субота, 17. децембар 2016.

На данашњи дан се упокојио Св. Старац хаџи Георгије



Starac Georgije, prozvan Hadži‐Georgije, rodio se 1809. god. u selu Kermil u Kapadokijskoj mitropoliji. Roditelje njegove su zvali Jordan i Marija. Na krštenju je dobio ime Gavrilo. Kada je došlo vreme, roditelji ga dadoše u školu, ali učenje Gavrilu nije išlo. Za četiri godine on ne samo što nije naučio da čita kako treba nego je i slova azbuke jedva razlikovao. Zato su ga učitelji u školi i roditelji kod kuće kažnjavali. Gavrilo je počeo da se plaši i škole i kuće, pa je bežao iza naselja gde je provodio i po mesec dana i više po tamošnjim pećinama kojih je bilo mnoštvo. Krio se sve dotle dok ga neko od njegovih nije nalazio. Od svoje tetke monahinje kod koje je ponekad bivao u manastiru, čuo bi on često da postoje sveti ljudi koje nazivaju zatvornicima, koji se neprestano poste i mole Bogu. Tako je i on poželeo da se sakrije u tim pećinama, da posti i da se moli Bogu. Stoga je počeo da se skriva  često i na dugo vreme, polagao bi mnoštvo metanija, postio po tri i četiri dana ništa ne okusivši; a kada bi iznemogao, hranio se povrćem ili divljim plodovima koji su rasli u šumi, a hleb i po mesec dana nije ni video. Tugovao je zato što nije mogao da se obuči pismenosti. Dešavalo se da ga sami roditelji vide kako tuguje i da mu kažu: ‐ ʺGavrilo, idi u crkvu i moli se Presvetoj Bogorodici, Ona će ti pomoći da naučiš to što želiš!ʺ  U njihovoj parohijskoj crkvi stoji  čudotvorna ikona Presvete Bogorodice. Mali Gavrilo je rešio da postivši tri dana i učinivši hiljadu metanija, ode u crkvu. Da njegovi ne bi ništa primetili, izabrao je noć. Ušavši u pripratu, pred crkvenim dverima je pao ničice i sa suzama počeo da moli Majku Božju:  ‐  ʺDaj mi, Mati Božja, da se naučim pismenosti!ʺ  Odjednom, gvozdene dveri su se otvorile: izašla je predivna žena, uzela ga za ruku i privela k desnoj ikoni Spasitelja. Tada je rekla:  ‐  ʺSine moj, daj ovom otroku Gavrilu da izuči pismenost!ʺ Ovim rečima ga je blagoslovila i dala mu da celiva ruku. ‐ ʺSada ti, rekla je Ona, znaš da čitaš i pišeš!ʺ Rekavši ovo ušla je u severne dveri oltara. Videći da odatle nikako ne izlazi, Gavrilo je krenuo za Njom u oltar; ali je ni tamo nije bilo. Kada je došlo vreme bogosluženja, došao je crkvenjak i, otvorivši vrata video Gavrila. Gledajući ga iznenađeno pitao je: ‐ ʺOtkud ti ovde?ʺ Gavrilo je detaljno ispričao o svemu što se desilo. Crkvenjak je, da bi se uverio, uzeo knjigu i dao je Gavrilu govoreći: ‐ ʺNa, čitaj; da vidimo umeš li da  čitaš kako je Ona rekla, i da si sada pismen. Gavrilo je počeo da  čita dobro i glatko. Tada je crkvenjak rekao: ‐ ʺTo je bila Majka Božja, a ne obična žena!ʺ  Od tada su svi domaći uvažavali Gavrila, i on je počeo slobodno da okuplja svoje vršnjake u sve one pećine. Tu su stvorili nešto slično manastiru, a samog Gavrila su izabrali za igumana. Tada mu je bilo četrnaest godina i negde u to vreme je sa seljanima iz ovog sela krenuo u Konstantinopolj. Na putu, prolazeći pored jednog prelepog i usamljenog mesta, pomislio je: ovde u ovoj šumi mora da žive pustinjaci! Gavrilo je ostavio saputnike i pošao da ih traži; ali na svoju žalost nikoga nije našao. Saputnike je izgubio iz vida i put izgubio u gustoj šumi. Uplašio se Gavrilo i stao da priziva u pomoć  svetog velikomučenika Georgija, svog zemljaka. Odjednom se u daljini pojavio mladi konjanik na belom konju, približio se Gavrilu, govoreći:  ‐  ʺIzgleda da si se izgubio?ʺ  ‐  ʺDa, izgubio sam seʺ, odgovorio je Gavrilo. Konjanik je bio u prelepoj vojničkoj odeždi i Gavrilo se nije usuđivao da sa njim razgovara.  ‐  ʺIdi za mnomʺ, rekao je on Gavrilu i izveo ga na put, gde je on video svoje saputnike i sustigao ih. Došavši u Konstantinopolj, Gavrilo je požurio da se smesti kod svog rođenog ujaka, koji je imao visoku dužnost na dvoru sultana Mahmuda II (1808‐1839). On je vodio poslove oko snabdevanja turske vojske. Jednom su ga iz zavisti oklevetali, i njihova kleveta je imala dejstvo, tako da umalo što nije bio lišen života. Da bi izbegao smrt rešio je da se poturči. Primivši islam, stekao je poverenje i milost sultana, postao jedan od njegovih bliskih, i često se nalazio u dvoru. Gavrilo je veoma želeo da izvede svog ujaka iz ove propasti i Gospod mu je pomogao. Ne samo ujaka nego i s njim jednog sveštenika, i još nekoliko drugih ljudi koji su se poturčili, on je uspeo da vrati u hrišćanstvo. Svi su oni tajno ponovo postali hrišćani, ali su još neko vreme ostali na pređašnjim dužnostima kod Turaka. Čitavu godinu Gavrilo se nalazio na sultanskom dvoru uz ujaka. Sultan ga je primetio i ujaka pitao o njemu. Zatim je sultan Mahmud lično govorio sa Gavrilom i veoma ga zavoleo. Nalazeći se na dvoru Gavrilo se nije podao raskošnom životu: njegova dnevna hrana je bila pregršt ječmenog brašna skuvanog u vodi. Sultan je o tome znao, kao što je znao i da Gavrilo svakodnevno čini petsto metanija, pa je ponekad govorio: ʺko je naučio tako mladog čoveka da se tako posti i moli?ʺ  O ovom sultanu, dobrotvoru hrišćana, govore da je bio potajni hrišćanin. Starac Hadži‐ Georgije je ovako o njemu govorio:  ‐  ʺSultan Mahmud je tajno bio hrišćanin! Do njegove vladavine hrišćani nisu mogli da poprave ni jedan oronuli hram, niti da grade novi. Njegova prva vrlina je bila što je dao oko dve hiljade firmana za izgradnju novih crkava. 