понедељак, 17. октобар 2016.

Старац Јефрем Филотејски и Аризонски: О Исусовој молитви




Господе Исусе Христе, помилуј ме.

Човеково срце је средиште натприродног, природног и противприродног кретања. Све почиње од срца. Ако је човеково срце очишћено, он види Бога.

Међутим, на који начин ми можемо да видимо Бога? Има ли Бог људско обличје? Има ли људски лик? Не! Бог је невидљив, Бог је Дух. Он, међутим, може да завлада у људском срцу, кад оно постане сасуд способан да прими Бога. Да би човеково срце постало сасуд који је способан да прими Бога, мора најпре бити очишћено од нечистих помисли. Да би се срце очистило, у њега се мора унети одређени лек. Тај лек је молитва.

Тамо где ступи цар, непријатељ бива протеран. А када Христос или, боље речено, Његово свето Име ступи у срце, фаланге демона почињу да беже. Када је Христос чврсто устоличен у срцу, све Му се покорава. То је као када добар цар освоји земљу и буде устоличен у престоници. Он тада са својом армијом потчињава све побуњенике. Другим речима, он протерује непријатеље и умирује унутрашње нереде у земљи. Тада настаје мир. Цар седи на престолу и види да је све покорено и потчињено. Он се тада радује и наслађује, јер види да су се његов труд и борба окончали и да су донели послушање, мир и све жељене резултате.

Тако се дешава и са царством нашег срца. Оно у себи има непријатеље, оно има побуњенике; оно има помисли, има страсти и слабости, има буре и пометње, и све се то налази у људском срцу.

Да би се царство људског срца умирило и потчинило, Христос Цар мора да уђе са Својим пуковима, да га освоји и да протера непријатеља, тј. ђавола. Он мора да потчини сваки немир који потиче од страсти и слабости и да завлада као свемоћни цар. Стање које ће одатле проистећи Свети Оци називају „безмолвијем (исихијом) срца“, и њиме тада непрекидно влада молитва, доносећи чистоту и безмолвије (исихију) срца. Постоји много путева молитве. Да бисмо достигли свој крајњи циљ, у почетку се морамо молити усмено.

Овај метод је неопходан јер се човеков ум налази у непрестаном кретању. Будући да се не креће у складу с природом а како би требало да чини, и будући да је често злоупотребљен због наше равнодушности, он лута целим светом и зауставља се на разноликим насладама. Понекад залази у плотске (телесне) помисли и ужива у њиховим сластима. Понекад залази у друге страсти, а понекад незаинтересовано лебди тамо-амо. Ма где да пође, ма где да се заустави, он налази неку врсту насладе.

Према томе, човек који има намеру да достигне циљ „непрестане молитве“ (в.1. Сол. 5;17), мора сабрати свој расејани ум (нус), луталицу која залази у сваки пролаз, да би га (ум) уредио и устројио.

Међутим, да бисмо сабрали ум, морамо му понудити нешто слатко, јер он, као што смо рекли, налази задовољство и насладу у лутању тамо-амо. Понављам, морамо га привући нечим у чему налази задовољство. Из тог разлога, молитву на почетку морамо изговарати усмено.

Почетник, који се учи молитви Исусовој, мора започети тако што ће усмено изговарати: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“ Он мора уложити напор да свој ум одвуче од овоземаљских ствари. Звук који излази – звук његових речи привући ће ум да обрати пажњу на речи молитве. На тај начин, ум ће се мало-помало привикавати да буде сабран уместо расејан.

Разуме се да ће напор, пажња, намера и циљ којем непрестано тежимо помоћи да саберемо свој ум.

Кад будемо изговарали молитву на овај начин, она ће временом у нама почети да изазива извесну благодарност, извесну радост и мир, нешто духовно што раније нисмо поседовали. То ће, мало-помало, привући ум. Како усмена молитва буде напредовала и привлачила ум унутра, она ће почети да даје слободу уму да сам за себе изговара молитву, без учешћа уста. Другачије речено, почеће да доноси плод. Касније, кад ј? молитву будемо изговарали понекад устима а понекад умом, она ће почети да осваја душу.

Бавећи се молитвом, ум улази у срце, и човек се осећа као да стоји тамо и гледа како његово срце изговара молитву.

Да би се дошло до ове тачке, много помаже исправан метод изговарања молитве.

