четвртак, 12. јануар 2017.

Драгић Живојиновић: Хрисовуља цара Стефана Душана Хиландару за Лужачку метохију



Цар Душан златопечатним словом потврђује, у Прилепу 18. јануара 1347, хиландарском игуману Теодулу власништво српског манастира над селом Лушцем на североисточном делу Халкидичког полуострва и додаје метохији утврђење Палеохор и селиште Кокалино Љутовес. По царевој заповести, властелин Калавар и челник Бранило утврђују међе хиландарског поседа. Исправа је оригинална, а како је местимично оштећена, недостаје и година њеног издавања, до које се, међутим, без већих тешкоћа долази анализом унутрашњих података.

Хиландарско изасланство, предвођено игуманом Теодулом, дошло је код првог српског цара и, показавши му хрисовуље и простагме византијских владара које се тичу лужачког властелинства, затражило да и он потврди посед српске атонске обитељи на северној Халкидици. Душан им је изашао у сусрет, чак је метох у Лушцу проширио утврђеним градом Палеохором и суседним селиштем Кокалиним Љутовесом. Поред тога, послао је на терен властелина Калавара и челника Бранила да попишу међе лужачког имања, што су они и учинили. Читава  правна радња овековечена је хрисовуљом обнародованом под Прилепом 18. јануара, при чему недостаје година издавања јер је баш на том месту документ оштећен. Ипак, још је Владимир Мошин предложио 1347. као највероватније решење.

Хрисовуља се чува у Архиву манастира Хиландара, где је заведена под бројем 44, топографска сигнатура А 4/17. Ради се о оригиналном документу писаном канцеларијским курзивом у 28 редова, рачунајући ту и потпис. Коришћено је браон мастило, док су крст симболичке инвокације, речи ЦАРУ (6. ред), СЛОВОМ (12, 21) и СЛОВО ЦАРСТВАМИ (26), као и потпис и крстови који му претходе и следе изведени киноваром. Исправа је на папиру димензија 331 х 1504 мм, који је налепљен на другу хартију, што, оцена је Душана Синдика, „омета уочавање бележака на полеђини и воденог знака“. Нема ни печата нити трагова печаћења будући да је откинут доњи крај хрисовуље, а са њим и доњи делови потписа. Местимичне мрље од влаге нису онемогућиле читање, али су зато подеротине оставиле неколико лакуна. Тако од 12. до18. и, поново, од 25. реда до краја недостаје лева ивица, док у средини документа мање празнине постоје у 18. и 19, а знатно веће од 24. до 27. реда (на тај начин је у 26. реду „страдала“ и година од стварања света).

Фотографије ове златопечатне повеље могу се наћи у Архиву Српске академије наука и уметности (АСАНУ 8876–ж/54), Археографском одељењу Народне библиотеке (НБС Ф 2771) и на микрофилму у Архиву Србије. Наше издање темељи се на снимку из Архива Србије.

Превод хрисовуље

По неизрецивом милосрђу и човекољубљу Владике мог слаткога ми Христа, вољом и милошћу и веома милостивим Његовим старањем о царству ми као и о првим светим православним царевима, а такође и благодат Светога Духа показа на царству ми, као што је излио и на ученике и Апостоле, рекавши им: „Идите у сву васељену и проповедајте славу мога божаства.“ По милости Његовој достојној хвале такве је дарове даровао царству ми, и постави ме за господара све имовине отачаства мога, да кажем – Српске земље, и Грка и Западних земаља. Милошћу Божјом и неизрецивим Његовим промислом све ово држим ја, благоверни и Богом постављени Стефан први ЦАР, који сам Богом засађени изданак, поникао у роду моме молитвама светих прародитеља мојих, да кажем – Симеона Немање новога мироточца, и светитеља Саве, Апостолима сапрестолног, који је испрва просветио и подарио разум отачаству нашем, и других, који су редом били у роду моме – њиховим молитвама и благословом примио сам крст из руке Господње и мач из руке анђелове, и царујем у Богу и веселим се о божанскоме дару са вазљубљеном и правоверном властелом и властеличићима царства ми. Уто време дође к царству ми свечасни игуман пресвете Богородице Хиландарске кир Теодул са часним старцима и говорише царству ми за Лужац, и изнесоше хрисовуље и простагме грчких царева, и пошто је видело царство ми записе благоверних царева – не покварих него и више утврдих СЛОВОМ и знамењем царским да све горе писано буде цркви Свете Богородице Хиландарске у векове, и да нико (то) не одузме. И још к томе приложи царство ми матери Божјој Хиландарској град Палеохор са свим међама и правима, и селиште Кокалино Љутовес, према Лушцу, са свим међама и правима села тога, да га има и држи црква матере Божје Хиландарске, и нико да га не одузме довека.  И о свему што је горе писано посла царство ми правовернога властелина царства ми Калавара и челника Бранила и утесаше међу метохији матере Божје Хиландарске, Лушцу, и селишта која је к томе приложило царство ми: [...] на Чесвин, на Космач, те низ дел под брдо на крај поља, и под брдо на Градиште на Местаћ [...] гоинскому на Гоино, на Рударе, по делу [...] на Голему реку и уз реку на Топличане на Свету Богородицу, те путем уз дел на [...] по делу на Жабокљ [...] реку, и низ реку на Кал, на Прапратово градиште, и на Превор, на Клобук, на Скоровицу, на Међуречје, на Блановицу, на Дубоку реку, и путем на Ловче,те на Смрадањ. И све ово горе забележено записа и утврди царство ми СЛОВОМ царства ми, да нико у земљи царства ми не узнемири метохију хиландарску Лужац и села која приложи царство ми, ни због малени због велике работе, нити оно што је стекло господство Њено у граду Редини. Ко ли се дрзне да прекрши ово што сам ја, цар Стефан, записао  тога да уништи Господ Бог и пречиста Мати Његова у дан Страшнога суда, и да га порази сила Часног животворног крста Господњег, и да је проклет од 318 светих и богоносних отаца никејских, и од четворице јеванђелиста и од [...] и од царства мога да није благословен. Записа се и утврди [...] златопечатно СЛОВО ЦАРСТВА МИ [у лето 6854, индикта 15,] месеца јануара 18.