1821. god. posle rušenja male niske crkve u Baluki, izgrađenoj nad Živonosnim Istočnikom Majke Božje, na mestu drevnog velelepnog hrama, ovo mesto je bilo oteto od pravoslavnih Grka. Sultan Mahmud, na molbu patrijarha Konstantina I, vratio je teren hrišćanima i dozvolio da se na njemu obnovi crkva, koja je tu i izgrađena. Ali, zbog nedostatka sredstava, manjih razmera. Pri tome je poznata dobrotorka, ruska grofica Ana Orlova Česminskaja, priložila veliku sumu. Sultan Mahmud je  čak naredio da se uništi muslimansko groblje koje je bilo na tom mestu, a nadgrobno kamenje je dao hrišćanima da ga koriste za izgradnju. Još je poklonio dve velike ikone svetog Preteče, koga je on veoma poštovao, i oca Preteče, svetog proroka Zaharije, i jedan srebrni polijelej. Još se pokazao i kao veliki dobrotvor jerusalimske patrijaršije, koja je Jevrejima bogatašima bila dužna trideset šest hiljada zlatnih lira. Sultan je za to saznao i zahtevao da mu donesu sve dokumente koji su se odnosili na taj dug. Pošto ih je razmotrio, video je da je već mnogo kamata uplaćeno, pa je uništio sve dokumente i strogo naredio Jevrejima da ubuduće ne smeju ni da pomenu taj dugʺ. (Iz zapisa monaha Partenija): Posle ruskog rata sultan Mahmud je postao dobar i milostiv prema hrišćanima: on je oprostio mnogim hrišćanima krivcima, a u Konstantinopolju je izgradio crkvu u Balukliji na svoj račun. Dešavalo se da je dugo sedeo sa patrijarhom i razgovarao. Hrišćani su na njega gledali kao na oca, a Turci su ga mrzeli i nazivali nevernim, i hrišćaninom i govorili:  ‐  ʺSada ste vi dočekali svog cara; sada je sultan vaš hrišćanin!ʺ On je izmenio mnogo turskih običaja. I govore da je njegova smrt bila nasilna: uveče je bio potpuno zdrav, putovao je brodom, a ujutru su iznenada objavili da je umro. Videći svuda oko sebe slavu sujetnog svetskog života, i videći da je teško boriti se protiv svega toga, Gavrilo je počeo da se moli Majci Božjoj da ga odavde izvede i da mu pokaže put spasenja. Jednom, za vreme božanstvene litugrije u patrijaršijskoj crkvi, Gavrilo se sa suzama molio pred ikonom Presvete Bogorodice koja stoji iza mozaičke patrijaršijske katedre. Kada je liturgija bila završena on nije zajedno sa drugima izašao nego je ostao da se moli, želeći da dobije otkrovenje. I Carica Nebeska, kako je mnogima govorio sam starac, uslišila je njegovu tugu i molitvu: video je kako silazi k njemu sa ikone, u beloj odeždi, i kako ga pita:  ‐ʺŠta želiš?ʺ  ‐  ʺŽelim da se spasem!ʺ odgovorio je Gavrilo. Ona je tada rekla: ‐ ʺKada izađeš iz crkve idi ka fanarskim vratima i na pristanište gde ćeš videti monaha s kojim ćeš poći na Svetu Goruʺ. Rekavši ovo, Ona je ponovo ušla u ikonu. Gavrilo je požurio na pristanište i zaista video monaha. Starac ispošćen, brada duga, seda. Bio je to iguman Grigorijatskog manastira, otac Grigorije. Gavrilo mu je pao pred noge i počeo da ga moli da ga uzme sa sobom na Svetu Goru. Iguman ga je gledao govoreći:  ‐  ʺSveti oci i patrijaršijska pravila zabranjuju da na Svetu Goru primamo ne samo dečake, nego  čak i odrasle ako nemaju bradu. Zato nema ni govora da budeš na Svetoj Gori do svog punoletstva!ʺ  Tako odbijen ožalošćeni Gavrilo je ispričao kako je video Presvetu Bogorodicu i šta mu je Ona rekla, ne bi li time ubedio starca da ga uzme sa sobom. Ovaj se zamislio, ali je posle kraće nedoumice opet rekao: ‐ ʺNe, ja ne mogu da te uzmem!ʺ  Sve se ovo dešavalo u prisustvu kapetana broda na kome je iguman trebalo da otputuje za Svetu Goru. Videći ovako veliku želju mladićevu da otputuje za Aton, i slušajući istovremeno odbijanje igumana, kapetan se sažalio i pomogao mu da ispuni želju: ‐ ʺBrod će uskoro poći za Svetu Goru, rekao je on, pa ti sada hajde i sakrij se pod palubu, a posle, kada izaćemo na pučinu, ti ćeš mu se pokazati, i hteo ne hteo, uzeće teʺ. Gavrilo je tako i učinio. Brod je izašao na more zajedno sa njime. Za sve vreme plovidbe plašio se da se pokaže starcu, nego mu se pokazao tek kada su prilazili Svetoj Gori. Prišao je igumanu i pao pred njega. Iguman je ćutao. Gavrilo je bio u nedoumici, ali mu je jedno bilo na umu: ʺPresveta Bogorodica me poslala na Saetu Goru!ʺ  Na Svetoj Gori su izašli na pristaništu Grigorijata, i Gavril je ušao u manastir. Bilo je to 1825. godine. Sam iguman ni ovde ne samo što nije hteo da ga primi, nego nije hteo s njim ni da razgovara. Gavrilo je ostao da se žali i tuži nekima od bratije kojih je tada bilo malo. Bratija je onda umolila igumana da primi mladića, i ovaj je tek tada pristao. Dali su mu poslušanje u kuhinji. U početku Gavrilovog života u Grigorijatu, kako je on sam pričao, na hramovni praznik svetog Nikolaja, zbog nepogode nisu mogli da ulove sveže ribe za trpezu. I šta se desilo? Odjednom je nekoliko velikih riba iskočilo na obalu blizu manastira na dan uoči praznika i bratija je skupila čudom darovanu ribu koje je bilo sasvim dovoljno. Posle odlaska Gavrila iz Konstantinopolja, njegov ujak se vratio u hrišćanstvo i sakrio se. Preobučen kao siromah došao je u Smirnu i tu se smestio pri crkvi, ispunjavajući dužnost crkvenjaka. Posle osam godina života ispunjenog molitvom i pokajanjem mirno je predao dušu Gospodu na Svetlo Hristovo Vaskrsenje. Gavrilo nije dugo živeo u Grigorijatu.  