Када напустимо правилан и природан ритам удисања и издисања и када лагано удишемо и издишемо, у срце улази мање кисеоника. То ствара извесни бол, неку врсту стезања у срцу. Тај бол ће природно привући ум и учинити да он обрати пажњу на срце. Ово привлачење ума ка срцу довешће до њиховог сједињења. То је као да имате зубобољу: ум може да одлута, али he се због бола увек враћати зубу.

Кад се молитва изговара ритмично и уз контролисано дисање, ум ће се спустити тамо где се појавио бол и на тај начин ће се искључити расејаност. Кад се једном на овај начин искључи расејаност, ум ће наћи мировање. Он више неће имати разлога да лута, јер ће га бол сабирати.

Да би се ум сачувао од бекства, неопходно је контролисано дисање здружено са пажњом. На овај начин ћемо успети да искључимо расејаност која исисава срж молитве. Другим речима, расејаност чини изговарање молитве бескорисним.

Кад искључимо расејаност, уму ће бити знатно лакше да обрати пажњу на срце. Тако ћемо почети са спорим удисањем, сједињујући дисање са молитвом: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ Док удишемо, молитву можемо изговорити једном, двапут или трипут. Кад будемо издисали, са издисајем ћемо сјединити и молитву. Могли бисмо три пута изговорити молитву док издишемо и два пута док удишемо – онолико колико можемо. У сваком случају, на тај начин ћемо молитву изговарати ритмично са дисањем.

Дакле, добро је ако смо у стању да молитву изговарамо умно и уз контролисано дисање. Међутим, ако имамо тешкоћа јер нам кушач ствара проблеме, требало би да дишемо на уста и да лагано покрећемо језик, што је на почетку веома корисно.

Док удишемо кроз нос или на уста, требало би да изговарамо молитву и да нам ум буде у срцу. Требало би да ум обрати пажњу на срце, али да га при том не замишља. Требало би да се ум једноставно смести у предео срца. Не би требало да замишљамо срце; уколико га будемо замишљали, постепено he продрети прелест, и почећемо да се молимо уз маштања.

Не постоји опасност да се прелестимо молитвом ако је творимо без расејаности, без облика, простог ума, и без икаквог обличја или фигуре. Ум мора бити чист од било какве божанске или људске представе. Не смемо замишљати нити Христа, нити Пресвету Богородицу, нити било шта друго. Једино би требало да ум буде у срцу, у грудима, и нигде више. Требало би да се бринемо само о томе да он буде тамо. Истовремено, требало би да ум упоредо са дисањем изговара молитву, не замишљајући ништа друго. Требало би да срце твори молитву као машина, док би ум требало да прати речи молитве као обичан посматрач. То је непогрешиви пут молитве.

Када практикујемо овај метод, у почетку ћемо наићи на одређене тешкоће, али ћемо након тога пронаћи ширину, висину и дубину. Најпре ће доћи извесна радост помешана са болом. Затим ће постепено доћи радост, мир и спокојство. Кад ум једном осети насладу, више неће моћи да се одвоји од молитве у срцу. Ово стање ће се појавити, и више нећемо желети да се одвајамо од њега. Седећемо или стајати у углу, повијене главе, и сатима нећемо желети да се раздвајамо од оваквог стања. Можда ћемо седети тамо један, два, три, четири, пет или шест сати, приковани за једно место, без жеље да устанемо и да ум оде на неко друго место. Запазићемо да га враћамо једноставним повијањем главе чим пожели да оде на друго место. Другим речима, појављује се једна врста заточености у молитву.

Овај метод молитве је веома делотворан. Као прво, он ће донети нерасејану молитву. Донеће радост и мир. Истовремено, донеће јасноћу ума и сузе радоснице. Ум ће постати пријемчив за созерцања. Најзад, створиће апсолутно мировање срца. Човек ништа неће чути. Мислиће да се налази у Сахари. Истовремено, све брже ће изговарати молитву. Моћи ће да је изговара брзо, а моћи ће да је изговара и споро. Требало би да је изговарамо онако како ћемо удовољити својој души, онако како то душа у одређено време жели.

