недеља, 13. новембар 2016.

Старац Пахомије Србин (+1870)




Одакле је био родом старац Пахомије и ко су му били родитељи, нисмо сазнали. Будући Србин пореклом, отац Пахомије је, по доласку на Свету Гору, ступио у братство манастира Хиландара, наслеђе српског народа. По ступању у братство, он је усрдно извршавао сва послушања која су на њега налагана и због своје послушности свима, био је од свих поштован и вољен. После кратког времена био је пострижен и добио је име Петроније. Тада се са њим догодио следећи случај:


док је вршио дужност кувара и гостопримца у манастирском конаку у Кареји њему се, због његовог усрдног стремљења ка вишем духовном животу, чинило да је лишен искушења и невоља, а слушао је да нам кроз много невоље ваља ући у Царство Божије. Ради тога је почео да се непрекидно моли да му Господ пошаље искушења да не би, живећи без њих, изгубио спасење. Међутим, познато је да онај који подноси искушења која су на њега послата постаје достојан похвале, а онај који их сам тражи, или показује дрскост пред Богом јер, тобоже, Бог не зна шта је за њега корисно, или гордост, јер тобоже, већ је дорастао за борбу са ђаволом. Но, пошто се у Петронијевом случају није радило ни о једном ни о другом и пошто је Бог видео његову простодушност и жељу за спасењем, открио му је неисправност његове молбе, као што је некада учинио са својим ученицима, рекавши им: Не знате шта тражите. И Петронија је постигло такво искушење да је и поред свега свог стрпљења пао духом и завапио к Богу: - "Зар ме је овакво искушење морало постићи по Твојој вољи Господе? Избави, спаси и смилуј се". И истога часа ослободио се искушења.


Без обзира на то што је Хиландар имао веома малобројно братство и што је у Кареји било веома мирно, њему је падала тешко свака многобрижљивост и више од свега је духом тежио ка безмолвију, далеко од брига и многих послова. Међутим, он није знао да ли је то по вољи Богу, нарочито с обзиром на то што је и у манастирском животу налазио и осећао душевну корист. При таквој недоумици, он се обратио за савет једном духовном старцу. Тај старац га је посаветовао да се усрдно и непрекидно моли Богу, да му Он Сам како хоће укаже на оно што је Њему по вољи.

Господ је услишио усрдне молитве и испунио његову жељу. Шест година касније догодило се нешто у манастиру што је Петронију дало повода да се без препрека удаљи у пустињу. Сами старци су га отпустили са својим благословом. Отац Петроније се упутио на падине Атоса, центра светогорског подвижништва и ту, изнад капсокаливијског скита, купио себи келију која је носила име преподобног Атанасија Атонског. Говорило се да је ту келију, скромну споља и још скромнију изнутра, сазидао неки од српских архимандрита. Уз њу се налазило и прилично велико земљиште. И ускоро се ту разрастао воћњак са плодним дрвећем као и врт са поврћем.

Простодушност и изобиље љубави оца Петронија привлачили су ка њему и оне које је знао и оне које није знао; неки су успут свраћали а неки су намерно долазили. Посетиоци нису узнемиравали старца већ су сами припремали оброке од хране која би се ту нашла. Ако би долазио какав јеромонах да служи литургију, он је собом доносио просфоре и вино за богослужење и доводио собом чтеца - појца. Пошто би одслужили литургију, они би узимали на себе улогу домаћина и спремали би оно чиме би се угостили. Све време су долазили гости и све што је било потребно Господ је слао.

Водећи такав начин живота, Петроније је ускоро приметио да га брига о келији и посетиоцима ипак одвлачи од његовог вољеног безмолвија (тиховања) и ради тога се почео саветовати са својим духовником како би требало да поступи да би било боље и Богу угодније. Духовник му је посаветовао да прими другог сабрата у келију као ученика и да му препусти стараље о келији, а он да се повуче и остави бриге. У једној колиби у Капсокаливији живео је његов земљак - Србин, који је недавно тамо дошао и примио монашки завет и име Јосиф. Њега је отац Петроније позвао себи у својству ученика и, најзад, по савету духовника, решио се да му потпуно преда келију да се о њој стара. Отац Петроније се надао да ће на тај начин удаљити све посетиоце, ово тим пре што је Јосиф био незгодие нарави, недружељубив. У то време отац Петроније је одлучио да прими од Јосифа постриг и схиму да би на тај начин Јосиф био његов старац. Прича се да је повод за овакво самозапостављање био следећи: имајући одавно намеру да прими схиму, Петроније је размишљао од кога би старца узвишеног по свом животу примио схиму. У свом избору, кратко се задржавао на сваком од њих, трудећи се мисаоно да изабере некога још достојнијег, још строжијег у подвижничком животу. Примегивши у себи жалац надмености и самомњења, старац је оштро и строго укоревао себе рекавши: - "Нека он, Јосиф, буде твој старац, од њега прими постриг у схиму". Јосиф је био још не тако стар по годинама, а у монашким питањима био је сасвим неискусан. Своју намеру је саопштио своме духовнику који је замисао одобрио видећи како се старац одлучно стара да искорени у себи самољубиво мудровање. Приликом пострига Петроније је добио име Пахомије.

