уторак, 24. јануар 2017.

Ћутање, слово и живот монаха



Света Гора је подручје тајне где тишина, односно вечност сама, громко проговара, јер тишина је језик будућег века. Као што свети анђели поседују једну умну моћ, коју нисмо у стању да појмимо, и којом међусобно размењују божанске мисли (свети Василије Велики), тако, на сличан начин, и земаљски анђели који обитавају на Светој Гори и надмећу се животом и молитвом са онима који су небески и бестелесни – ризниче једну другу моћ којом преносе оно што чини њихово искуство. А то је ћутање које, нарочито на Светој Гори, сачињава најречитију беседу: „безгласни молебан“. Они тамо не зборе много, тајне Бога проживљавају се „у тиховању“, а православно богословље опитује се на апофатички начин. Они се Божијем гласу одазивају ћутећи, сабирајући уз то врлину. Према мишљењу светог Симеона Новог Богослова, „ћутање усана, затварање очију и глувота ушију за почетнике чине хитар начин да задобију врлину“.

У ћутању монаха крије се порука. У Старечнику читамо следеће: „Једног дана је архиепископ, ава Теофил, посетио скит. Братија који су се том приликом сабрали обратили су се ави Памву говорећи: „Прослови нешто архиепископу како би се могао нечему поучити“. Старац им је узвратио речима: „Ако није поучен мојим ћутањем, неће се поучити ни мојом беседом““.

На Свету Гору ваља да пођете са намером да будете поучени ћутањем. Ако успете да учите на овај начин, онда ће вам се све обратити. Ћутљиве фигуре монаха, пећине пустињака, манастири прожети покајништвом, сама природа и непокретна твар – сви ће вам, на својствен начин, испричати многе повести и пренети чудесна учења. Управо овим путем свецела Света Гора беседи „ћутањем“.

Па ипак, некада проговарају, а тада нас уздижу јер воде богоугодан живот. „Добар живот без речи уздиже више него речи без доброг живота. Добар живот нас, заправо, поучава чак и када је сасвим утихнут: други нас узнемиравају самим проговарањем. Ако се живот и реч подударају, онда нам показују пример светости“ (Исидор Пилусиот). Пошто свети оци живе светим животом, поставши „оруђа“ Духа Светог – „мистичке трубе“ Свете Тројице, Љубави, Слова и Премудрости, онда су они од користи без обзира на начин којим говоре. Они имају пуноту „слова“ (речи) јер су њихова дела преизобилна. А своја слова прословљавају када то од њих тражимо.

Из светоотачких казивања позната је ова мисао: „Оче, кажи ми слово (реч) како бих се спасио“. „Слово“ се језиком пустиње назива „казивањем и истином“. Оно извире из срца пустињака као из самог Духа Светог, а онај ко пита прима га као плод благодати, при том не покушавајући да га разумом рашчлани. „Слово“ духовног оца насушна је потреба питатеља. Ово „слово“ излази из богољубиве душе храњене љубављу Божијом, а онај који пита бива ословљен сходно мери његове жеђи за божанским. Као што је Пресвета Мајка Божија Духом Светим примила Слово (Реч) Очево родивши Богочовека Исуса и тако постала „радост свеколикој творевини“, тако и свети оци примају слово дарујући га онима који за њиме жеђају, постајући њихова радост.

„Нека братија, заједно са неколицином световњака, упутили су се ави Филикију, молећи га да им упути неко укрепљујуће слово (реч). Међутим, старац је ћутао. Након што су га дуго молили да прослови, он им је казао: „Желите ли да чујете слово?“ Они су одговорили: „Да, аво“. Затим је старац проговорио следеће: „Данас више нема слова. Када су братија испуњавали оно што су им старци саветовали, тада је Бог старцима показивао како да беседе. А данас, будући да братија питају без намере да испуне наложено, Бог старцима ускраћује благодат слова и отуда они немају шта да саопште, јер више нема оних који би њихове упуте спроводили у дело“. Чувши ово, братија су се веома растужили говорећи: „Моли се за нас, аво“ (Старечник).
Овим примером постаје очигледно да је слово светлост благодати. Благодат просвећује чисте и свете људе, „оваплоћујући“ живот у слова. Такође је очито да се слово казује у сагласности са жеђањем онога који га тражи, те да монаси умеју да „омекшају“ и најтврђе срце, привољевајући га да се обрати Добру – чак и када му прилазе танано испитујући душу.

Према томе, када их питате у простоти и смирењу, испољавајући вољу за оделотворењем поуке, тада ћете чути „просјаје“ благодати. То су слова једноставна и скромна, а опет, изобилна у мудрости и благодати. Слова насићена благодаћу.

Она сада изображавају Христа који је свемогуће Очево Слово, али такође и дубоко ћутање. Он је говорио, а опет је и ћутао. Приближавање Бога људима није само „откривење слова“, него такође и „израз тишине“. Дакле, ово кретање човека према Богу, као и према својој сабраћи, треба одредити помоћу ова два саставка. Свету Гору треба посетити са намером да се више научи кроз ћутање, а мање кроз речи.

