среда, 01. фебруар 2017.

Сусрет са пустињаком



Наставио сам пут висинама, ка гори мог преображења. Коначно, после извесног времена, примакао сам се келији коју сам желео да посетим. Застао сам испред врата у покушају да се освежим предахом.

Келија пустињака, помислих, није само место тајне него и „небески стан“. Онај ко унутра пребива, заокупљен тиховањем и молитвом, представља Христовог апостола. Свети Григорије Палама потврђује ове речи у омилији упућеној Солуњанима. Он почиње примером апостола Томе који није успео да види васкрслог Христа у време Васкрсне Недеље, пошто је био одсутан са збора ученика. Ипак, када се након осам дана придружио апостолима, видео је Господа. Отуда светитељ Божији саветује: „У недељу, после свете литургије, својски се постарај да нађеш некога ко се саображава Христовим апостолима – ко, остајући сабран, кроз молитву у тишини и кроз појање химни жеђа за Христом. Ако га пронађеш, уђи у његову келију као у небески стан, пошто она ризничи освећујућу силу Пресветог Духа. Остани унутра колико год је могуће. Разговарај о Богу и божанским стварима, смирено тражи духовно руковођење и призови помоћ кроз његову благосиљајућу молитву. А онда ће ти прићи Господ Исус: невидљиво, као што је учинио у случају Томе. Он ће твоју душу да запечати миром. Он ће да ти дометне веру и подршку, и убројаће те међу изабране у Царству небеском…“

Следећи пример светитеља, пришао сам тој келији држећи је за небеско станиште. Када сам крочио унутра стекао сам осећај да је старац апостол Христов који је већ видео васкрслог Христа, те да се сада налази у вишој светињи јерусалимској. Он је, тада, био обожен. Он је учествовао у нествореним енергијама Божијим, имајући све што има Бог, осим Његове божанске суштине. „Онај ко је обожен кроз благодат задобија све што поседује Бог, осим што не бива поистовећен са Њиме по суштини“ (свети Григорије Палама). Зар сам могао друкчије да га сагледам када је боговидећи Григорије тако о њему беседио? Ја сам, попут Томе, имао велику жељу да видим Христа, и зато сам – уз велико смирење и скрушеност, одлучио да приђем старцу те да оделотворим све што ми буде рекао. Као што читалац може да претпостави, захваљујући овом разговору о Богу и божанским стварима, моју душу је прожео темељан мир.

Покуцао сам на спољња врата избе. Надамном се наднео бескрајни мир који ме је чак и мало уплашио. Затим сам зачуо троме кораке. Утом су се полако отшкринула врата и један од старчевих послушника, који је и сам ту боравио, стао је испред мене посматрајући ме.
 
– Благословите.
– Бог те благословио.
– Желео бих, уколико је могуће, да видим старца. Да ли је заузет?
 
Када посећујете пустињака морате да будете веома опрезни. Наиме, може да се деси да га прекинете усред молитве. Може се десити да је он божанским усхићењем узнет на Таворску гору, и да га ваш упад обори на бучну земљу. То је нешто најгоре што можете да му учините. Он се неће узнемирити ако га увредите, али ако га збаците са горе свакако ће осетити жалост. Међутим, то је уједно најбоља ствар коју можете да учипите за себе. То ће да вас преиспуни божанским благоухањем. Светлост коју је он упио ослепеће вас. „Он израња из молитве сав распаљен огњем“ (свети Григорије Палама). Он вас подсећа на сијање Мојсеја који је, сишавши са Синајске горе, заслепео Израиљћане – баш као што то чини и гвожђе доведено до црвеног усијања. Тада можете да окусите „слатку арому бесмртности“.
 
– Питаћу, рече ученик.
 
Вратио се после неколико минута.
 
– Старац је уморан, али ће устати како би Вас поздравио. Пођимо, уколико немате ништа против.
 
Задржао сам се накратко у разговору са тим младим монахом. Дубоко ме је дотакло његово присуство у том дивљем пределу, његов живот, и жртвовање његове младости подвигу па том суровом месту. Премда га нисам познавао, нисам могао одолети а да му се не задивим.
 