Када је постао потчињен новоме старцу, Пахомије је као и раније обрађивао врт и воћњак који је већ доносио плодове у изобиљу; тамо су рађале трешње, вишње, ораси, смокве, кајсије, брескве и јабуке, а да не говоримо о винограду који има скоро свака келија. Поред тога, иако се променио власник келнје, ипак се продужило са посетама ранијих познаника и сви они су се обраћали не новоме старцу Јосифу, него оцу Пахомију. То се није допадало оцу Јосифу и он је молио духовника да некако учини да се Пахомије од свега одстрани и да се присили да се сасвим усами. Сматрајући да је главни разлог за окупљање посетилаца раскошни воћњак Пахомијев, Јосиф је упорно молио духовника да га благослови да уништи воћњак. Духовник, узимајући у обзир чињеницу колико је штетно за оног који се одао безмолвију да има многе посетиоце и поверовавши да им је разлог не доброта Пахомијева већ његов воћњак, сагласио се и благословио Јосифа да може посећи све воћке. Отац Јосиф је једном, када га је огорчила посета неколицине монаха Пахомију, дохватио секиру и почео да сече стабла и уништава воћњак у присуству посетилаца. Пахомије је ћутке посматрао необичну делатност старца. Кроз извесно време дошао је к њима духовник, и, наговорен од Јосифа, обратио се Пахомију следећим питањем: - "Зашто си ти засадио воћњак и врт, чему све те бриге и старање? Је ли то безмолвни живот?"

Будући неоскрнављен страшћу за коју су га кривили и одавно се припремајући за живот у осами, старац Пахомије је рекао: - "Оче свети, ја сам то учинио ради вас, да бих имао чиме да окрепим вас и друге оце када дођу, а мени самом ништа од свега тога није потребно; мени је, ако благословите, довољна и пећина и ја ћу отићи под камен и тамо ћу живети". Духовник је, не размишљајући дуго, рекао:

- "Иди! Нека Бог благослови!" - "А ти, шта кажеш?", обратио се Пахомије оцу Јосифу. Знајући да Пахомије не зна никакав занат, а хлеб ће му бити потребан, Јосиф је био уверен да ће се Пахомије вратити њему већ кроз недељу дана, и радо му је дао одобрење.

Уселивши се под камен, старац Пахомије је направио неку уџерицу употребивши даске и грање да би се заштитио од невремена и узео је са собом само најнеопходније. Овакав прелом у свом животу он је прихватио као директан позив Божијег промисла на виши безмолвни живот и ради тога не само да се није ожалостио на свога старца већ се зарадовао томе што је изненада и преко сваког очекивања најзад опредељен за живот у безмолвију који је толико желео.

У почетку Пахомије је с времена на време долазио своме старцу и узимао понекад по хлепчић; а касније, не желећи да га узнемирава, скоро је сасвим престао да долази. Јосифу се то није допадало, и тонући све више у искушење, он је једном предложио духовнику мисао да се спали уџерица под каменом Пахомија и да му се више не дозволи да тамо живи. И духовник му је рекао: - "Ето, спали, зашто да не". Међутим, Пахомије је почео често да се удаљава у шуму или на стене врха Атоса и тамо се погружавао у молитву и размишљање о Богу. Тамо ништа није нарушавало дубоко безмолвије његовог ума и он је благодарио Богу за ту слободу. А да не би био без икаквог ручног рада, Пахомије је калемио и расађивао дрвеће по пространој гори Атона, претварајући их из дивљих у питоме. Понекад је у шуми под дрвећем, правио за себе колибе од грана и пребивао би у њима за извесно време, осећајући истовремено у себи унутрашњу жељу да нађе себи неко склониште где би се заувек населио. Прелазећи из пећине у пећину, из једне пустиње у другу, Пахомије је најзад нашао ненасељену пећину која је у потпуности одговарала потребама његовог духа, куда је убрзо и пренео своју чергу (груб вунени огртач) и друге маленкости које су му припадале.