Отшелни монаси Свете Горе, ови пустињски славуји, опитују Живот. Они су погружени у рај. Они су истински „богоносци“. Они свеколики живот Христов прокушавају у „земљаним сасудима“, то ће рећи, телима која су прекаљена аскезом и служењем. Тамо можемо да видимо, ако се тако може рећи, обожење на делу, дакле, не обожење каквим га научавају заступници мртвог богословља. Они живе вером и делима. Јер, мора се признати, вера без дела јесте обмана, а дела без вере воде идолопоклонству. Благодат Божија и обличје Христово, уписани су у ова ветром ишибана лица. Сабор светих подвижника „одвраћа се од онога што је противно природи, спасава оно што је сагласно природи и постаје достојан дарова који су изнад природе“ (свети Никодим Агиорит).

Када их посматрате може да вам се учинити да су жалосни и тужни, а опет, када се прелије њихова унутарња благост, тада вас запљусне нешто снажно попут бујице. Они подсећају на горостасне бране које прибирају огромне количине тихе воде, чија сила се испољава тек приликом плављења свеколике околине. Када се отшкрину, пустињакова уста вас испуњавају миомиром! Уста светих монаха, како каже Златоусти, јесу „врела из којих теку мед и вода жива“. Може вам се учинити да су они бескорисни, али ћете веома брзо појмити да су они небом висока стабла штедро обдарена лишћем које вас обгрљује хладом, дајући вам уточиште и освежење. Ви сматрате да су они одевени у дроњке, да су недоступни чак и зато што нису сасвим чисти – наиме, због уздржавања од прања. Па ипак, убрзо ћете проникнути у то да су они „неувењиве биљке обилне дивним плодовима“, „љиљани, вечно свежи и пуномирисни“ – ето, њихов миомир ће вас испунити! А то је зато што у њима живи Христос: истинити Живот. Јер, ваш је живот сакривен са Христом у Богу (Кол. 3,3).

Код сваког светогорца који следи кораке светих отаца и живи сходно њиховом предању, приметићете, уколико поседујете дух Божији, сапостојање два наизглед супротна стања: смрт и живот. Живот извире из свакодневне смрти, а смрт бива усмрћена кроз радост живота. Што више долази до смрти (греха), то се више опитује живот Живота (Христа). Што се више живи Живот то се више смрт усмрћује, све док се не искуси васкрсење и вазнесење Христово. Грех бива уништен а живот буја. Утолико можемо рећи да монаси узимају на себе смрт радујући се животу. Апостол Павле пише Римљанима: Знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме. Јер што је умро, греху је умро једном за свагда; а што живи, Богу живи (Рим. 6,910). Свети Никита Ститат пише да се исто дешава са човеком који се охристовио будући да живи живот Христов као онај који је умро свету: „Онај ко васкрсне из мртвих, васкрсао је заједно са Христом. Ако је васкрсао са Христом кроз спознање – „и смрт више не влада Христом“ – онда смрт незнања више не влада њиме. Стога он више не живи телу и свету, пошто је умро удовима тела и стварима живота. Јер, Христос живи у њему. Он је миљеник благодати Духа Светог, и уједно је ослобођен закона тела, то ће рећи, он је принео своје удове Богу Оцу као оружје праведности“.

Код обожених монаха може да се пронађе чак и сапостојање мировања и кретања. Према мишљењу светог Максима Исповедника , они живе „вечнокрећуће почивање“ као и „почивајуће кретање“. Они остају „у Христу“, а опет се непрестано покрећу према све савршенијем радовању у Њему, јер Христос је многоцени бисер. Свети Григорије Ниски појашњава ову мисао на упечатљив начин: „Од свега је најчудније како се кретање и мировање могу подударити, наиме, онај који се успиње ни на који начин не мирује, а онај који мирује никако се не успиње. Али, овде се успињање одвија кроз непокретност. Значи, што више остајемо чврсто одлучни и упорни у добру утолико више напредујемо на путу врлине“. То ће рећи, он остаје у добру непрестано се крећући. Он се непрестано креће остајући у Христу. Ово је неугасива жеђ за Христом, а истовремено и божанска насићеност. Једном приликом монах је рекао: „Дешава ми се нешто необично – гладан сам, а ипак сит!“ Међутим, ово није нешто што може да зачуди Божијег човека. То је „савршено, али ипак неупотпуњено савршенство савршених“, како назначује свети Јован Лествичник.

