понедељак, 17. октобар 2016.

АВАЛАИНФО интервју са јрм. Онуфријем

Manastir Hilandar

PIŠE: NAĐA Keleri
Otac Onufrije, prvi je monah sa Hilandara koji je rešio da tajne manastirske kuhinje pretoči u „Svetogorski kuvar“ , koji je dobrodošao svim pravoslavnim vernicima. Na Svetoj Gori postoji par štampanih kuvara, koje su priredili grčki monasi i svetovnjaci – dugogodišnji hodočasnici Svete Gore, ali ovo je prvi svetogorski kuvar na srpskom jeziku,koji je napisao srpski monah.
Tim povodom Otac Onufrije kaže da je proteklih sedamnaest godina prikupljao recepte po čitavoj Svetoj Gori, ali da ni u jednom trenutku nije pomišljao da će oni biti uobličeni u knjigu. Prosto je zapisivao recepte za jela koja su mu bila neobična i koja su mu se svidela.
Sama ideja da napravi svetogorski kuvar sa anegdotama, tj. pričama iz monaškog života, potekla je od njegovog prijatelja Dušana Bulića. Usledila je priprema i fotografisanje svih 140 jela koja se nalaze u kuvaru. U tome mu je pomogao Nikola Ilić, koji je trenutke slobodnog vremena koristio za fotografisanje jela koja zaista predivno izgledaju i brzo se pripremaju.

Ništa bez blagoslova

Kaže se da je u „zdravom telu zdrav duh“,to znači da je u „zdravoj ishrani – zdrava i uspešna molitva“ koju hilandarci svakodnevno upražnjavaju. Jer, na Svetoj Gori je sve podređeno susretu čoveka sa Bogom, njegovom služenju Njemu, molitvi. Samim tim i ishrana je podređena tome. Hrana je neophodna za život tela, pa se tako prema njoj i odnose, kao prema najobičnijoj potrebi. U to se mogu uveriti čitaoci „Svetogorskog kuvara“, jer recepti iako su jednostavni zadovoljavaju potrebnu energetsku vrednost za ljudsko telo.Od kako je sveta i veka u manastiru se ništa ne sme uraditi bez igumanovog blagoslova, odnosno svog duhovnika. Jer, svaki hrišćanin, a naročito monasi teže savršenijem hrišćanskom životu i trude se da pobede svoj ego i samovolju. Otac Onufrije kaže da često mešamo Bogom danu slobodu i samovolju. Da bi bili sigurni da ne sprovodimo samovolju, potrebno je bar za bitnije stvari da tražimo blagoslov od nekog starijeg. U manastiru, taj stariji je iguman – odnosno duhovnik. Iguman, traži takođe blagoslov, od episkopa, na Svetoj Gori od Sabora staraca ili od sabrata sledećeg po starini. Budući da on već neko vreme živi u Eparhiji šumadijskoj, blagoslov za ovu knjigu dobio je od episkopa šumadijskog Jovana, koji je napisao i pozdravnu reč svim čitaocima Kuvara.
Naše majke i bake su odvajkada govorile da svako jelo treba spremati s ljubavlju. Jela svetogorske kuhinje začinjena su ne samo ljubavlju prema sabraći monasima, već i molitvom! Jer, prema rečima Onufrija Hilandarca, sve što radimo treba da radimo iz ljubavi. Molitva je deo toga, jer ako nema ljubavi sigurno nema ni molitve. Molitva bez ljubavi je obična mehanika, recitovanje nekog teksta koje ne razume ni srce a ni um.

Tajna monaške večnosti

Odricanje od ovozemaljskih darova života, oličenje je svakog monaha. Na moje pitanje, u čemu je tajna dugovečnosti monaškog života? Da li ona leži u molitvi ili u isposništvu i ishrani bez mesa, otac Onufrije ističe da smrt tela predstavlja samo prelazak iz ovozemaljskog – privremenog života, u nebeski – večni život. Svi smo mnogo dugovečniji, nego što nam se to čini. Obzirom da u ovom zemaljskom životu živimo mnogo kraće nego što ćemo živeti u večnom životu, gde nema telesne hrane, tajna dugovečnosti definitivno nije u ishrani.
S obzirom da na Svetoj Gori vlada ljubav, jer sam Bog je ljubav, Hilandarci su sa sabraćom drugih manastira Svetogorcima: Grcima, Bugarima, Rusima… u dobrim odnosima. To potvrđuje i sam kuvar, jer se u njemu nalaze recepti i grčkih i slovenskih manastira i drugih monaških naseobina Svete Gore. Tu su recepti i Keliota iz administrativnog sedišta Svete Gore, iz Kareje, ali isto tako i recepti monaha iz krajnjih pustinja: Karulje i Kapsokalivije. Monasi koji obavljaju poslušanje kuvara, razmenjuju svoja iskustva, kao što to rade i monasi drugih poslušanja, pa i igumani jedni sa drugima.
Voda je najveće blago Svete Gore, bez koje nema kuvanja, a samim tim ni života. Na Svetoj Gori postoji mnogo prirodnih izvora, kao i kopanih bunara i ozidanih kaptaža, u zavisnosti od potrebe monaške zajednice koja se na tom mestu snabdeva vodom. Sveti Sava se u svoje vreme trudio da obezbedi ne samo Hilandar, već i sve hilandarske posede na Svetoj Gori sa pitkom vodom, pa je kupovao zemlju na kojoj se nalaze izvori. Danas su posedi na Svetoj Gori neotuđivi, tako da su i mnogi izvori trajno u hilandarskom posedu.