– Има ли вас пуно овде? упитах.
– Само старац и његова три ученика.
– Желео бих да са старцем размотрим неколико ствари које заокупљају мој ум. То је разлог због којег сам посетио ово усамљено место.
– Учинили сте праву ствар. Ходочасници уистину треба да походе наше станиште праћени таквим осећањима. Неки од њих долазе нам у госте једино из побуда летимичне радозналости. Они прилазе старцу на спољашњи начин а затим се хвале да су га видели. Такви људи га исцрпљују до самих граница издржљивости. Они га подсећају на посетиоце зоолошког врта, туристе. Добро је ако, супротно томе, питате о духовним стварима и проблемима, о ономе што Вас дубоко занима. Треба одмах да знате да нећете чути никакве опширне теорије. Он говори животним искуством. Старац је проживео дубоке опите, а о некима разговара са оним посетиоцима који збиљски желе помоћ…
 
Само што је ученик заћутао, угледао сам оца како стоји испред мене. Као да је сунце изненада одскочило у пуном сјају! Као да ме је пропео извор у виду многих водоскока радости! Као да је муња прошарала ноћно небо! Његова седа брада сливала се низ лице попут водопада. Очи су му биле продорне, усијане, изобилне у зрачењу. Ретко ми се дешавало да видим такве преображењске очи. Свети Григорије Палама вели да су се апостолима, након првог угледања нествореног Светла на Таворској гори, очи преобразиле силом Духа Светог – стога су били у стању да је сагледају: „Да ли схватате? У окружењу ове светлости очи оних који гледају према законима природе јесу слепе. Ова светлост се, тада, не може опазити чак ни очима које имају прост поглед – она је доступна само онима чије су очи преображене силом Духа Светог . Оне су преображене, и управо захваљујући овој промеии стичу моћ правог виђења – наша смртна природа прима то од Бога, сједињењем са Словом“.
Очи овог оца, који је често гледао таворску светлост, уистину су биле преображене тим искуством. Ову промену је било лако и лепо видети.
 
– Благословите, рекох, савијајући се не бих ли целивао десницу у коју су се утиснули трагови многих метанија. Међутим, на моје чуђење, он се преклонио још ниже од мене самог, тако да је први успео да упути целив.
Било ми је нелагодно.
– Али, зашто сте ми ово учинили, оче мој, када сам ја само непотребни слуга Божији: један међу многима у стаду?
– Ах, па Ви сте свештеник и као такав носите благодат Божију. У чему сам ја богатији од Вас?
– Ми који живимо у овом опаком свету пуни смо грехова, док ви који настањујете пустињу уживате благодат Божију. Ви сте постали златни храмови Божији, ватрени херувими . Свето Писмо је „три пута уписано на плочу вашег срца, тако да сте ум Христов стекли“, и постали „живо пребивалиште Христа у духу“ (свети Григорије Богослов). Како сте у томе успели?
 
Док сам се јадао схватио сам да сам у потпуности тронут. И заиста, потресли су ме како његова светост, тако и његово смирење. Често нас дубље дотакне смирење једне личности, него ли оно што нам она саопшти. Његова љубав потреснија је од његових поука!

Чини ми се да не познајете начин на који размишљамо ми који живимо у пустињи, рече старац повијајући главу. Једна од карактеристика тиховања јесте свест о греху. Човек који свакодневно мотри на себе опажа греховна стања, то ће рећи, нечисте покрете унутар себе, па отуда себе сматра за најгорег од грешника. Заиста желим, оче мој, да поверујеш да је свако ко улази у моју келију светији од мене. Он је анђео Божији.

Ништа нисам схватио. Затим ме је ухватио за руку и, руководећи ме уз велику пажњу – као да сам слеп, повео у црквицу. Осећао сам се као слепац пред заслепљујућом бакљом сунца, као беспомоћник пред горостасом, као мало дете пред мудрим старцем. Његов први гест само је наговестио следећи који је уследио нешто касније. Како сам се сигурно осећао у његовом присуству. Каква неописива благодат. Чак и сада осећам његову топлу руку.

Прошли смо подно двоје ниских врата која су изискивала да се погнемо како бисмо уопште ушли. Све је овде под знамењем смирености. У келију отшелника увек ваља ући повијене главе. Добро је ако заборавите ко сте били или ко сте. Ту нема места људима који високо мисле о себи или су, пак, себични. Ушли смо у малени параклис. Док је палио танана кандила и певао тропар светитељу коме је црква посвећена, позвао ме је да целивам иконе на иконостасу, као и свети олтар.

Прво што ће вам рећи, без обзира у којем се манастиру налазили, јесте да целивате иконе цркве, а први знак пријатељства биће позив да целивом благопоштујете свете мошти. То су најважније ствари убоге колибе. Оне је, пак, обогаћују. Мошти светитеља, које се чувају уз много благочестивости, указују на одсуство светитеља из света, али, такође и на њихово присуство – „у благодати“. Када душа светитеља напусти тело, када испуни меру савршенства, тада свецело тело прима божанску благодат. На овај начин објашњива су чуда и миомири светих моштију (свети Симеон Нови Богослов). У овој црквици старац и његови ученици убирају доброту Господњу, учествујући у Тајној Вечери.

из књиге Митрополита Јеротеја Влахоса: "Вече у пустињи Свете Горе"