понедељак, 20. фебруар 2017.

Прослава Божанствене Литургије

фото: Аsceticexperience

Дуго времена сам провео у молитви. Сетио сам се разних лица, братије, пријатеља који живе у свету, осетио сам снажан порив да Бога ватрено молим за њихово спасење.
Недуго затим, позван сам у мали келијски параклис ради прослављања божанствене литургије. Уистину, то је била једна од најбожанственијих литургијских служби! Каква велелепност! Знао сам да света литургија садржи целокупно богословље и виђење Бога. Било ми је знано да је божанствена литургија истинска Пасха, пут крста и васкрсење Христово. Те вечери успео сам све то и да проживим. Научио сам да је божанствена литургија врхунска тачка у животу верујућих. „То је сврха живота. Када се једном достигне, више нема потребе да се око било чега распитујемо у погледу среће“. Да, божанствена литургија јесте највећа радост верујућих.
У маленој цркви кандила су допуштала да се унеколико назру ликови светитеља, Пресвете Богородице и Христа Спаса. Тројица ученика, сабрани око свог старца, стајали су непомично на усахлим даскама проживљавајући Тајну. Они нису били пуки „учесници“, него су литургију славили – заједно са мном. Њихова лица су била подобна ликовима светитеља са икона. Као да су склизнули са зидова и заживели васкрсење. Њихови гласови били су мекани, прозрачни, пригушени ганућем. Њихово појање одавало је срца рањена божанском љубављу. Молебни пој је проносио дубине њихових душа, прожетих божанском љубављу. У таквом окружењу јасно се примећује човек света, онај који не живи живот подвизавања и скрушавања.
Морам да признам да ме је та божанствена литургија суочила са тешком нелагодом. Никада у свом животу нисам истовремено осетио такву непријатност и такву неисцрпну радост. Осећао сам непријатност будући затечен међу светитељима. Када сам у сврху благосиљања верујућих изашао из олтара, говорећи: „Мир свима“, доживео сам крајњу збуњеност. Они су ти који имају тај мир, док сам ја онај који га нема, помислих стидећи се. Када сам, надаље, изговарао апостолски благослов: „Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа, да буде са свима вама“, сасвим сам освестио тај необични однос: давао сам благослов и благодат онима који су били пуни благодати. Говорио сам: „Горе имајмо срца“, онима који их ни за час не обарају. Био сам једини на кога се тај позив односи. Своју грешност сам доживео и приликом изговарања следећих речи молитве: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи…“ Неописиво тронут, омивен сталним плачем, произносио сам молитву: „Погледај на мене грешног и непотребног слугу Свог, и очисти моју грешну душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом Свог Светог Духа, да обучен у благодат свештенства предстанем овом светом Престолу Твом, и свештенодејствујем свето и пречисто Тело Твоје и пречасну Крв, јер Теби прилазим приклањајући главу своју, и молим Ти се да не окренеш лице Своје од мене, нити да ме одбациш од деце Своје, него да ме удостојиш да Ти ја грешни и недостојни слуга Твој принесем ове дарове“.
Додуше осећао сам и благодат која је сладила душу божанском присутношћу. Пошто је душа претходно прошла кроз прочишћење мудрошћу и благословима пустињака, сада је била сасвим спремна да себе у потпуности претвори у обиталиште Цара свега што јесте.
Свето Причешће донело је собом најпотресније тренутке. Ликови аскезом истањени у сени, просвећени виђењем Бога и живљењем светлости, приступали су да би примили Исуса. Приступали су Светој Тајни ради примања благодати из пуноте благодати обоженог Тела Христовог. Молитва Исусова подстиче љубав, а што је ватренија љубав то је већа и потреба да се притиче престолу љубави и сједињењу са самом Љубављу. Што је чешће и темељније учествовање у Светој Тајни Причешћа, то је већа ревност ка упражњавању Исусове молитве.
„Причешћује се слуга Божији монах… пречасним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Спаса нашег Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни“. Заиста, они су учествовали у вечном животу. А ово је вечни живот да познају Тебе јединога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа (Јн.17,3). Крајње је непријатна околност славити литургију приликом које предајете Христа онима који су богови по благодати. Међу њима се осећа присутност Христова: „Бога међу боговима који су обожени Њиме који је истински Бог по природи“.
Тело човечије постаје „светлоносно“ захваљујући божанској заједници. Примајући небеску храну, односно духовну ману, ми је не претварамо у плот, већ се, напротив, наша плот претвара у њу. Све сјакти и блиста!