Дакле, рећи ћемо: „Господе… Исусе… Христе… помилуј… ме… Господе… Исусе…“, а ум ће пратити молитву као што машиниста прати машину која ради. Кад више не будемо могли да удишемо, почећемо са лаганим издисањем: „Господе… Исусе… Христе… помилуј… ме… Господе… Исусе…“, док не дођемо до краја. Тада ћемо поново удахнути, али не журно него лагано, благо, смирено, без журбе, „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“[1]
Касније ћете видети да ћете, и док радите, чим удахнете почети да изговарате: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“ Док будете издисали, поново ћете започети са изговарањем молитве.

Ум и срце ће сами по себи бити толико задовољни овим методом да ће ум, ма где да се налазите, са сваким удисајем почети да изговара молитву. Разуме се да нећете увек са сваким удисајем изговарати молитву по три пута, али ћете је у сваком случају изговорити бар једном. Касније ћете задобити ритам који је сличан ритму зналачки руковоћене машине, и видећете какве резултате доноси ова молитва. Она ће вас све више и више привлачити. Рећи ћете: „Сигурно је прошло петнаест минута“, док су, у ствари, протекла два сата, толико човек не жели да удаљи ум од срца и од слушања молитве!

Коме је за то потребно појање, или нешто друго? Због тога ни Оцима у пустињи нису биле потребне такве ствари. Наравно, Црква је то одобрила. Мећутим, људи који су пронашли овај метод молитве, далеко узвишенији од уобичајене молитве, напуштају оно што је уобичајено и придржавају се суштине. Будући да смо изгубили суштину – можда стога што нисмо имали учитеље који би нам рекли како да се молимо или пак стога што нисмо имали мотива и жеље за тим – прихватили смо уобичајене молитве. Тако данашњи монаси служе вечерњу и остале службе, и ништа више осим тога. Исто тако, они раде и говоре да врше своју дужност. Међутим, они не врше своју дужност!

Свети Јован Милостиви је основао манастир и рекао: „Оци, ви имате духовне дужности, а ја ћу се побринути за храну, тако да се не морате бринути за вештаствено и услед тога бити лишени молитве. Ја ћу вас снабдевати оним што је неопходно, а ви се молите.“

Игуман је одговорио: „Ваша светости, већ смо извршили своју дужност и служили први, трећи, шести и девети час, вечерњу, молебан и свету Литургију…“

„Ох“, одговорио је он, „очигледно је да сте немарни! Шта сте радили током преосталог времена?“

Шта је свети Јован покушавао овим да каже? Он је говорио да нису испунили своју дужност јер се нису непрестано молили.

Када се пробудимо због бдења и након што изговоримо „Царе небески…“, Трисвето, Педесети псалам и Вјерују (Символ вере), требало би да оборимо главу према врху груди, а затим да покушамо да ум одвојимо од свега и да га сместимо унутар груди, унутар срца. Док приклањамо главу, требало би да присилимо ум да уђе тамо. Кад једном тамо уђе, требало би да са удисајем покушамо да изговоримо: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“. И увидећете! Разумљиво је да ће се на почетку појавити мање тешкоће, али ће мало истрајности и трпљења довести до жељеног исхода. Кад се срце једном распламса и наслади и када постане спретно у томе, ништа га више неће зауставити, макар човек и читаву ноћ преседео. Тада ће запазити да је време прошло и рећи ће: „Али, тек сам почео да се молим!“ Од овог метода молитве видећете неизмерну корист.

С каквим циљем смо дошли овамо? Зар нисмо дошли да бисмо пронашли Бога? Зар нисмо дошли да бисмо пронашли Његову благодат? Зар нисмо дошли да бисмо пронашли мир? Зар нисмо дошли да бисмо се ослободили од страсти? Овом молитвом се све то може постићи. Молитва ће изазвати топлину и пламен унутар срца. Након што молитва породи овај пламен, пламен ће умножити молитву, итд. Кад се то једном догоди, помало ћете почети да увиђате да се слабости спаљују, да се помисли спаљују, да се страсти спаљују, а што ће се окончати чистотом срца. Тада ће доћи Отац, Син и Свети Дух, и начиниће Себи дом, обитавалиште у срцу.

Свети Оци кажу да се ум лако скрнави али да се лако и чисти. Срце се тешко чисти али се тешко и скрнави. Ум се лако оскрнави када његову пажњу привуче нешто зло. Срце, међутим, неће одмах постати причасно овом оскрнављењу. Кад срце створи добро духовно стање али га касније на неки начин изгуби и ум почне да се скрнави разним стварима, срце се неће лако променити, јер је претходно било преображено благодаћу, тако да зло напредује полако и уз тешкоће.