Осамивши се у тој пећини, Пахомије је у првом реду хтео да испита себе самога: може ли издржати суровост пећинског живота. То место је било једно од најхладнијих, влажио и на таквој висини на којој нико није живео и није могао живети. Уколико би се неки подвижници и насељавали у та места, они би сви ужасно пострадали: неки од њих су изгубили све зубе, другима је отпала коса са главе и брада, док су други добијали такав назеб да нису дуго остајали у животу. Не телесна снага већ жива вера старца у промисао Божји тако га је оснажила да му ни влажни ни хладни ваздух те пећине није нашкодио. Осим тога, он је тамо боравио извесно време па се онда враћао у своје раније пребивалиште где се подвизивао у безмолвију. Међутим, вративши се једном приликом у своју колибицу, он ју је нашао спаљену. Није се распитивао нити истраживао, већ благодаривши Богу, он се посветио животу луталице. Одећу и обућу је похабао, ни коре тврдог хлеба није имао већ се, скупљајући плодове разних биљки, њима хранио. Правио је себи привремена пребивалишта на разним местима, поред неког камена или под неким дрветом, а потом је, прелазећи на друго место, то спаљивао, поступајући тако као преподобни Максим Капсокаливит. Једном је цело лето провео на самом врху Атоса.

Живећи по планинским местима, он се навикао да се са лакоћом пење и хода по таквим стенама по којима ни срне нису у стању да се веру. У то време груби вунени огртач је био његов једини дом, он му је служио уместо горње мантије, подрасника, њега је стављао под себе, њиме се покривао.

Његов старац Јосиф је почео ширити гласине да је Пахомије пао у прелест (обману) и та вест се брзо пронела. Но и то је послужило на велику корист старцу: њега су престали скоро сви да посећују. Не нашавши начина да врати Пахомија у келију, Јосиф се опет обратио с молбом духовнику, али ни у том случају није било помоћи. Јер, кад је запитао Пахомија зашто се скита по горама и не живи у келији, овај му је одговорио: - "Нигде се са таквом лакоћом и удобношћу не могу удубити у своју духовну делатност и нигде не осећам такву духовну утеху као тамо". Духовник није могао да се успротиви томе чему је он сам раније допринео и зато је покушао да му приђе с друге стране, говорећи: - "Гле, старац твој Јосиф тугује и не жели да ти живиш тамо по шумама и по стенама, а нарочито зато што му многи пребацују да те је, тобоже, он истерао".

Старац је ово саслушао и рекао да се сада он не може више ничим у келији занимати јер се ум његов ослободио од свих брига и више није у стању да се занима оним чиме се раније занимао те ради тога, моли да му, као неупотребљивом и бескорисном, дају благослов да живи у шуми где год нађе место. При томе је Пахомије напомињао о пећини коју је оспособио за становање и надао се да ће временом духовнику моћи да открије о свом животу у њој. Духовник није био у стању да оповргне речи Пахомијеве, али се узнемирени старац Јосиф противио. Пахомије је са кротошћу говорио: - "ја за своју душу тамо налазим слободу и утеху; шта вас кошта да ми само дате свој благослов? Ја од вас ништа не тражим но само ваш благослов. Ви сте ми сами раћије говорили да се одам безмолвију, а сада као да хоћете да ме вратите назад". Ни духовник ни Јосиф нису могли ништа да кажу против једноставних народа Пахомијевих и они су га отпустили. Ма колико се Јосиф трудио да шири гласине да је Пахомије пао у прелест, Господ ипак није дозволио да се то продужава без краја.

Пошто је прошао кроз све степене невоља и лишавања, Пахомије се најзад уселио у горепоменуту пећину. Али, да би се могао у њу уселити, Пахомију је још увек био потребан благослов духовника. У жељи да га духовник саслуша без предубеђења, Пахомије му је почео говорити како, живећи већ извесно време у тој пећини, не осећа никакве сметње и слично, и најзад је убедио духовника да пође с њим да разгледа његову пећину. Кад су тамо стигли духовник се сагласио са његовом жељом и дао му благослов да се може настанити у тој пећини, али само на пробу, па ако не буде могао ту живети, да се пресели доле, ближе мору.