Господин цар наредио је да се пише под Прилепом.

СТЕФАН У ХРИСТУ БОГУ БЛАГОВЕРНИ ЦАР СРБА И ГРКА


Топографски подаци

Лужац   некадашњи Лозикион, Елезик, Лонзики или Лузики, од 1926. је Мелисургос. Ради се о селу на североистоку Халкидике, смештеном у басену речице Мегало Реума и удаљено неких 6 км на југ од Бешићког (Волви) језера. 
Литература: P. Bellier – R.-C. Bondoux – J.-C. Cheynet – B. Geyer – J.-P. Grélois
 – V. Kravari, Paysa ges de Macédoine, leurs caractères, leur évolution à travers les documents et les récits des voyageurs, présenté par J.Lefort, Paris 1986, 10, 68, нап. 25, 186.

Палеохор  данашње село Палеохора, нешто више од 10 км јужно од Лушца, налази се на ободу алувијалног басена Мегало Реуме према северним падинама планине Холомон. Крајем XIX столећа још увек су могле да се примете рушевине средњовековног утврђења. 
Литература: Paysages de Macédoine, 68, нап. 26, 224.

Кокалино Љутовес   реч је, по свему судећи, о данашњем селу Кокалу (припада општини Аполонија) које је удаљено од Лушца 4 км на север. 
Литература: Paysages de Macédoine, 175.

Голема река  највероватније се односи на речицу Мегало Ревму. Из ове претпоставке следило би да се у хрисовуљи најпре описују границе Кокалина, што није нелогично будући да је оно ближе Лушцу. Прво се наводе међе до реке, а затим се каже да се иде на југ према Палеохору, да би се у једном тренутку окренуло низ реку и поново на север према Кокалину. Оваква интерпретација води до закључка да је читава источна страна долине Мегало Ревме, где је Лужац готово у самом средишту, постала хиландарски метох. 
Литература: Paysages de Macédoine, 4, 10 и карта n° 1.

Рендина – средњовековни утврђени град, налазио се на јужној обали реке Рихиос, истоки језера Волви, 1 км западно од места где се она, у виду естуара дугог 3 км, уливала у Орфански залив. Смештено у теснацу између Волвијске планине на северу и масива источне Халкидике на југу, насеље је контролисало комуникацију која је од Солуна, преко Језерске области, водила до стримонског приморја и Хрисопоља. Док је у XIVвеку Рендина била седиште византијске катепаникије, у XVI столећу забележена је као село изнад кога постоји тврђава, да би доцније сасвим опустела и била позната као географски појам Ренде Богаз. Данашње истоимено село ситуирано је на северној обали Рихиоса, покрај Бешићког језера, неких 7 км западно од средњовековног локалитета. 

Литература: P. Lemerle, Philippes et la Macédoine orientale àl’époque chr étienne et byzantine. Recherches d’histoire et d’archéologie, Paris 1945, 171, 234; Paysages de Macédoine, 6, 9, 32, 83, 235


комплетан реферат на: www.academia.edu