Desant na Hilandar

Pričalo se da je Slobodan Milošević jedini srpski državnik – ateista koji je fraglantno uz pratnju svoje svite – helikopterom sleteo na Svetu Goru i time oskrnavio svetost Hilandara. Zbog toga su monasi danima ribali i glancali podove po kojima je hodio, ne bi li sprali taj greh sa svetinje. Prisećajući se tih dana, Onufrije Hilandarac ovako kazuje:Od pada komunizma pa na ovamo, mnogi srpski državnici su hrlili ka Hilandaru. Što iz oholosti, što iz neznanja – neki su bili dostojni, a neki pak nedostojni da kroče u vrt Majke Božje, igumanije Svete Gore.
– Na Svetu Goru, protokolarno, svi državnici dolaze helikopterom, kao i pravoslavni patrijarsi. Kareja i par velikih manastira upravo zbog toga imaju izgrađene heliodrome. Aleksandrijski patrijarh Petar VII je 2004. poginuo u helikopterskoj nesreći, upravo na putu ka Svetoj Gori. Mi smo kao narod skloni da iskrivljujemo realnost, kada nam se ona ne sviđa! Tako je i sa tom Miloševićevom posetom Hilandaru 1991. godine. Jedan Kruševljanin D. M. je čak napisao i guslarsku pesmu „Desant na Hilandar“ koju je potpisao kao hilandarski monah. Niti je ta pesma opisala realnu Miloševićevu posetu manastiru, niti je autor te pesme neko od hilandarskih monaha.
Upravo zbog toga smo imali problem 2000. kada je Koštunica trebao da poseti manastir. Njegov protokol nikako nije hteo da prihvati dolazak helikopterom, jer se u Srbiji kombinacija helikoptera i Hilandara vezivala samo sa Miloševićem. To je tada napravilo dosta problema grčkim bezbednosnim službama, jer je trebalo obezbediti posetu stranog državnika koji dolazi neuobičajenim putem. Na samu Svetu Goru, Koštunica je došao helikopterom, ali samo do Kareje, koja je prilično udaljena od Hilandara. Nakon oficijelnog prijema u Protatu, Koštunica je sa svojom pratnjom prebačen do manastira Vatopeda a odatle gliserima do hilandarske luke. Odlazak sa Svete Gore je takođe bio helikopterom, ali opet zbog naše javnosti ne iz samog Hilandara, već iz grčkog svetogorskog manastira Ksenofont.
Kada je Milošević posetio Hilandar, pričalo se kako je helikopter sleteo u sred bašte i da je uništeno povrće. Činjenica je da su tada sletela tri helikoptera, prvim je dovežen iguman Hilandara Pajsije, kako bi dočekao predsednika. Hilandar nema izgrađen heliodrom, tako da su helikopteri zaista sleteli u baštu, ali u deo koji nije bio zasađen. Sve do požara 2004. bašta je uvek bila podeljena na dva dela, deo koji se te godine sadi i deo koji odmara zemlju za narednu setvu.
Pravilo SPC je „kad daje desnica, da ne zna levica!“, ali Srbi treba da znaju da je država Srbija najveći finansijer obnove Hilandara nakon požara koji je napravio veliku štetu srpskoj svetinji. Prema izveštaju koji je objavljen – Vlada Srbije je od požara do danas izdvojila za Hilandar 8,5 miliona evra. SPC je sakupila dva miliona, iz drugih donacija obezbeđeno je još toliko. – Svi bismo voleli da je to u mnogo većoj meri, jer bi to ubrzalo tok obnove, kaže otac Onufrije i naglašava da treba imati u vidu i ekonomsko stanje zemlje. Ne može se očekivati da na uštrb nečije egzistencije gradimo bilo koju crkvu ili manastir! Iguman Hilandara poslednjih godina dosta putuje po svetu i prikuplja donacije za obnovu manastira. Tu je i manastirska ekonomija koja obezbeđuje deo sredstava za obnovu, ali i za svakodnevni život monaha, radnika i gostiju tokom boravka u manastiru. Svi hodočasnici imaju obezbeđen prevoz od pristaništa do manastira, smeštaj u konaku za goste i dva obroka dnevno – potpuno besplatno.

Ljubav prema bližnjem

Jedna od dve najveće zapovesti Božije date čoveku je upravo zapovest o ljubavi prema bližnjem. Svakodnevno se u svetu, a evo i kod nas presađuju ljudski organi. Na pitanje kako SPC gleda na te hirurške zahvate i da li je to greh ili dobročinstvo, otac Onufrije kaže:
– Šta je spasavanje nečijeg života ako ne upravo ljubav prema bližnjem. Transplatacija jeste ne samo dozvoljena nego zaslužuje svaku pohvalu, naravno samo ako je dobrovoljna. Dobrovoljna ne samo u smislu da davalac daje svoj organ dobrovoljno, već da ga daje iz ljubavi prema bližnjem a ne iz neke koristi. Presađivanjem organa ne sme biti ugrožen život davalaca, ne može jedan čovek dati drugom život uzimajući ga sebi. Ovo se pogotovo odnosi na transplataciju srca. Za hrišćansku savest, mora se, definitivno konstatovati smrt da bi se izvršila transplatacija srca ili nekog drugog vitalnog organa.