Пећина је била сува само за време зиме, када је бивала потпуно покривена снегом. Једном је неко снабдео Пахомија кошуљом и обућом, што је, заједно са неким књигама које је имао, било суво само онда кад се износило на сунце. Неки од ревнујућих који су желели да му подражавају одлучили су да код њега проведу извесно време, али су, како се показало, пострадали на разне начине: једном је јеромонаху неке ноћи све тело било покривено мехурима, као да га је неко посуо грашком! Другоме је промрзла она страна тела која је била окренута ка стени пећине где је легао, а неки су пострадали од стомака.

Проводећи подвижнички живот на таквим местима где се хлеб уопште није могао набавити, Пахомије је научио да се храни храном коју је ретко ко други могао јести. И увек се хранио једним те истим: истуца каменом гњиле кестене, дода, ако има, сухарке, стави то у воду и замути са брашном. Понекад је то кувао, а понекад је и тако некувано јео, додајући суве дивље плодове које нико не би јео и кад су свежи, и зачудо - није се разбољевао. Десило се једном да је пострадао од неких плодова, иамо је затвор читавих двадесет дана и он сам је сав био као у ватри. Ничим се није лечио, ништа није ни јео нити пио, али га је сам Господ Бог излечио. Од тог доба његова природа као да се препородила и постала као челик, тако да је без муке живео тамо где нико други није могао живети и хранио се таквом храном коју би ретко ко други и окусио.

(Из успомена неког руског монаха): У зиму 1868. године дозивали смо овог богомудрог простодушног оца Пахомија из његовог затвора и он је са дечјом простодушношћу, извршавајући послушање, излазио к нама. Ми смо га задржали целу једну седмицу. За све то време, сваке ноћи смо непрекидно узнемиравали старца, јер је сваки од нас желео да се наслађује његовим речима испуњеним духовним нектаром. Знајући сасвим сигурно да је старац провео пуних петнаест година у непрекидном плачу, ми смо га питали о сузама чије плодове је он тако обилно сместио у себи самом и дорастао до такве незлобивости, смирености и обиља љубави. Старац је говорио да сузе имају своје различите степене и да међу њима има великих ризика. Плач онога који се каје много се разликује од плача онога који успева у духовној делатности. Ни сећање на смрт, ни сећање на своје некадашње грехе, не производе ранију врсту плача који је својствен ономе који се каје и који је чемерно горак, иако није без утехе. Плач савршеног произилази једино из размишљања о страдањима Христа Спаситеља и из љубави Божје; он производи у души велику, необјашњиву сладост која храни и загрева дух подвижника, узносећи га у неизрецива созерцања и чинећи да се ум његов потпуно ода Богу. Све ово се не дешава једнако са сваким, већ према свачијој могућности прихватања, које је пак мера достигнућа. Вредна је запажања још једна особина старца Пахомија - никога не осуђивати. И то је један од благотворних плодова суза. Искушења ради, а некада по самом току разговора, дешавало се да су многи употребљавали речи осуде. Он се на то никад није одазивао.

У последње време отац Пахомије се није скривао по шуми већ се само удаљавао у своју горњу пећину. С обзиром на то да се од недавно рашчуло за подвижнички живот оца Пахомија, почели су се појављивати неки који су желели да се користе његовим поукама и руководством. Старац никоме није отказивао и одмах је давао новодошломе своју пећину, а сам је одлазио у другу, која је била на много већој висини, без заштите, на окомитој стени. Та је пећина била толико пространа да би, ако би се преградила изнутра, могла да прими до сто особа. Али прилаз к њој је био тако тежак да је отац Пахомије био једини који се до ње могао успети, мада се и он понекад пењао са великим трудом. Када су у Русику сазнали да је оцу Пахомију био потребан конопац по коме би се могао лакше пењати по окомитој стени до пећине, они су га њиме и снабдели.

(Из бележака оца Пантелејмона, о посети старцу Пахомију 1869. године): Априла месеца ове године ми смо отишли до оца Пахомија.

О, како смо се изморили док нисмо стигли до његовог пребивалишта! На нашу невољу ми нисмо нашли оца Пахомија у његовој доњој пећини; мора бити да је или негде отишао, или се налазио у горњој пећини. При погледу на окомити успон којим се тамо одлазило, ја и други неки сапутници смо тврдо одлучили да се тамо не пентрамо. Само један пустињак, који је био наш путовођа, одлучи да иде тамо. Требало је видети како се он пентрао! Ми смо дуго чекали, разместивши се у доњој, "троспратној" пећини где је горело кандило пред иконом Мајке Божје. Та пећина је била висока и старац је у њој изградио нешто као таваницу од дасака која је служила као под за други спрат пећине, а над њиме је, на исти начин, изграђен и трећи спрат. У доњи део пећине светлост је улазила без икаквих препрека, у средњи део светлост се пробијала кроз незаграђени природни свод пећине који је служио као прозор са предње стране; највиши део пећине био је таман.