Čuo je da u skitu Kapsokalivija postoji iskusni duhovnik, Neofit Karamanlis, njegov zemljak, koji se podvizava u keliji svetog velikomučenika Georgija. Tako je on smislio da ode do duhovnika, da ga zamoli ne bi li ga primio kao učenika. Starac Neofit ga je primio. Pošto je u to vreme, zbog grčkog ustanka sva Gora bila zauzeta Turcima, većina monaha je napustila Aton. U skitu ih je bilo vrlo malo. Otac Neofit je često odlazio u pećinu prepodobnog Nifonta, pa je sada, u želji da ne narušava patrijaršijske i otačke zabrane koje se odnose na prijem mladih i bezbradih, a ujedno da sačuva Gavrila od Turskog varvarstva, smestio svog učenika u pećinu pored pećine prepodobnog Nifonta. Ovde se on podvizavao, neviđen ni od koga, skoro četiri godine. Kada je došlo mirnije vreme starac Neofit je kupio keliju svetih Apostola na Kerasiji. Tu su živeli neke tri‐četiri godine. U to vreme starac je imao viđenje posle koga je rešio da primi i utvrdi za sebe i svoje učenike ʺtipik punog postaʺ ‐ da nikada i ni pod kakvim izgovorom ne uzima ni sira i jaja, ni mleka i ribe, ni ulja i vina. Svu takvu hranu koja se kod njih zatekla starac je otpremio u Lavru. Zatim je kupio drugu keliju svetog velikomučenika Dimitrija za četiri stotine leva. Tu je postrigao Gavrila u shimu pod imenom Georgije. Iako je u omologiji kelije otac Georgije bio zapisan kao starac, sve dok je tamo živeo otac Neofit on je bio domaćin i rukovodilac. Po zakonu svoje zemlje otac Georgije nije imao prava da zna i govori grčki pa je znao samo turski. I sam starac, Neofit naučio je grčki jezik tek na Svetoj Gori. Iz tog razloga otac Georgije nije mogao da govori sa drugima, osim sa svojim starcem. Zato je bio  čak i prinuđen da živi u punom ćutanju. Nekoliko godina mu starac Niofit nije dozvoljavao da uđe u hram, nego samo u pripratu, odakle je slušao bogosluženja. Pobožni i priprosti otac Georgije je bio ubeđen da starac služi sa anđelima i da ga zato ne pušta unutra. Tokom dvanaest godina otac Georgije je po naredbi starca svakodnevno išao na vrh Atosa, osim kada je bila ljuta zima, da tamo održava kandila u malom hramu Preobraženja Gospodnjeg. Jednom je oca Georgija zahvatila ljuta telesna strast, i da je pobedi on je počeo da posti ‐  nije jeo ni pio dvanaest dana; ali se borba produžavala i on je rešio da posti četrdeset dana. I tada mu se javio glas:  ‐  ʺAko i dva puta po  četrdeset dana budeš postio, borba neće prestati ako se ne smiriš!ʺ U to vreme on je imao neki spor sa starcem. Iz tih stopa je otišao starcu, učinio metanije i rekao:  ‐  ʺOprosti mi oče!ʺ Kada ga je ovaj blagoslovio i položio svoju ruku na njegovu glavu, iskušenje je prestalo kao rukom odnešeno. Jedno je vreme otac Georgije osećao jaku želju za mučeničkom končinom. Želja je bila tako vatrena da joj nije mogao odoleti. Šezdeset dana se molio Bogu, sve vreme stajao na nogama, spuštajući se samo na trenutak radi kratkog odmora, a hranu je uzimao jednom nedeljno, pripremajući se tako za veliki podvig. Posle šezdesetodnevne molitve pošao je velikom starcu Ilarionu Gruzinu da od njega traži savet i molitve za podvig. Otac Ilarion je odgovorio:  ‐  ʺJa od crkve nisam dobio vlast da dajem savete na slična pitanja!ʺ  Hadži‐ Georgije je međutim u suzama molio da mu odgovori je li bogougodna ili ne njegova namera zbog koje se molio i postio. Govorio je da ga na mučeništva tera plamena želja i da on samo traži njegov blagoslov. Otac Ilarion je odgovorio da na takva pitanja zaista nema šta da odgovori. Na kraju je rekao: ʺako želiš da se tvoje pitanje razreši, onda treba da ideš do starca Venedikta Gruzina. Kada dođeš do njegove kelije na tom i tom mestu ćeš naći u zidu čvor od kanapa. Povuci tri puta i starac će izići misleći da sam ja došao. Padni pred njim ničice i ispričaj mu zbog čega si došao, i moli ga za pouku. Što ti on kaže tako i čini, jer je to Bogu ugodno i tebi na korist!ʺ Hadži‐Georgije je učinio sve što mu je rečeno i kada je otac Venedikt izašao, primio je njegov blagoslov i zatim ispričao o svojoj želji za mučeništvom, radi čega se stojeći molio Bogu šezdeset dana. Otac Venedikt je razumeo da ga je ovamo poslao otac Ilarion, pa je još pre nego što je počeo da odgovara ocu Georgiju na pitanje, počeo sebe da kori: ‐ ʺEvo ti Venedikte, toliko godina živiš ovde, a nemaš takve podvige, i evo početnici te prevazilaze. Kada si ti stajao na molitvi i bdeo toliko vreme? Kada si toliko postio ka ovaj sluga Božji?ʺ Govoreći tako, on je i sebe prekorevao, ali je još više urazumljavao Hadži‐Georgija da se ovaj ne nada na takve podvige i da ne mašta kako je učinio nešto veliko. Starac je znao da ni prekomerni post ni duga molitva neće doneti korist ako ne budu sjedinjeni s dubokim smirenjem i ljubavlju. Hadži‐Georgije je ove reči prihvatio kao prekor sebi, i sa suzama stao da moli da mu starac kaže kako da čini, jer bez saveta iskusnog starca on ne sme da krene na takvo delo. Otac Venedikt je odgovorio: ‐ ʺAko ti i kažem, nećeš me poslušati, i tražićeš načina da se ispuni tvoja želja. Ipak, možeš da kreneš na mučeništvo, samo znaj da savršeno mučeništvo nećeš dostići, a pretrpećeš mnogo. Pravo mučeništvo će ti doći samo po sebi kasnije, na Svetoj Gori, i to preko mlade bratije koja će se oko tebe okupiti!ʺ  Sve što je rekao otac Venedikt ispunilo se. Hadži‐Georgije je otišao u turski grad, gde je, da bi razljutio Turke protiv sebe, počeo da skuplja dečake i da im govori o Hristu, terajući ih da se krste krsnim znamenjem. Turci su napali na njega. Dugo i temeljito su ga mlatili, a onda proterali iz grada. Posle mnogo pokušaja da Turke razbesni dotle da mu odseku glavu, morao je na kraju da se vrati na Svetu Goru bez uspeha, samo premlaćen i izranavljen. Tako se ispunila prva reč oca Venedikta, a tako će se kasnije ispuniti i druga: mnogo je propatio od svoje bratije. (Iz zapisa oca Pantelejmona koji je oko 1870, godine nekoliko puta bivao kod Hadži‐ Georgija): Starac Hadži‐Georgije živi u Kerasiji u velikoj i staroj keliji svetog velikomučenika Dimitrija, ima 30 učenika, Grka i Rusa. On je poznat u celoj Svetoj Gori i među skoro svim hodočasnicima svetogorskim, osobito onima koji su se penjali na vrh Atosa, jer uspon počinje baš od njegove kelije. Svi koji se odozgo vraćaju bivaju kod njega, i svi ga znaju po velikom gostoprimstvu,  čisto Avramovskom: svi prolaznici kod njega bivaju besplatno nahranjeni, a on niti štedi niti žali to što daje. Starac ima i mazge i pomoću njih  čini velike usluge tamošnjim ruskim keliotima. On je izgradio i veliki mlin koji ga je skupo koštao, a još više mu doneo