузама покајања или божанског просвећења. Они устају да од Христа умоле Његове божанску благодат и прештедру милост.

„Исусе, Ти који јеси излив доброте,
величанственост поврх маште,
– слава Теби који чиниш
– да се воља и снага сједине једногласно.

Исусе, Ти који јеси
„луда“ Љубав и најжељенији,
слава Теби који одржаваш
васељену свемоћи Својом.

Исусе, Ти који јеси
Пут, Истина и Живот,
хвалим Те што ме упућујеш
истини и Својим животодавним речима.

Исусе, Ти који јеси
жуђено сагледавање
оних који су блажени,
захваљујем Ти се што си таквом славом
удостојио нашу палу природу.

Исусе, Ти који јеси
Светлост изнад светлости,
исповедам Ти да ходам
у тами, у тмини греха.

Исусе, Ти који јеси
коначни Судија свега,
исповедам Ти да
никада нисам био рањен
љубављу Твојом,
као што је требало да будем.

Исусе, Ти који јеси
животодавна и најслађа топлота,
зажегни изнова моје слеђено срце.

Исусе, Ти који јеси
одећа светлозарна и звездолика,
украси нагост моју.

Исусе, Ти који јеси
почетак и средина и крај,
прочисти срце моје
како бих узмогао Тебе угледати.

Исусе, Ти који јеси
у свему и изнад свега,
Боже мој,
покажи ми лице Своје и бићу спашен.

Исусе, Ти који јеси
надумно једно,
покажи ме прицељеног у једно,
обновљеним умом и једнодушном молитвом.

Исусе, Ти који јеси Тајна
изнад сваког схватања,
узнеси ме преко свега
што се осетити и мислити може.

Исусе, Сине Божији, помилуј ме.

У тим часовима Атонска Гора букти: лучи монашког обожења зажегнуте су, а кроз сенке сипи сиктање ђавола.

из књиге Митропоита Јеротеја Влахоса: "Вече у пустињи Свете Горе"