уторак, 12. јул 2016.

На данашњи дан се упокојио Преподобни Старац Пајсије



На данашњи дан пре 22 године, у 11 часова пре подне, упокојио се Преподовни Старац Пајсије Светогорац.


Поука свтог Пајсија Светогорца: Људи су жедни једноставности

            Добро је ако су људи жедни једноставности, па су дошли доте да праве једноставну моду, ако се и не чини једноставном. Долазе неки на Свету Гору са испраном одећом. Кажем: "Ови не раде на пољу, зашто су такви"'? Неко говари сељачки по природи, и њему стоји. А други се труди да тако говори и то је да ти припадне мука. Има и оних који долазе са својим краватама... Из једне крајности у другу. Један има шест-седам кравата са собом. Једно јутро кад су се спремали, понесе са собом кравату, сако итд. "Шта радиш тамо"?, пита га неко. "Ићи ћу код оца Пајсија", каже. "А, шта ти је то што нисиш?" "То сам обукао да му тако укажем поштовање". Е, где смо стигли!
            Уопште немају једноставности, и због тога постоји овај хулиганизам ( = дивљаштво). Када духовни људи не живе једноставним животом, него су стегнути, онда не помажу омладини.  Тако млади данас, немајући никаквог узора, живе развратно ( = као дивљаци). Јер, када гледају уштогљене хришћане, људе придављене краватама, стегнуте - не виде ту никакву супротност нити противљење свету. Ако не виде једноставност код духовних људи, ни сами неће достићи то стање. Млади данас прихватају духа овога света, поредак овога света. "Тако треба да чинимо ми хришћани, тако треба ово, тако треба оно...". И не чине то из себе, због благочестивости, него зато што "тако треба". Некада млади говоре: "Шта је ово? Да иду у цркву са стиснутим вратом ( - због кравате - прим. прев.)! Одох оданде!" И одлазе и враћају се наги. Долазе у другу крајност. Схваташ: Све то чине јер се супротстављају. И када имају идеале, немају ваљане узоре. Због тога је потребно да их неко усмери ка ревности, да их покрене једноставним животом. Они се љуте када духовни људи и свештеници покушавају да их задрже методима овога света. Када, међутим, нађу оно што је часно, али и једноставно и искрено, тада имају проблема. Јер када је неко искрен и не потчини самога себе, онда је једностављан и има смирење. Онога ко је то постигао ово смирује, али то осећају и други. Свако разуме да ли са њим заиста саосећаш или лицемерствујеш. Један хулоган је бољи од једног лицемерног хришћанина. Зато, не треба имати лицемерни осмех љубави, него се треба природно понашати - нити злоба нити лицимерство него љубав и искреност. Још је боље ако су ту и емоције, када је остало добро постављено. Треба имати поштоваља ( прам људима - прим. прев) и свакако љубави, треба делати једноставно а не по шаблону, јер тако човек остаје само на ономе што је спољашње и постаје спољашњи човек, карневалски клован.
            Унутрашња чистота дивне душе истинитог човека, улепшава и његову спољашњост, и сладост божанске љубави ослађује и његов поглед. Унутрашња лепота душе, осим што улепшава и освећује човека духовно, чини то и са његовом спољашњошћу, предаје га божанској благодати, улепшава и освећује и ружну одећу коју носи благословни човек Божји. Отац Тихон је сашио само једну скуфију и један огртач од дела расе - то је носио, али је задобио велику радост. Јер ако је од споља и носио нешто што је стварно било ружно, то није изгледало ружно, јер га је улепшавала унутрашња лепота његове душе. Једном га је, неки посетилац, фотографисао у тој његовој одећи и у некаквој пиџами, којом га је огрнуо јер је видео дастарац смрзава. И сада, они који гледају на фотографији оца Тихона, мисле да је носио владичанску мандију, док је то у ствари била стара пиџама. Људи су и његове дроњке посматрали са побожношћу и узимали су их као благослов. Један такав благословени човек, који се изнутра изменио и који се и споља осветио,  има веће достојанство, од свих оних људи који се само споља мењају (пресвлачећи своју одећу), а у себи задржавају старог човека са древним гресима.