neprijatnosti, ali je zato bio na veliku korist svim okolnim stanovnicima. On ima i nešto košnica i sopstvenu barku na kojoj iz raznih mesta dovozi stvari i sebi i drugima. Rezervnih sredstava nema nikada, često čak zapada u dugove, ali Gospod kao da mu tajno šalje za njegovo gostoljublje. Njegovi učenici su kao sušti anđeli. Starac ih na putu spasenja drži veoma surovo i strogo. Oni su uglavnom mladi pa zbog njihove koristi i radi  čuvanja od iskušenja gostiju, on im naređuje da se mažu čađu. Često se kod njega može sresti monah tako namazan prljavštinom i čađu da liči na crnca! Saznavši o tome u Lavri, naredili su da se starac mane ove nastranosti, makar bila smišljena i sa dobrim ciljem. Da bi se izbegla sablazan kod njega su svi podšišani, to jest niko ne nosi dugu kosu. Među učenicima ima zaista divnih, ali je jeromonah Mina čovek veoma svetog života. On živi u takvom poslušanju svome starcu kao da je tek došao. Za sve što čine, i uveče kada idu da spavaju, svi od starca uzimaju blagoslrv i razilaze se ćuteći po kelijama. Neko ko ga već  ne poznaje, ne može među učenicima prepoznati samog Hadži‐Georgija, jer je i on uvek prljav i odrpan, kao i svaki običan radnik; toliko se on priprosto ponaša. Njegovu keliju niko ne čisti, buve i krpelje niko ne uništava, zato u tim kelijama može da zaspi samo neko ko je krajnje iscrpljen. Kod njega uopšte ne upotrebljavaju ni ulje, ni vino, niti ribu, sir i jaja, nego su zadovoljni najoskudnijom trpezom, iako rade veoma teško. Meni se jako dopalo jedno od starčevih pravila: ne samo kada ima opšte poslušanje i kada nekoliko monaha rade zajedno, nego čak i kada su samo dvoje, jedan od njih obavezno naglas izgovora Isusovu molitvu da bi se izbeglo praznoslovlje. Njihovo glavno rukodelje je živopis, ali se veći deo učenika bavi raznim teškim poslovima. Klima je zdravija nego na bilo kom drugom mestu na Svetoj Gori što su primetili još drevni paganski pisci, jer su svi žitelji grada koji je nekada na tom mestu bio, Akroatosa, bili dugog veka. A kod Hadži‐Georgija umiru mlađi i to veoma često; svi smatraju da su za te prevremene odlaske odgovorni strogo pošćenje i neumereni napori. Više od drugih umiru živopisci. Starac sve ovo vidi, ali ne ublažava svoj tipik savršenog pošćenja, mada su ga  često molili da ublaži i da u najmanju ruku dozvodi ulje; ali starac nikada nije pristao. Onda su ga molili da dozvoli makar vino; ali i tu nije popustio. Desilo se da su neki posetioci toliko uzbunjivali učenike žalbama na njegovu nepopustljivost, da su ovi rešili radi jačeg dejstva na starca da napuste keliju i to po njih nekoliko zajedno, osobito živopisci; ali je i tada starac ostajao nepokolebljiv. Negodovanje protiv ovakvog tipika je na kraju postalo tako rašireno da se umešala i Lavra, stavši na stranu učenika. Tada se starac smirio, ali kako? Radi nemoćnih je nabavio košnice, posadio vinograd, i nije više prodavao krupne orahe nego je od tucanih oraha pravio dodatak varivu, a grožđe i med davao bratiji u određene dane. Iako među živopiscima samo jermonah Mina zaista dobro slika ikone, svi oni vode takav podvižnički život da su počeli da primaju mnoge porudžbine za Rusiju. Po izgledu je starac poslednji prostak i neznalica, ali u razgovoru s njim postaje vidna njegova mudrost, iskustvo i duboka načitanost. U svakoj brizi i nedoumici on  će naći rešenje i utehu (kraj zapisa oca Pantelejmona). Jednom je  đavo u jednom  čoveku rekao Hadži‐Georgiju, budući njime nateran, da se ni oko čega on tako ne trudi koliko da razori vezu poslušanja starca s učenikom, i da je onda učenik već  u njegovoj vlasti; no  đavo je vrlo nerado o tome govorio nateran silom Hristovom. Jednom je Hadži‐Georgije po đavolskom iskušenju otišao od starca i đavoli su ga hvalili i u vidu anđela kao uzlazili na nebo i silazili; pri tome je on primetio u njihovim pokretima neku usplahirenost i brzopletost, i oni su ga nagovarali da im se pokloni, obećavajući da mu daju blagodat Svetog Duha. No Hadži‐Georgije je prizvao molitve starca i tada je sve iščezlo. Jednom, dok je on još živeo pri starcu javio mu se đavo u vidu mladog čoveka sa mulom koji ga zove k sebi i obećava da će ga on sa svojim prijateljima učiniti starcem i da će kod njih dobro da živi. No on je shvatio varku đavolju i tada je video kako je đavo zajedno sa mulom počeo da se podiže u vazduh i kako je zatim iščezao. Kada je sam Hadži‐Georgije postao rukovoditelj drugih tada je imao viđenje: oni učenici koji su bili poslušni imali su pored uha anđela koji im je savetovao sve korisno i pobućivao ih i učvršćivao u molitvi; a neposlušne je đavo poučavao sve suprotno vezujući im misli. Jednom je k Hadži‐Georgiju bio doveden kršteni Turčin koji je bio  đavoiman. Po molitvama starca on se oslobodio  đavola i počeo je da govori grčki iako ga nije učio. Provevši podvižnički tri godine on se pred smrt udostojio javljanja Gospoda. (Zapisi pet ruskih poklonika koji su posetili Hadži‐Georgija 1879. godine kada je starac živeo u keliji svetog Stefana blizu Kareje): Dočekao nas je sam starac Georgije sa takvom istinskom očinskom ljubavlju, kao Avraam. Bilo je to prvi put u mom životu da vidim smirenje tako uvaženog starca. Odeća na njemu je prilično jednostavna: podrasnik od belog ruskog platna. Govori malo ali se njegove reči duboko utiskuju u srce navodeći na misli o budućem životu. Nama poklonicima dali su sledovanje: čaj, hleb, med i bekmes ‐  napitak koji sami spravljaju od grožđa, u kome nema ni kiseline, ni alkohola. Starac je za trpezom bio sa nama, i posle jela nas poučavao kako da se ponašamo za vreme boravka na Svetoj Gori, a kako posle povratka u svet. Pre svega nas je starac poučavao da se čista srca ispovedamo duhovniku i da se ovde na Svetoj