Дакле, молитва је неопходна да би срце од плотског, острашћеног и егоистичног преобликовала у бестрасно, тако да више не осећа страсти. Кад се средиште очисти, чисте се и зраци и периферија. Молитва ће удаљити очајање, безнађе, немар и лењост, јер ће створити нову одлучност, нову жудњу за новим борбама.

Када осетимо овај преображај у себи, тад ћемо разумети шта су плод и циљ молитве. Тад ћемо разумети да је Царство Небеско у нашем срцу: Царство Божије унутра је у вама(Лк. 17;21).

Управо ту, у срцу, наћи ћемо скупоцени бисер, јер ћемо по срцу копати молитвом, удишући и издишући, и тежити да свој ум сачувамо пажљивим у срцу. Шта је тај бисер? То је благодат Светог Духа коју смо примили приликом крштења. Међутим, та благодат је била сахрањена или због нашег незнања или због нашег напредовања у страстима.

Други метод који нам може помоћи састоји се у томе да удахнемо и да затим следимо пут ваздуха кроз ноздрве, грло и плућа, све до срца. Ту би требало да застанемо, након што смо неколико пута удахнули. Ту би требало да задржимо ум: у срцу. У међувремену, требало би да удишемо полако, благо и смирено, а не убрзано. У почетку, ђаво ствара невоље и срце осећа извесну тешкоћу и друга негативна осећања. Међутим, те тешкоће ће постепено нестајати, и почеће да се испољава њена лепота. Тад више неће бити потребе за учитељем, јер ће нас учити сама молитва.

Видећете да ће ум и срце сами по себи аутоматски чезнути да се моле на овај начин, јер ће схватити да од тога имају корист већу од онога што сад можете и да замислите. Овде је све претворено у капитал – то нису новчићи, сребрњаци или нешто слично. Ово је истинско злато. Ако неко негде открије злато, зар неће отићи да га марљиво и похлепно сакупи?

Чудио сам се мом старцу. Имали смо посебне хоклице за молитву, које су била као праве столице али ниже од њих, док су наслони за руке били виши да би били удобнији. Сатима би седео и говорио: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“ Кад је божанска благодат дејствовала и кад је ум био чист, престајао би да изговара молитву и започео би да созерцава умом. Међутим, кад не би нашао созерцање и кад би његов ум почео да лута, поново би га враћао у срце и тако задобијао корист од молитве. Ha тај начин је задобијао корист од созерцања или од молитве, и тако проводио по седам, осам или девет часова.

Након што се будете молили и молили, имаћете утисак да сте тек започели. Шта су три или четири сата? Ако ум пожели да побегне, да се „одмота“, биће повучен назад чим у срцу буде постојало нешто што ће га повлачити и привлачити. Мало-помало, човек који се бави овом молитвом почиње изнутра да се усавршава. Његово срце се све више и више очишћује и он касније задобија молитву срца. Тада достиже више нивое молитве. Ум са своје стране следи срце док изговара молитву. На том нивоу удисање и издисање молитве је непотребно. То је молитва срца.

Након што су се много година бавили молитвом, наши Свети Оци постепено су достизали ова узвишена стања. Бивали су однесени у созерцања и доживљавали иступљења, као апостол Павле:да ли у телу, да ли изван тела(в. 2. Кор. 12;2) и многи други светитељи. Човек не зна да ли се на небеса узноси телом или срцем, и зна само да га је виши ниво молитве узнео до созерцања.

Када је свети Григорије Синаит отишао до светог Максима Кафсокаливита којег је сматрао прелашћеним, упитао га је:
„Старче, реци ми да ли си задобио молитву?“
Одговорио му је: „Опрости ми оче, ја сам прелашћен. Имаш ли нешто за јело?“
Тада је свети Григорије рекао: „Волео бих да и ја имам твоју прелест“ и поновио: „Да ли си задобио молитву?“
„Ето… баш зато сам и отишао у пустињу, да бих сачувао молитву“, рекао је свети Максим.
„Јеси ли окусио плодове Светог Духа“, наставио је свети Григорије да га испитује.
„Ех, те ствари су од Бога“, одговорио је свети Максим.
„Куда одлази твој ум кад имаш молитву и кад дође божанска благодат?“
„Узноси се до божанских ствари. Одлази до Страшног суда, до раја, пакла, до Другог доласка. Бог га односи до небеског светла, до небеског стања.“
Cвe ове ствари происходе из умне молитве. Без ње се ништа од овога неће догодити. Сада увиђамо колико овај метод молитве помаже човеку да задобије непрестану молитву. Онај ко на такав начин практикује молитву изговараће је док удише и издише чак и ако се бави рукоделањем, па чак и ако то не жели. Молитва ће се прилепити за његово дисање. Чим удахне, започеће да изговара молитву чак и ако то не жели, јер овај метод доводи до тако изврсних резултата.

