недеља, 05. фебруар 2017.

Беседа са старцем о Исусовој молитви



– Оче свети, заустих стишаним гласом, у последње време носи ме једно снажно нагнуће. Верујем да га је подстакао Бог. Жудим за прочишћењем. Видим како се страсти гнезде у моме унутарју. Увиђам да ми је срце прашума која храни многе звери, и да у тој дивљини царује ђаво, чинећи шта му се прохте. Желим да се ослободим овог несносног стања. Желим да своју свецелу душу предам Богу. Хтео бих да је Он просвети. Већ је много времена протекло од када ју је непријатељ похарао. Стога, хоћу да будем прочишћен, али не знам како. Чујте ме, старче! Жудим за прочишћењем. Знаменујте пут. Спреман сам да њиме ходим у беспоговорном послушању свему што ми будете казали.
Премда сам започео тихим гласом, закључио сам узвиком и ридањем. Могуће да су моје последње речи у ушима пустињака одјекнуле попут грома. Свакако су биле громке. Старац је поћутао неколико часака, а затим ме је осмотрио милогледно, са пуно љубави. Једино монаси поседују овакву врсту љубави и кадри су да је пројаве. Стекао сам утисак да ми је нечујно узвратио саветом да престанем да се узрујавам том бригом пошто је моје отрежњење благословено.
– Кад год искусимо таква стања сигурно је, рече он, да су по среди пројаве и дејства Духа Светог у нама. То је почетни призив ка усхођењу у сагледавање Бога. То је први ступањ сагледавања. Ако је савршено сагледавање нестворене Светлости „светлост очаравајућа“ по душу, онда је покајање и свест о сопственој грешности „огањ који сажиже“ душу. Према томе, покајање и стремљење ка прочишћењу душе од страсти означавају да је куцнуо час благодати. Тек када нас прожме благодат бивамо способни да увидимо властиту опустошеност – своју удаљеност од Бога, па се, зато, упрежемо у борбу за поновно сједињење са Њим. Овакве мисли и осећања није могуће поседовати уколико нас није посетила благодат Божија.
Старац ми се учинио мудрим управитељем, опитним духовним оцем, заиста, човеком преиспуњеним благодаћу. Он је очито умео, попут најбољег исцелитеља, да вас стиша и примири: да вам принесе укрепљујући лек, али, не да би вас оставио „задовољним“ вашом себичношћу, већ да би вас од ње ослободио и излечио.
Након што смо ово разјаснили, настави старац, ваља да Ти покажем неке методе или, пре ће бити, веома „прост“ метод. Не очекуј да те оптеретим тегобним и притежујућим стварима. Оно што нашу душу бистри јесте молитва Исусова, „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме (грешног)“, тј. непрестано запомагање Богу, Спаситељу нашем. Свеколико наше спасење почива на призивању имена Исусовог и на сједињењу са Њим. Узвикнимо ка Њему, призивајући Га, и Он ће нас исцелити Својом посетом. Завапимо Му, попут болесника, и Он ће нам доброхотно притећи у помоћ, као Лекар. Повикнимо слично оном који је запао међу разбојнике, и добри Самарјанин ће похитати да нам очисти ране водећи нас Коначишту, то ће рећи, сагледавању светлости која зажиже целокупно наше биће. Ступивши у срце, Бог сатире ђавола и прочишћује нечистоте које је „створио“ нечастиви зликовац. Стога је победа над ђаволом победа Христа у нама. Испунимо људски удео – позовимо Христа, а Он ће испунити божански удео – победивши ђавола и одсекавши га од нас. Зато не треба сами да подузимамо оно што је задатак Божанства очекујући, пак, да Бог изврши послање које је наше. То треба добро да схватимо: ми чинимо оно што је до човека – молитву Исусову, а Бог оно што је до Божанства – савршавање нашег спасења. Целокупно прегнуће Цркве јесте Богочовечанско.

из књиге Митрополита Јеротеја Влахоса: "Вече у пустињи Свете Горе"