Gori pričestimo Svetim Tajnama. O postu za vreme pripreme da i ne govorimo: ovde je uvek veliki post. Ispovedali smo se kod ruskog duhovnika, jeromonaha Antonija, učenika Hadži‐Georgija. Uveče je bilo odsluženo svenoćno bdenije, a ujutro, u nedelju, pričestili smo se. Posle toga nas je starac poučio:  ‐  ʺZnajte, čeda moja, ma kakve da ste grehe do sad imali na sebi Gospod ih je sve oprostio, ali pod uslovom da ubuduće tako ne grešite. Naprotiv, ako jedan od njih ponovite, u svemu ćete biti krivi. Vi ste se rešili na put daleko od otadžbine; rešili ste da podnesete sve moguće tegobe puta; i sve to radi spasenja duše. Gospod, videći vašu dobru nameru, oprostio je sve ispovedane grehe i sada ćete poći po Gori i bićete na vrhu Atosa; tamo neka svaki učeni po  četrdeset metanija sa molitvom Isusovom, i tamo neka svaki ostavi svoje strasne navike; ako je nečija strast bila pušenje ‐ neka od sada ostavi tu gnusobu; ako ste neumereno uzimali piće, onda radi Gospoda, Koji je zbog tebe okusio sirće i žuč, utvrdi u svojoj duši pravilo da od sada nikada piće ne uzmeš u usta. Ove i druge slične strasti koje su tobom vladale ostavi tamo na gori i duboko u srce položi da njima više nećeš gneviti Boga. Ispuni to i Gospod  će uvek biti s tobom. A ako, kao  čovek, u nečemu ponovo zgrešiš, ne časeći idi duhovniku, svest svoju očiti ispovešću i nemoj da čekaš uobičajeno vreme za ispovest, kako to po neznanju neki čine. Evo jednostavnog primera: kad zaprljaš svoje rublje odmah ga menjaš i staraš se da ga opereš; a duša je valjda mnogo vrednija od rublja, pa je ipak mnogi ostavljaju u nebrizi i uprljanu čitavu godinu ili više, ne starajući se o njoj, a ona ne samo da se uprlja nego smrdi od rana grehovnika!ʺ  Poučavao nas je još mnogo, što iz Svetog pisma i žitija svetih otaca, što iz sopstvenog iskustva i mi smo se tokom tri nedelje naslađivali njegovim blagodatnim besedama. Na kraju smo od njega uzeli blagoslov da pođemo po Svetoj Gori i molili ga da nam da vodiča koji zna grčki jezik! Posle odlaska starca Neofita Karamanlisa 1848. godine otac Hadži‐Georgije je postao starac i do 1873. se podvizavao na Kerasiji sa svojom sabraćom i učenicima. Otac Georgije je privukao mnoge učenike ‐ svi siromašni, ubogi i bolesni bili su srdačno primljeni, svi su imali k njemu dostup, jer se vrata njegove uboge kelije nisu ni danju ni noću zatvarala. Svako ko je želeo išao je pravo do njega i iznosio mu svoje potrebe, svoje brige i pomisli. O bolesnicima se sam starac brinuo; on je za sve nevoljnike bio više nego rođeni otac. I sami Turci su ga nazvali  ʺbizim babaʺ  ‐ to jest naš otac! Starac je znao mnoge pustinjake koje drugi nisu poznavali; on ih je snabdevao najneophodnijim stvarima. Ako bi se neko od bratije razboleo nikada nisu koristili obična sredstva, nego  često pričešćivanje Svetim Tajnama. U slučaju velike iznemoglosti obavljali su nad bolesnikom tajnu jeleosvećenja, a kada je postajalo jasno da se približava smrt, a bolesnik još nije bio postrižen u shimu, odmah bi ga postrigli i tvorili molitve za njega. Starac je svojim rukama sahranio više od stotinu svojih učenika na raznim mestima Svete Gore, među njima najviše Rusa i to mladih, koji uz takve podvige nisu mogli da podnesu promenu klime na Svetoj Gori. Neki su, naravno, narušavali strogi ustav starca, ali takvi, ukoliko se ne bi pokajali i ukoliko ne bi imali iskrenu želju da prekinu s ovim svojim slabostima, ili su sami odlazili, ili im je starac savetovao da traže sebi drugo mesto, gde  će im biti lakše:  ‐  ʺIdi tamo, govorio je starac, gde se to dozvoljava, i ne navlači na sebe prokletstvo tajnim jedenjem! U Nomokanonu svetog Vasilija Velikog je rečeno: ʺOnaj koji razrušava tipik svog duhovnog oca neka bude proklet i za života i posle smrtiʺ.ʺ Oni, međutim, koji su od starca odlazili ne usled nemoći nego zbog strasti stomakougađanja, pred smrt bi se osvestili i saznali šta su izgubili, pa su mnogo tugovali što su se zbog malog i privremenog zadovoljasta lišili tako velikog blaga. Desilo se to s monahom Mihajlom: on se razboleo i dugo nije narušavao post, ali na kraju nije izdržao nego je počeo da koristi svaku hranu i još je zaželeo da se leči. Starac nije blagoslovio. Ovaj ga nije poslušao i otputovao je u Smirnu, tamo legao u bolnicu gde su mu kao prvo doneli supu od mesa. Ležao je tamo nekoliko meseci, a bolest ne samo što nije prolazila, nego je bila sve veća i veća, pa je na kraju osetio da se bliži smrt. Sada već na granici između života i smrti, Mihajlo je shvatio svoju grešku i počeo da plače i doziva svog starca na pomoć. Mnogi su ga sažaljevali i pitali koga on to doziva. Saznali su da je on svetogorski monah i da zove svog duhovnog oca. Ovo predsmrtno pokajanje je delovalo na mnoge, tako da su ostavljali svet i odlazili na Svetu Goru. Oni su i ispričali o tome šta se desilo. Drugi monah, Hristofor, tokom pet godina izvršavao je do u sitnicu sveto poslušanje starcu, potpuno se pred njim odrekavši svoje volje, ali je na kraju osetio kako mu ponestaje snage, pa se osmelio da se obrati starcu sa ovakvom molbom: ‐ ʺOče, otpusti me!ʺ Starac je odgovorio:  ‐  ʺMalo si mi služio i moliš da te otpustim?ʺ  Prostosrdačni Hristofor je odgovorno: ‐ ʺMalo, da, ali u savršenom poslušanju. Pet godina ti ni u jednoj jedinoj reči nisam protivrečio; zato me otpusti dok si živ, jer kada umreš bez tebe sve to mogu da izgubim.ʺ  Starac mu je pomolivši se Bogu, naredio da se spremi kroz nekoliko dana. Prolaze dani, Hristofor oseća da nije još mnogo ostalo. Odslužili su svenoćno bdenje, a zatim i tajnu jeleosvećenja i na kraju se Hristofor pričestio. Najzad, po njegovu dušu dođoše anđeli Gospodnji, a Hristofor reče bratiji koja se okupila oko njega: ‐ ʺDošli su po mene, praštajte mi!