понедељак, 14. новембар 2016.

Дар Хиландару последњег српског мутавџије

Мутавџија из села Копривница крај Ниша Тадија Ђорђевић (80) недавно је испоручио манастиру Хиландар последње производе из своје мутавџијске радње - 80 торбица истканих од козјих длака.

Тадија Ђорђевић у својој радионици

Више од деценије Ђорђевић је једини мутавџија у Србији, али ни он се овим занатом више неће бавити

„Дошло је време да заувек оставим разбој, тарак, токмак, ћеркез и друге алате из мутаџжијске радње, а радио сам са њима пуних 69 година“, каже Ђорђевић за агенцију Бета.
Ђорђевић је истакао не може више да ради као мутавџија јер има пуно посла око куће и стоке, али и због тога јер су га године „притисле“.
„Немам више снаге да радим и у радњи. Немам помоћ. Супруга ми је јесенас умрла, а син и ћерка су кренули својим путем, имају своје обавезе“, рекао је Ђорђевић.
Радо се присећа времена када је као 11-годишњи дечак почео да учи занат у очевој мутавџијској радњи.
„Копривница је тада имала 170 домаћинстава и петнаестак мутавџијских радњи. У суседним селима, Јагличју, Чагровцу и Горњем Душнику, било их је и више“, истакао је Ђорђевић.
Према његовим речима производи које су израђивале мутавджије из краја познатог као Заплање били су годинама веома тражени у овом делу земље.
„Торбице, бисаге, поњаве, покрове и джакове од козје длаке продавали смо највише на Косову и у околини Лесковца и Врања. Могли смо да продамо робе и више него што смо могли да произведемо“, нагласио је Ђорђевић.
Према његовим речима, мутавџијама у Заплању ишло је на руку и то што су сва домаћинства чувала стада коза, тако да је козје длаке било на претек.
„После рата Тито је забранио да се чувају козе. Људи су малтене преко ноћи морали да их униште и већина мутавџијских радњи је тада затворена“, присећа се Ђорђевић.
Преостале мутавџијске радње, додао је Ђорђевић и даље су добро радиле јер су производи исткани од козјих длака и даље били тражени.
Он је, каже, захваљујући мутавджијском занату изградио кућу у Копривници и у Гаджином Хану, и ишколовао ћерку и сина.
„Било је и посла и пара. Ткали смо, причали, певали. Није тачно да мутавџије морају да буду 'мутаве' док раде да им длаке не би улазиле у уста“, изјавио је Ђорђевић.
Како је истакао Ђорђевић, мутавџије су имале пуно муштерија све до 60-тих година прошлог века.
„Села су тада почела да се празне. Људи више нису хтели да се баве сточарством и пољопривредом. Ретко коме су још били потребни бисази или покрови за стоку", рекао је Ђорђевић.
Чак и онда када су све његове колеге одустале од мутавджијског посла, Ђорђевић то није желео да учини. Све до сада.
„Борио сам се некако свих ових година и сад је крај. Разбој нећу да растурам, нека стоји. Нека подсећа како сам радио, када ме једног дана више не буде било“, истакао је Ђорђевић.
У Копривници, додао је Ђорђевић, као и у околним селима на обронцима Суве планине нема више ни једне сачуване мутавџијске радње.
„Нема разбоја, али нема ни људи. Остало у Копривници нас тридесетак“, рекао је Ђорђевић.
извор: РТС
Светогорски мутавџија
На Светој Гори је такође постојао мутавџијски занат међу монасима. Поред бисага и покрова за мазге ткали су и тзв. светогорске торбе које монаси на Светој Гори користе и данас. Нажалост овај занат је изумро и на Светој Гори. Последњи светогорски мутавџија живи у хиландарској келији Светог Димитрија, али се више ни он не бави овим занатом.