После дугог очекивања, ја сам почео да се бринем за успех нашег доласка. Пошао сам да видим нећу ли иког угледати. Баш у то време они које смо очекивали спуштали су се заједно по стени: старац је био напред и пузао је од места где се завршавао конопац. Наш путовођа је још био високо. Мене је обузео ужас видевши њихов труд. Ја сам почео да приговарам старцу: - "Зашто си се ти, оче, удаљио на такву даљину? Ми смо се толико уморили идући довде да нам је понестало снаге; једва смо дошли довде". На леђима је имао торбу; одећа на њему, иако је била похабана, ипак је била потпуно монашка. Под расом се видела стара схима, а на камилавки од дебелог сукна, била је постављена панакамилавка. Његово испосничко лице је одражавало строгост његовог живота и производило побожан утисак. Примивши кривицу на себе, старац је са болом у срцу почео да нас моли за опроштај што нас је изложио умору. Говорио је са таквом убедљивошћу да сам ја пожалио што сам изустио оне речи. Кад смо већ ушли у пећину и кад се разговор повео о другим предметима, он је поново почео да моли за опроштај: - "Да сам ја знао да сте ви дошли довде, ја бих сам дошао до вас и никако не бих дозволио да се ви трудите толики пут ради мене грешног".

Недавно је у том крају био ужасан ураган који је пообарао многе шуме у близини пећине оца Пахомија, опустовивши огромно пространство. Пред самом пећином оца Пахомија стајала су три веома стара дрвета сломљена буром. Ево шта је са њима било: код старца је дошао као ученик неки Рус. Старац му је дозволио, кад за то има потребу, да греје воду или да кува понешто, и да се, да би се заштитио од влаге и хладноће, одева како и чиме може и дао му је правило које је одговарало његовим моћима. И бивало је тако да се отац Пахомије тешио и благодарио Богу видећи како његов ученик тврдо спава док је сам стајао на молитви. Тај ученик је почео да моли старца да му дозволи да на једном од та три дрвета направи себи постељу и да тамо спава. Старац је са осмехом напоменуо да је то непотребно и да не треба додавати ништа ономе што већ постоји, утолико пре што је пећина пространа, а и труд би био узалудан јер неће проћи ни две седмице, а то дрвеће, може бити, више неће постојати. Ускоро после тога био је неки празник и старац је заједно са учеником отишао на бденије у неку келију... Кад су они отишли, те исте ноћи била је страшна бура на целој Светој Гори, а код стена где се налазила пећина оца Пахомија, вихор се разбеснео свом својом силом, спустивши и та три стара дрвета на око метар и по изнад корена и однео их на даљину од око петсто метара. Вративши се с бдења, старац је показао ученику место на коме су стајала три прастара дрвета пред пећином и рекао: - "Ето, видиш, и твоја постељица би одлетела заједно са дрвећем". Овај је пао пред ноге старца молећи га за опроштај. Старац је говорио да човек не би могао остати жив од самог страха када би имао прилике да види дејство те страшне буре.

Тај ученик је касније оставио старца и населио се у једном скиту. Разлога за његов одлазак је било је много, али главни је био следећи: у то време је зими био велики снег по целој Светој Гори. Крај где се налазила пећина је и иначе био засут снегом, пошто се налазио на висини. Пећина је одавно била сва завејана снегом, али како се снег све више нагомилавао, ученик је изгубио храброст и решио да напусти оца Пахомија, говорећи: - "Шта ће се још десити! Угушићемо се под снегом и нећемо бити удостојени хришћанског погреба". Ученика је и раније обузимао страх када би се негде изнад њих одваљивао камен и, летећи поред пећине, ваљао се низбрдо са буком и треском. Плашио се он и страшила (демонских) али је раније, умириван старцем, остајао, а овог пута, ма колико да га је старац убеђивао да Господ неће дозволити да умру под снегом, ученик је већ био изгубио веру у старца.

Узео је своју торбу, опростио се и изашао из пећине. Било је потребно изаћи на снег и спуштати се падином до пута којим се могло доћи до насеља. Али, чим је ученик ступио на снег, оклизнуо се и стрмоглавце полетео од пећине низбрдо. Ма колико се старао да се заустави, није успео док се није доклизио до неког дрвећа које још није било завејано снегом. Клизао се он око један километар. Старац је посматрао и молио се да се његов ученик не озледи. И тек онда се успокојио, када је ученик стао на ноге и поклонио му се.