ʺ  Tako se bratija sa njim oprostila, a onda ga je starac blagoslovio rečima:  ‐  ʺIdi ka Gospodu i moli se tamo za nas!ʺ ‐ i on je u miru predao svoj duh. Tako se upokojio blaženi mladić Hristofor. Jedan od učenika Hadži‐Georgija je otišao u svet i pao u sve grehove, i bez obzira na to, primio je rukopoloženje za đakona. U tom sanu je učinio blud, no došavši k sebi, vratio se starcu i proveo  četrdeset dana u velikom pokajanju, tako da je unapred saznao za svoju končinu i molio je starca da i on bude ubrojan u njegove učenike. Kad mu je to starac obećao, on je sa mirom otišao Gospodu. Bivši na samrti, jedan od starčevih učenika udostojio se nebeskog viđenja: u vidu đakona javili su mu se četiri anđela i rekli mu da su poslani po njega. Bolesnik je rekao da on bez starčevog blagoslova ne može da pođe sa njima i o tome je rekao starcu. Iskusan u duhovnom životu i bojeći se da to možda nije prelest od strane duha tame koji se po reči Apostola preobražava i u anđela svetlosti, on je odgovorio učeniku: ‐ ʺKaži onima koji su došli da ti još nisi gotov i neka dođu kroz dva danaʺ. On je tako i učinio. Bolesnik je izmoljeni period vremena proveo u neprestanoj molitvi i po isteku dva dana u onaj isti čas javili su mu se nebeski žitelji i, odvojivši dušu od tela, odneli je u nebeska rajska naselja. Jednom je starac Hadži‐Georgije imao viđenje Majke Božje. Sa njene desne strane su stajali anđeli u vidu vojnika, a sa leve strane đavoli u vidu turskih soldata. Ka Njoj su na sud privodili atonske monahe koji su nemarno živeli. Ona je rekla: ‐ ʺJa ne mogu da trpim da takvi budu nemarni na Mom Udeluʺ, i naredila je Turcima da ih pobiju, a njihova tela su bacili u vazduh. Dešavalo se, naravno, da su neki neiskusni protivrečili starcu i bili grubi s njim, ali su takvi ubrzo zapadali u bolest ili neke druge nevolje. A ako je neko odlazio preko svetogorske granice, onda njegov život nije više dugo trajao. Monahe koji iz bilo kog razloga nisu više želeli da žive sa njim starac nije zadržavao i nagovarao, nego je samo govorio:  ‐  ʺAko budeš živeo kod mene i ako kod mene umreš, spašćeš se; ja odgovaram pred Bogom. A ako odeš, ja više ne odgovaram!ʺ Mnogi od učenika Hadži‐Georgija su živeli odvojeno na raznim mestima u malim kolibama, u punom siromaštvu,  često nemajući ništa da jedu. Jednom, za veliki post, on je u shimu postrigao takvih trideset pet siromašaka, snabdevši ih i svojim odelom. Starac je imao veliku veru u Boga stečenu posle velikih nevolja i lišavanja; često je zapadao u dugove ali se uvek starao da sve siromahe koji mu dolaze snabde svim što im je neophodno. Među njegove veće podvige spada i to što je uspeo da Gospodu obrati nekoliko Turaka, pa čak i jednog agu. Aga koji se pripremio za krštenje već je bio došao ka starcu na Kerasiju, ali su ga odjednom napale razne pomisli, pa kada je starac rekao da je sve spremno, on je potpuno odustao. Starac se veoma rastužio i mnogo se trudio da ga smiri, pa je na kraju postigao da mu se ispuni želja, to jest ‐ krstio je agu. Starac sam je bio kum. Jedan od starčevih učenika  ‐  Pajsije, sin bogatog trgovca, došavši ka Hadži‐Georgiju u mladim godinama, na samom početku je bio podvrgnut žestokom iskušenju: čim je došao, starac ga je prognao i Pajsije je celu nedelju proveo na zimi  čekajući milost od starca. Proživevši nekoliko godina kod starca on se smutio i hteo je da se vrati u svet, no starac se usrdno za njega molio Majci Božjoj i udostojio se da vidi svete anđele kako uznose njegovu molitvu napisanu na hartiji ka Majci Božjoj. I Ona je starcu darovala Pajsija. Taj je zatim proveo šest godina u podvizima i savršenom poslušanju i  ćutanju, i na samrti se udostojio da vidi Gospoda. Pajsije je imao dogovor sa starcem da pre njega umre, ali se starac jednom vrlo teško razboleo. Najzad je njegova duša već  bila nošena anđelima na nebo i njemu su bila pokazana rajska naselja neobične lepote. On je video da je anđeo koji je nosio njegovu dušu imao prepirku sa Pajsijem koji je govorio, da se sa starcem dogovorio da pre njega umre ‐ i Pajsije je prevladao. Starac je bio vraćen u život i, otvorivši oči, video je oko sebe učenike koji plaču. Jednom, kad se zanimao rukodeljem, starac je neočekivano progutao veliku iglu. Imajući veru prema svetom mučeniku Mini, on mu se obratio s molitvom i sveti je stao pred njega, zavukao mu ruku u grlo i izvadio iglu. Monah Isaak koji se udostojio sveštenstva živeo je kod starca dvadeset pet godina vrlo dobro. On je imao veliku usrdnost prema molitvi i u noćno vreme čitav je Psaltir naučio naizust. No posle toga je po đavolskom dejstvu počeo da skuplja ponešto tajno od starca i da čuva pod katancem u svojoj keliji, za što je po Božjem popuštenju bio namrtvo pretučen od đavola. Tada je starac uzeo svetu vodu, okropio ga krstoobrazno. Došavši sebi, Isak se bacio starcu pred noge moleći ga da ga izbavi i da uzme sve to što je on tajno držao kod sebe. Proživevši bogougodno on se na končini udostojio anđelskog viđenja. Jednom se starac udostojio viđenja svetog Nikolaja  Čudotvorca koji mu je rekao:  ‐  ʺJa u sredu i petak nisam sisao majčine grudi, a sada u Rusiji ne poštuju postove zbog čega ih postižu mnoge nevolje i napasti. Ja Rusiju mnogo pomažem, no oni rđavo živeʺ. Otac Hadži‐Georgije je uvek izgledao veseo i zdrav; njegovo lice je bilo puno, čak s lakim rumenilom, oči malo isturene. Svaki posao je radio zajedno sa bratijom: pekao hleb, kuvao, okopavao baštu ‐ jednom rečju, bio je živ primer za sve njih. Spavao je jako malo, a i to gde bilo; često je uveče odlazio u crkvu i tamo ostajao do kraja jutarnjeg bogosluženja; bivala su i takva vremena kad nije imao svoju keliju. Celog života se bavio spasavanjem bližnjih i ni najmanje nije brinuo o udobnostima života. Svoje lice nikada nije umivao, a ono je ipak uvek bilo svetlo. Kosu i bradu nikada nije češljao, a ako bi se vlasi u bradi zamrsile on bi ih odmrsio rukama. A kada mu se kosa zamrsi kao pustina, on bi je odsecao i  čekao da naraste druga. Svoje rublje je uvek prao sam, ali retko. Njegova je hrana bila da uteši siromašnog i ožalošćenog, da smiri uznemirenog, da izmiri neprijatelje. Imao je veliki dar govora i umeo da deluje na druge. Iz razgovora starca bilo je vidno da je on za osnovu podvižničkog života smatrao poslušanje, koje je hvalio iznad svega, polažući u njemu i samo spasenje.  