Морамо почети са чежњом, са ревношћу, са топлином. Човек у почетку наилази на мање тешкоће, али пут ће се отворити и онда нико неће моћи да га заустави. Нека након тога други говоре шта год желе – његова душа је почела да се наслађује и више нико не може да га заустави. Тада ћете видети да налазите благодат, избављење од страсти и, посебно, избављење од нечистих помисли. Наћи ћете велику утеху. Оне (нечисте помисли) ће се временом удаљити. Посредством молитве, оне ће бити избрисане из ума и срцу ће бити сасвим добро. Срце ће се уподобити срцу детета које не осећа страсти. Оно ће све посматрати природно.

Будући да смо стекли навику да са удисањем и издисањем изговарамо молитву, у почетку ми се готово дешавало да изговорим „Господе Исусе Христе…“ уместо речи богослужења. То је било повезано са дисањем, и молитва се прилепила за њега. Човек се на то привикава у тој мери да га више ништа не може навести да га напусти, толико молитва осваја човека, наравно, сагласно делању које је уложио. У почетку, биће у стању да је изговара само током кратког временског периода, сутрадан нешто дуже, а затим ће је изговарати непрестано.

Док смо били на Светој Гори и док је наш старац био жив, молитву смо изговарали два, три, четири или пет сати, удишући и издишући. Наравно, кад би нас сан савладао излазили бисмо напоље и наглас изговарали молитву како бисмо се, да тако кажем, боље „опустили“. Међутим, ако не би био у питању сан, остајали смо унутра по читаву ноћ.

Свети Григорије Палама каже да, изговарајући молитву са сваким удисајем, понекад осетимо како благи миомирис излази из ноздрва. И заиста, то се дешава. Посредством молитве, створиће се мирисни ваздух који није ништа друго до плод молитве. Док смо били почетници и док смо молитву изговарали на овај начин, било је толико благоухања да је све одисало слатким миомирисом – наше браде, на пример, па ce чак и од наших груди ширио тај миомирис. Ваздух који смо удисали и издисали био је миомирисан, тако да сам размишљао: „Каква је то молитва?“ То је Име Христово! А шта Име Христово не садржи у себи? Именом Христовим посвећују се свети Дарови; Именом Христовим врши се крштење, долази Свети Дух, светитељи васкрсавају мртве. Именом Христовим се све извршава.

Један од трезвеноумних Отаца каже да, када се душа разлучује од човека који је задобио молитву, демони нису у стању да остану у његовој близини, јер се душа разлучује уз ту молитву. Име Христово је његово оружје. Његова душа је заштићена оклопом ове молитве. Како онда демони могу да му приступе? Таква је корист од те молитве.

Због тога је и ангео, који је поучавао светог Пахомија, рекао: „Многи учени људи напустили су своју науку и своје научне радове, бавили се молитвом и задобили светост.“ Поред тога, пустиножитељка Фотини[2] је записала да су службе сличне дневној заради: ако сте радили, бићете плаћени и купићете храну. Ако нисте радили, ништа нећете ни добити. Тако се дешава са уобичајеним црквеним молитвама. Међутим, непрестана умна (ноетичка) молитва не даје вам само дневну плату него ствара велико духовно богатство које можете уложити у банку и обогатити се.

Уз ову молитву, човек седи и ослушкује рад сопственог срца. Такав поступак је врло делотворан! Као што машина, кад се једном покрене, даље ради сама од себе, тако се дешава и са човеком који је узнапредовао у науци молитве. У прошлости се машинама управљало ручно и захтевале су много напора; мећутим, кад су једном постале аутоматске и електричне, делотворније су и захтевају мање напора. Исто се дешава и са молитвом. У почетку је потребно уложити напор да би се молитва ускладила са дисањем. Међутим, након тога ово дело постаје аутоматско, и ум је руководи као што машиниста управља мотором.