Након Светог Причешћа (после: „свагда сада и увек и у векове векова“) појац, према светогорском типику, изговара следећу молитву: „Амин. Амин. Амин. Нека се испуне уста наша хвале Твоје, Господе, да певамо славу Твоју, јер си нас удостојио да се причестимо светим Твојим, божанским, бесмртним и животворним Тајнама. Сачувај нас у Својој светињи да се сав дан поучавамо правди Твојој. Алилуиа. Алилуиа. Алилуиа“. Ето зашто приступају Светом Причешћу: да би као причасници свецели дан бивали уз Христа, усредсређујући се на Његово пресвето, најслађе и љубљено име.
Након окончања свете литургије, после отпуста, један од монаха чита захвалне молитве. Тада, после предивних часова литургије, почињете да проничете у смисао молитава које су свети оци сачинили и уврстили у захвалне молитве после Светог Причешћа, попут молитве Господу нашем Исусу Христу: „Човекољубиви Владико, који си нас ради умро и васкрсао и ове нам страшне и животворне Тајне Твоје даровао на добро и освећење душа и тела наших, дај да оне буду и мени на исцелење душе и тела, на одгнање сваког противника, на просвећење очију срца мог, мир душевних сила мојих, на веру непостидну, и на љубав нелицемерну, на испуњење премудрошћу, на држање заповести Твојих, на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога, да њима чуван у светлости Твојој увек помињем благодат Твоју, и да више не живим себи већ Теби, нашем Владару и Добротвору“.
Такође се узноси молитва Пресветој Богородици, коју су оци посебно поштовали: „Ти која си родила истиниту Светлост, просвети умне очи срца мог; ти, која си родила извор бесмрћа, оживи ме умртвљеног гресима; ти, која си самилостива Мајка милостивог Бога, помилуј ме и дај ми умиљење и скрушеност у срцу, и смиреност у мислима мојим, и повратак из ропства помисли мојих, и удостој ме да до последњег даха свог неосуђено примам светињу пречистих Тајни на исцељење душе и тела, и подај ми сузе покајања и исповести, да бих те певао и славио у све дане живота свог“.
Они, дакле, говоре о животу и светлости, али, такође и о сузама покајања.
После божанске литургије духовни живот задобија још већи полет. Све се још изразитије управља Христу који је неопходан Помоћник у подвижничкој борби.
Параклис у којем је одслужена литургија оваплотио је Православље у целини, бар се мени тако чинило. То је био један чудесан колоплет: тајна присуства Христовог, лествица Јаковљева и вапај из безданице срца: „Колико је страшно ово место, јер је Дом Божији и капија неба“. Одавде усходе свети оци и приопштавају се вечности.
Бог је кроз светог пустињака исцелио моју одузетост. Током божанствене литургије ја сам, слично одузетом, угледао Бога свог. Бог је њега исцелио у бањи, али га је исцељени човек препознао тек у храму.
Те ноћи обрео сам васкрсење: „О ноћи сјајнија од дана; о ноћи радоснија од сунца; о ноћи блиставија од снега; о ноћи бљештавија од муње; о ноћи што сан одгониш; о ноћи што нас бдењу са анђелима поучаваш“ (ава Астерије).
Исповедам у светлу извесности да је један дан боравка на Светој Гори вреднији од једногодишњег проучавања књига. Истински проживљена ноћ на Атосу вреднија је од факултетске дипломе. Неколико часова разговора са опитним отшелником омогућава нам да захватимо прегршт исцељујућих плодова који су значајнији од свих оних бесмислица које уносимо у себе живећи у свету.
Неодступно тврдим да је Света Гора Атонска новозаветни сасуд православља. Тамо је мало речи, али много опита. Света Гора је међа између света и ствари изнад света. „Бивајући на граници између света и онога што се налази изнад света, Атос је отаџбина врлине“, како са правом вели свети Григорије Палама. Света Гора је зелени пашњак православне васељене. Сваки подвижник представља тихи протест посветовњачењу наше вере, па је стога њен многомоћни бранич. На Атосу постоји динамичка могућност истинског покајања и опитовања православља у свој његовој пуноти: зато и пружа много Цркви и свим световњацима. Сваки подвижник је један Јона који се наизглед отискује у Тарсис, односно пустињу, али којег велика риба, то јест благодат Божија, одводи у големи град Ниневију, то ће рећи у свет, где проповеда покајање или повратак ка Богу.
Добро нам је овде бити; да саградимо три сјенице (Лк.9,33). Авај, мени тамо није била приправљена сјеница. Узевши благо Исусове молитве, које ми је открио старац, имао сам да испуним другачије послушање: хитати у свет и ожежати га силом те часне молитве. Ваљало је да на четири краја света огласим какво је благо похрањено на Атосу: то нису злаћана блага старине, нити одежде проткане златним концем, нити украшени рукописи – не, то је превасходно благодаћу преиспуњена Исусова молитва којом су створене све те ствари.

Из књиге Митрополита Јеротеја Влахоса: "Вече у пустињи Свете Горе"