ʺNo pri tome, govorio je starac, neophodno je svaki dan plakati i žaliti zbog svojih grehova jer se bez toga ne možemo izbaviti od đavolskih zamkiʺ. 1870. godine starac je počeo da se žalosti ne videći kod svojih učenika onaj strogi život koji je sam provodio, i ono savršeno poslušanje koje je on imao ka svome starcu, i javila mu se pomisao da ostavi svoje mesto i da postane jurodiv Hrista radi. U tom razmišljanju je njegova duša bila anđelom uzvedena na nebo gde je video rajska naselja. Anđeo koji ga je vodio prilazio je sa njim mnogim prekrasnim palatama kao želeći da uđe u njih, no na njihovo kucanje na vrata njima su odgovarali da je to mesto pokoja tog i tog svetog, pri čemu je on slušao imena velikih svetih i mislio sa strahom:  ‐  ʺZar ja ubogi i ništi da obitavam u takvim velelepnim dvorcima?ʺ  Obilazeći tako rajska naselja ugotovljena svetima, on je prišao ka jednom prekrasnom dvorcu i kada su otvorili njegova vrata, tamo je ugledao svoje učenike i obradovao se. Tu je video i mesto pripremljeno za njega i mesta njegovih učenika koji su još bili u životu. Idući zatim dalje video je i mesta ugotovljena bratiji raznih atonskih manastira. Utešivši se takvim viđenjem, starac više nije hteo da ode i jurodstvuje. U godinama pred rusko‐turski rat iznikli su veliki neredi među ruskim i grčkim monasima u ruskom manastiru svetog velikomučenika Pantelejmona. Ruski starci, duhovnik otac Jeronim i arhimandrit Makarije zamolili su starca Hadži‐Georgija da dođe u manastir da bi nekako posredovao i uspostavio mir. Starac je sa ljubavlju došao i čitava dva meseca tamo proveo, svesrdno radeći na pomirenju. Na kraju, ne videći uspeh, pomenuti starci su zatražili od oca Georgija da se pomoli i zatraži otkrovenje: ugodno li je, to jest da li je volja Božja, da se Rusi i Grci razdele? Starac je po poslušanju ispunio želju, i dato mu je otkrovenje u snu: video je da usred sabornog hrama svetog Pantelejmona stoji ekonom manastira, a pred njim veliki  čanak usoljenih maslina koje je on davao  ‐  jednu čašu ruskim monasima, a drugu Grcima. Kada je starac ovo ispričao ruskim ocima, oni su zaključili da na podelu nema Božjeg blagoslova. Sve koji to žele starac je primao u monaštvo, uglavnom odmah u shimu, oslanjajući se na to da je anđeo prepodobnom Pahomiju pokazao samo jedan vid monaštva. Sve do 1870. godine starac je među učenicima imao gotovo isključivo Grke. Te godine je iz Rusije došao radi poklonjenja poslušnik iz Sergijevske pustinje, Petar Gvozdev iz Petergofskog sreza. Došavši u Rusik on je hteo da tu i ostane da živi, ali ga starci zbog nečega nisu primili, nego su mu predložili da pođe po Gori i da vidi kakav je život Svetogoraca. U to vreme je na Kerasiji živeo bolestan starac iz Moldavije, otac Teofan, koji je kod sebe imao učenika, monaha Visariona, a taj je dobro znao i ruski i grčki, a poznavao je mnoge iskusne starce pustinje. Jedan poklonik je zamolio starca da.mu da monaha Visariona kao vodiča i prevodioca, i starac je pristao, iako je sam imao potrebu za pomoćju. I baš tada je kod njega došao Petar, i on je pristao da ostane i posuži starcu. Jednom je starac saznao kako otac Makarije, Rus koji živi u keliji Pokrova Presvete Bogorodice, od nečeg boluje, pa je poslao do njega Petra da mu pomogne. Otac Makarije je ležao na odru. Kada je došlo vreme trpeze, neiskusni poslušnik, videći da u okolini ima mnogo zelene trave i znajući iz žitija svetih da se prepodobni pustinjaci hrane travom, smislio je da i sam oproba ovu svetu hranu. Tako je on načupao prvo što mu je došlo pod ruku, skuvao i seo da jede, zamišljajući koliko je veliki! Ali tek što je progutao nekoliko kašika, kad mu se sva utroba uznemirila: prozor mu se pokazao kao vrata a u vratima nekakvo čudovište! On se uplašio i jurnuo na prozor razbivši staklo, i navalio da beži, i baš potrefio na duboku i strmu provaliju... Kako je leteo niz stene, on naravno, nije znao: čudno je to što nije osećao udarce o stenu, i ne samo što nije poginuo, nego se nije mnogo ni ugruvao, samo je povredio noge i ostao hrom! Ruski monah Pavle koji je živeo visoko na brdu primetio je u dubini provalije  čoveka i pošao da o tome obavesti oca Makarija; a ovaj nije znao kuda se deo njegov poslušnik. Kad su međutim videli na stolu pomenuto varivo, odmah su shvatili ko je tamo u provaliji. Sišli su dole, podigli Petra, i na rukama ga, okolo, daleko, preko skita Kapsokalivije, doneli Hadži‐Georgiju. Iskusni starac je odmah dao da popije jednu za drugom tri  čaše toplog maslinovog ulja čime je pogasio unutrašnji plamen otrova. Ipak, bolesnik je jako oslabio. Starac je najpre rešio da nad njim obavi jeleosvećenje, a onda ne videći poboljšanje, sa dozvolom starca Teofana, postrigao ga je u shimu sa imenom Partenije. Uskoro je postriženi tridesetogodišnji monah počeo da se popravlja pa je i potpuno ozdravio, ostavši samo sa povređenim nogama. To je bilo s proleća 1871. godine. Na taj način je otac Partenije neočekivano postao učenik oca Hadži‐Georgija. Budući iz trgovačke sredine, on je imao mnogo poznanika. Karakter mu je bio preduzimljiv, i on je odmah o svom postrigu obavestio sve njih, napisavši im o velikim podvizima i prozorljivosti svog starca, što se naknadno ispostavilo kao uzrok mnogih teških nevolja i iskušenja za starca Hadži‐Georgija, i što je uticalo na promenu njegovog života. Prilozi su ka njima potekli potocima, i od tog vremena su počeli da dolaze i da traže da budu iskušenici kod starca mnogi Rusi. Otac Partenije je postao usrdni posrednik između starca i novodošavših, a starac ih je sve primao sa jednim jedinim uslovom: da drže potpuni post. Rusi su na sve pristajali samo da postanu učenici takvog starca. Na taj način se za samo tri godine ovde okupilo sasvim znatno rusko‐grčko bratstvo. 