Живот монаха непрестано постаје живот Слова (Речи) Божијег, живот Христов. Кроз патње монах опитује све „узрасте“ Христове. Христос се оваплоћује унутар њега: он врши чуда, пролази кроз муке, бива васкрснут и доживљава вазнесење. Према томе, живећи у Христу, он постиже уједињење не само целокупног свог унутарњег света, већ и света око себе. Он превазилази све поделе узносећи се на раван чак и вишу од оне пре пада. Он постаје налик првобитном Адаму. Свети Максим Исповедник износи пет подела које Адам није успео да превлада, док сада човек у томе успева кроз новог Адама, односно Христа. Он сада може да премости расцепе између створеног и нествореног, мисленог и чулног, неба и земље, раја и васељене, између мушког и женског. Превладавајући ову последњу поделу, он превладава и ону прву (између створеног и нествореног). То ће рећи, свети човек Божији приноси пуноту свог сопства, као и свеколики свет Богу. Светитељ је из тих разлога највећи добротвор човечанства.

На Светој Гори сам једном приликом пришао таквом старцу који ужива неисцрпну пуноту божанске милости. Живећи у једном шкрипу, у земљаном усеку, он је успео да превазиђе све обичаје овог света. Нема речи којима се он може описати. Ако га назовете мудрим, нећете се примаћи истини. Ако га, пак, прозовете лудим, онда опет не успевате да пренесете величину његове духовне лудости! Сасвим вам измиче могућност да га одредите. Будући да је умакао категоријама овог света, он наставља примицање дубинама вечности. Он се дотиче огња божанске светлости и дословно сав сјакти – он букти. Он се разгорева нетварним пламеном. Разговарајући са њим сваког часа очекујете да плане у разгорену буктињу. Стичете утисак да ће управо ту пред вама да ишчезне телом попут пророка Илије на ватреној кочији. У тренуцима док вам се обраћа очекујете да се сваког трена вазнесе на небо, слично Господу који док их… благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на небо (Лк.24,51). Па ипак, не дешава се оно што очекујете, јер се збива нешто друго. Покајаност која вас обузима док вам беседи о тајнама духовног живота наликује запрепашћењу које је потресло апостоле на Таворској гори. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте. И чувши ученици падоше ничице и уплашише се веома (Мт. 17,56). Док он говори Дух Свети се изненада спушта свише пригрљујући и окружујући вас. Обухвата вас страх, али и жеља да тамо останете. Када вам своје казивање дарује свети подвижник, и то својим простим и бестрасним речима, одмах се присећате Христа како беседи Својим ученицима на врху горе или у чуну на мору. И свети подвижник вам се стварно обраћа са горе виђења и са мора вечности, изнад сваке световне и безначајне ствари, изнад онога што сте.

Једног дана пришао сам таквом старцу. Знао сам да је прави богослов. Он није поседовао знање о Богу, већ „спознање Бога“, а то је недоступно већини људи. Како вели Григорије Ниски: „Спознање Бога јесте планина оштра и висока, тешка за успињање – већина људи једва да досегне њено подножје“. Мојсеј је тај који се успиње на планину боговиђења и бива удостојен виђења Бога. Знао сам да је овај старац један Мојсеј, човек који је видео Бога. Испочетка сам се осећао нелагодно. Наиме, шта је то о чему бих ја уопште са њиме и могао да говорим? Шта нам је уопште заједничко? Постоји ли икакав заједнички знак? Ми смо на првом ступњу, оном „делатне (практичке) философије“, односно прочишћавања, док је он већ прошао пут од „природног сагледавања“, то јест просвећења ума, до „мистичког богословља“, то ће рећи спознања Бога или, пак, неисцрпног спознања“. Ми смо препуни страсти, док је он златни престо самог Цара. Ми смо пакао, а он рај.

Током разговора, међутим, подвижник је сишао са својих висина и повео ме навише. Он је себе испразнио да би мене обогатио. Богат будући, вас ради осиромаши, да се ви његовим сиромаштвом обогатите (2.Кор.8,9). Јер, јединство увек захтева покрет обостраног напуштања свог „ега“ и сусрет две личности, као што је случај и приликом заједничарења са Богом. Кретање Бога приликом којег Он „напушта“ Самог Себе одражава се и у себенапуштајућем кретању човека ка Богу. То је карактеристично знамење божанске љубави. Свети Максим Исповедник каже: „Оно божанско богослови некад називају еросом, некад љубављу, а некад оним за чиме се неодступно чезне и што се воли. Сходно томе, оно божанско – као ерос и као љубав, испољава кретање, а као оно за чиме се неодступно чезне и што се воли, оно привлачи све што је пријемчиво за ерос и љубав“. Уводећи у једно место из светог Дионисија Ареопагита, исти отац тврди: „Божански ерос изазива и иступљење пошто привлачи оне који воле да припадају другима, а не оне који воле да припадају себи. Највиша бића ово показују љубећим старањем према подређенима, она једнака то испољавају узајамним помагањем, док нижа то осведочавају жуђајућим обраћањем ка онима која су највиша“.

Из књиге: "Вече у пустињи Свете Горе" Митрополита Јеротеја Влахоса