четвртак, 01. децембар 2016.

Размишљање о пријатељу



Јуче сам био на сахрани заборављеног пријатеља.

Како може пријатељ да буде заборављен?

Питао је и књижевник Господа: „Ко је мој пријатељ“, па нек питају и данас: „ко је мој пријатељ?“

Титулом пријатељ се данас дефинише неко ко вам је ближи од најрођенијих, неко у кога имате неизмерно поверење, ко вас неће издати и преварити. Опет, други и познаника кога сретну два пут у животу ословљавају са пријатељу. И колико год желели да немемао никаквих додирних тачака са књижевницима и фарисејима, хтели то или не, морамо се запитати: Ко је мој пријатељ?

Да ли ми је пријатељ онај са ким сам хлеб делио, а он ме продао за туђе обећање о кифлама. Ево ти ништа и држи га чврсто, рече још један заборављен пријатељ. Или ми је пријатељ онај ко ме се сети кад дегустирамо скупа вина, кад седимо у отменим друштвима, а не познаје ме када ми треба чаша обичне воде са кладенца Самарјанке. Шта би тек било да иштем из Витезде?

Ко је мој пријатељ Господе?

Можда онај који се брине шта ће му други рећи ако чују да је он мој пријатељ. Али када смо сами, у мраку, боље рећи у заборављеном буџаку, тада ће ме тапшати по раменима говорећи: тако је пријатељу мој!

Отишао је човек кога нисам видео годинама, а осетио сам тугу и празнину као да смо се виђали сваког дана. Туга као да не знам са ким ћу причати сад кад њега нема. А онда гледам слике и схватим да га нисам видео десет година. Али, он је био ту. Јесте био заборављен, али никада није био изгубљен, јер је био искрен пријатељ. Поносно је стајао самном на трговима и пред синедрионима и када су ме други волели, али исто тако и када су престали да ме воле. Није ме увек хвалио, јер то онда не би ни био мој пријатељ већ обичан полтрон којих има на животним тржницама у изобиљу, као да су кинеска роба.

Када сам тек закорачио стазама светогорског живота од њега сам имао подршку. На ђаконској хиротонију је он био тај који ме приводио, и ђаконском стазом водио ка благољепију те најмање али најлепше црквене службе, ђаконске. Није ме у буџацима тапшао, али ме није по буџацима ни критиковао, већ на оним истим трговима на којима ме хвалио. Бритак, нетипичан, некима можда бласфемичан, али искрен и правичан. Где би нам крај био да су нам сви пријатељи такви, просто искрени.

И својим изненадним упокојењем он опет показује да је искрени пријатељ, јер нас је опет, како то само он уме, све искритиковао да будемо спремни када нас Господ позове.  

Нема ствари које се не праштају пријатељу, зато верујем да ће мени опростити мој пријатељ што је био заборављен. И опростио је! Дочекао је јуче све заборављене пријатеље са осмехом, достојанствен као што је само он умео: достојанствено а не улагивачки. И сад је та туга прерасла у радост, јер знам да више нећемо бити заборављени пријатељи. Сретаћемо се у свакодневним молитвама са надом у поновни сусрет пред лицем Господњим.


Вечан ти спомен заборављени пријатељу!