1873. godine starac je rasudio da na Kerasiji ostavi one Grke koji žele da ostanu, a da se sa ostalima preseli na drugo mesto. U početku su se smestili u blizini Grigorijatskog manastira. Dodelili su im mesto gde su mogli da izgrade konake i crkvu. To mesto je visoko na brdu sa crkvom svetog arhiđakona Stefana. U znak blagodarnosti su Hadži‐Georgije i Partenije za manastir izgradili crkvu svetog Apostola Jovana Bogoslova u manastirskoj bašti. Na novom mestu oni su uskoro izgradili veliki konak, a umesto stare malene crkve podigli su, uz učešće peterburgskog trgovca Aleksandra Starikova, novu, svetlu i prostranu. Ovde su proveli samo tri godine, a onda su bili prinuđeni da odu na drugo mesto. Tadašnji starci Rusika su im predložili keliju takođe posvećenu svetom Stefanu, u predelu Kareje. Peterburgski trgovac Jefrem Sivohin im je poslao radi zakupa za tu keliju šest hiljada rubalja. Kada su prelazili ovamo bilo ih je svega 12 ruskih učenika. Neumorni otac Partenije nije mogao da sedi skrštenih ruku: bratstvo je raslo, nicale su zgrade, radionice, sobe za hodočasnike, a otac Partenije je poklonike i dobrotvore u Rusiji snabdevao ikonama, osvećenim uljem i raznim rukodeljem pustinjaka. Bratstvo je naraslo do pedeset monaha. Jednom od učenika, jermonahu Antoniju, sa mladim sinom i još dvanaestoricom koji su želeli da se sa njim udalje, bila je kupljena velika kelija svetog Nikolaja (Bjelozerka), gde su se preselili sa blagoslovom starca koji im je dao tri hiljade rubalja od onih što su se čuvale u Rusiku. 1883. godine sve veće neprijatnosti su prinudile oca Partenija da ostavi i tu keliju, pa čak i Svetu Goru i da ode u Konstantinopolj. S njim zajedno je krenuo i starac, kao i neki od učenika. Tamo su uzeli u zakup jedan zapusteli manastir svetog Pantelejmona i sveštenomučenika Ermolaja, gde su živeli sve do smrti starca Hadži‐Georgija. Čitavu godinu starčeve noge su bile obolele i on nije mogao da hoda, ali lekare nije tražio i lekove nije uzimao, nego je držao svoj isposnički tipik sve do samog kraja, i bio jasnog uma i razbora. Sve koji su dolazili je tešio koliko je mogao. Predosećajući svoj odlazak u drugi svet, dva dana pre smrti je bratiji rekao sledeće:  ‐  ʺVidim u snu bogatu magazu prepunjenu raznim skupim stvarima koje svima delim besplatno za blagoslov, i ma koliko da delim stvari ne biva manje. Na kraju, umorivši se od deljenja rekoh: ʺGospode, kada ću ja ovo sve razdeliti i skončati?ʺ I odjednom sam video svoju magazu pustu i u njoj ništa nije bilo osim moje mantije!ʺ  Zaveštao je učenicima da ga sahrane u Balukliji, uz crkvu živonosnog Istočnika Majke Božje, u grobu svog rođenog brata Anastasija koji je umro dve godine pre nego što je on došao u Konstantinopolj. Kraće vreme pre smrti starca došle su kod njega dve važne ličnosti sa molbom da im udeli za škole i druge slične potrebe, pretpostavljajući da starac ima mnogo novaca. Starac je, pokazavši rukom na nebo, rekao: ‐ ʺTamo je moja banka, a ovde nemam novca, nego će za mnom ostati dug od  četiristo lira koji traže zajmodavci!ʺ  Uoči smrti, uveče, iznemogli starac se pričestio Svetim Tajnama, a takođe i na sam dan smrti. Zamodivši sve prisutne učenike za oproštaj i blagoslov starac Hadži‐Georgije je u miru predao svoj duh Gospodu. To je bilo 18. decembra 1886. godine. Patrijarh Joakim IV je odredio da se opelo uvaženog starca odsluži u velikoj patrijaršijskoj crkvi na najsvečaniji način, odredivši za to Visariona, Darahijskog episkopa. Od sveštenstva na pogrebu starca je učestvovalo četrdeset ljudi. U pogrebnoj povorci je bilo mnogo naroda, a ispred svih su išli dečaci i devojčice iz škola i prihvatilišta, kojima je starac bio dobrotvor. Posle smrti starac se javljao u snu mnogima od onih koji su mu bili bliski. Na Svetoj Gori, na Katunakiji u keliji Uspenja Majke Božje mnogo godina se podvizavao starac Neofit sa svojim učenikom Ignjatijem. Taj otac Neofit je bio pobratim starca Hadži‐Georgija, jer su bili postriženici istog starca  ‐  duhovnika Neofita Karamanlisa. Kada je Hadži‐Georgije umro u Konstantinopolju, otac Neofit je na Svetoj Gori takođe osetio veliku slabost. U jednom trenutku starac je, sedeći na postelji, odjednom počeo da se ponaša kao da je van sebe, kao da se zaboravio. Uskoro se trgao i rekao: ‐ ʺSada sam bio u Konstantinopolju kod Hadži‐Georgija!ʺ ‐ ʺA šta si nam odatle doneo?ʺ upitao je otac Ignjatije. ‐ ʺEvo, doneo sam vam koljivo!ʺ ‐ ʺA šta ti je on rekao?ʺ produžio je otac Ignjatije. ‐ ʺRekao mi je da će kroz tri dana doći po mene!ʺ ‐ kazao je starac i zaćutao. ‐ ʺMi, govorio je otac Ignjatije, nismo obratili pažnju na ove reči; ali je na naše iznenađenje starac Neofit, ne osećajući nikakvu naročitu bolest osim staračke zanemoćalosti, zaista posle tri dana, 20. decembra 1886. godine mirno počinuoʺ. Starac Hadži‐Georgije je bio jako nezlobiv; ako bi se desilo da ga neko uvredi on je prvi tražio način da mu uzvrati dobrim. Starao se da sa svima bude u iskrenom miru: mirio je zavađene, tešio rastužene, i darivao siromašne.