Молитви ће помоћи безмолвије, али не и самоувереност или гордост. Гордост је веома велика препрека за молитву.

Када се молите и кад осетите да се у уму налазе горде помисли, одмах почните да осућујете саме себе, како гордост ни најмање не би подигла своју ружну главу. Човек ни о чему не би требало да мисли док се моли; напротив, требало би да ^99 покуша да се само моли са страхом. Уколико молитву више украсимо љубављу, смирењем и страхом Божијим, утолико ћемо више напредовати. Ако то практично примените, и сами ћете то увидети.

Као што у посластичарници налазимо чоколаде, пецива и остале слаткише, тако и у духовној посластичарници човек налази мноштво духовних слаткиша, и узећемо оно што нам пекар понуди. Ми ћемо извршити своју дужност, како бисмо устројили своју молитву и смирили се, а остало је Божија ствар. Ми ћемо извршити све што је прописано, али је Бог Онај који молитви даје суштину. Уколико се смиреније молимо, утолико ћемо већу корист задобити. Ипак, најважније је да ум пази на речи молитве, и да нипошто не мисли ни на шта друго. То је срж читавог питања. Немогуће је да буде прелашћен човек који се моли на овај начин.

Од сада ћемо се молити на овај начин. Овај метод ће бити наше молитвено правило, јер ће нам у великој мери помоћи да увидимо своје страсти и своје погрешке. Сав тај напор помоћи ће нам да саберемо свој ум. Светлост и кретање унаоколо стварају пометњу у уму. Међутим, кад човек остане на једном месту, било да седи, стоји или клечи, ум не бива пометен. Овај метод садржи у себи много тога и ако будете радили на њему и сами ћете то увидети, и открићете велике ствари.

Постојао је један ходочасник који је био посвећен у умну молитву. Будући да је имао много созерцања, самоодрицања и безбрижности и да није био везан породицом, послом или нечим другим, непрестано је изговарао молитву и осећао велику љубав према Христу. Другим речима, у души је истински поседовао богочежњивост (божански ерос). Имао је велику жељу да оде на пресвети Христов Гроб. На неки начин, сматрао је да ће се тамо наситити љубављу према драгом, највољенијем Христу. Отишао је, дакле, до Јерусалима и Гроба Христовог и ушао унутра да би се поклонио. Извесно је да је осећао снажан духовни ерос (богочежњивост). Размишљао је да је овде био сахрањен Онај којег је толико љубио – Исус Христос, да је ту Његов празан Гроб, итд. Док се поклањао светом Гробу, управо ту, на Гробу, испустио је душу! Видевши шта се догодило, остали су рекли: „Погледајмо шта је било скривено у срцу овог човека!“ Извршили су аутопсију и били запрепашћени, јер је унутар његовог срца било записано: „Исусе, слатка љубави моја!“[3]

Увиђате ли колико је молитва овог човека учинила богатим? Колико га је обогатила божанском љубављу? Помислите само где се нашао после смрти! Сигурно је да су ангели примили његову душу, овенчану блистањем, и однели је пред престо Христов.

Човек може задобити бестрашће једино посредством умне молитве. Бестрашће се не може задобити нити многим читањем, нити многим појањем, нити на било који други начин. Онај ко се овако моли сам ће научити да презире празнословље и самоувереност, како не би изгубио оно стање у које доспева посредством молитве.

Молим се да вам Бог подари осећање ове молитве. Када дође благодат, практично ћете открити ове ствари и разумећете оно што вам сада говорим.

НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Игњатије Брјачанинов упозорава на опасност самовољног покушаја да се примењују технике дисања приликом молитве: „Још једном: клоните се опита о дисању на нос! Када за то дође време, ако Бог да, ја ћу вам рећи. Јер тим опитом, који у своје време јесте користан, неки су себе неизлечиво повредили. Сталоженост, одсуство маштања, умилење, љубав према ближњима – то су истинска обележја праве молитве.“
  2. Пустиножитељка Фотини (почетак 20. века) живела је у потпуном усамљеништву, недалеко од реке Јордан. Њено житије (на грчком језику) објавио је архимандрит Јоаким Специерис. (Прим.изд).
  3. Исти феномен забележен је и на срцу светог Игњатија Богоносца (Прим. изд.) над непријатељем, који је дословно обесхрабрен и потпуно изнурен непрестаном умном (ноетичком) молитвом.