30. априла, када смо ми обишли старца, снег се већ спустио са висова, али близу пећине оца Пахомија ми смо на два места прешли јаруге по снегу. Тако исто је било у јуну, јер се снег следио и веома се тешко топио. У тој пећини је отац Пахомије постојано живео не дуже од три године. На Светој Гори је живео укупно око тридесет година. Понекад су к њему долазили монаси са жељом да остану с њим. Не желећи да икога увреди отказивањем отац Пахомије се молио Мајци Божјој да она отклони штетност пећинског ваздуха и да не дозволи да настрада ико ко жели да остане на том месту. И заиста, они који су долазили нису више трпели повреде. Старац је све оне који су к њему долазили да се ту настане примао с љубављу, а имао је и намеру да прегради своју пространу пећину на неколико одељења, да у њих смести оне који долазе. Свакако би он своју намеру и извршио да је имао икаква средства. Између осталог, питајући старца шта ће тамо радити они које прими, јер они још не могу да све време проводе у молитви, старац је одговорио да он има посла не само за десет него за сто па и више људи, јер камења има доста за све, па их могу премештати с места на месту целу ноћ. Стварно, такав се посао може наћи и за сто хиљада радника! После се сазнало да се и сам старац тиме занимао, као и други свети оци, следећи правило: "мучим оног који мене мучи" (тј. тело).

Једном је дошао отац Пахомије духовнику Теофилу, који је и сам живео подвижничким животом, и замолио га да се помоли за њега пошто је, вели, обузет сластољубљем. - "Како си ти приметио такво сластољубље у себи", запитао га је и духовник? - "Па ето, сипао ја воду у лонац, додао со и загрејао на ватри. Када сам затим додао сухарке и почео да једем, тако ми је бпло слатко у устима, слађе од меда и саћа. Зато се ја и плашим да ме не обузме сластољубље. Помоли се, оче, за мене окајаног". Духовник је, иако је знао да старац једе ретко и по мало, ипак помислио: "да нема нечег особеног у његовом спремању хране", и да би тачно испитао сласт Пахомијеве чорбе, решио се да сам скува воду и учши* исто што је од старца чуо да он чини. Само се по себи разуме да духовник није нашао ништа слатко у води којој је додата со са сухарцима. Ради тога је, када је опет дошао отац Пахомије, духовник наново почео да се распитује како он кува воду. Старац је потражио лончић од духовника и почео иа лицу места да му показује како он кува воду, додајући со. И када је додао сухарке у воду и стао да једе ту своју чорбу, она му се опет усладила, као "небеска мана". Схвативши о чему се ради, духовник га је запитао: - "А кад си последњи пут јео?" - Прошле недеље, одговорио је старац, а дан кад је дошао код духовника био је петак. "Ето, од чега твоја попара теби изгледа слађа од меда и саћа", приметио је духовник са осмехом.

Другом једном приликом запитао је један пустињак старца: -"како ти, оче, пењући се уз стрму планину и носећи терет, можеш да практикујеш умну молитву? Ја и без терета једва могу да држим усну молитву, јер потпуно изнемогавам". Старац је одговорио: -"Када се пењем уз планину, што више изнемогнем тим чвршће постаје дејство молитве и са сваким кораком јача, тако да се она у мом срцу одвија са снажним кликом и неописивом снагом. Уколико већи терет носим пењући се уз планину, утолико лакше дејствује молитва, и ја тада не осећам терет".


На крају свог живота отац Пахомије се подвизавао у колиби на Керасији, близу келије Хаџи-Георгија, високо на падини, близу самог врха тог простора где се у време незнабоштва налазио "гвоздени дворац". Код старца се појавила нека болест и образовао се затвор бешике. Отац Пахомије се обратио за савет духовнику Јерониму из Русика и питао га да ли да се лечи или не. Старац Јероним му је дао овакав савет: - "Ако можеш да трпиш, трпи, а ако не можеш, онда се лечи". - "Трпећу", одлучио је старац, Пахомије. Болест се веома развила и други исход осим смрти од ње се није могао очекивати. Старац се за то почео припремати. Његов крај је био уистини преподобан. Опојали су га у келији Хаџи-Георгија. Упокојио се старац Пахомије на дан Духова 1870. године.

из књиге "Атонски подвижници XIX века"