понедељак, 27. јун 2016.

Како су Срби сачували Свету Гору


ZABORAVLjA se plemenitost koju su vekovima pokazivali Srbi prema manastirima Svete Gore. Gradili su ih, obnavljali, darivali srpski vladari, plemstvo i običan narod, čak i kad mu je bilo najteže, dok se potucao u seobama od Trsta do Kijeva. Srbi su pored svoje carske lavre Hilandara izgradili manastire Simonopetru, Grigorijat, Svetog Pavla gde se nekoliko vekova služilo na srpskom jeziku. Ruski Pantelejmon su vekovima čuvali dok se Rusija nije ponovo uzdigla i vratila u svoju svetinju.
Nemanja i Sava su bili drugi ktitori slavnog manastira Vatopeda, a knez Lazar mu je darovao njegovu najčuveniju relikviju, Bogorodičin pojas. Status drugog ktitora, obnovitelja, imao je Sveti Sava u Ksiropotamu, a despot Đurađ Branković u zilotskom Esfigmenu.
U modernoj literaturi o Svetoj Gori sve se ređe pominju ove činjenice. Razlozi su politički i ekonomski. Sveta Gora odavno nije samo eksteritorijalna monaška republika, već i vrhunski spektakl grčke nacionalne turističke ponude. Ali, teško je zameriti strancima, kad su Srbi i sami zaboravili šta su njihovi preci darovali manastirima Bogorodičinog vrta. Njihove zadužbine na Atosu su bile jedina slobodna duhovna i fizička teritorija Srbije kad su Osmanlije osvojile srednjovekovnu državu.
Mnogi moderni hodočasnici iz Srbije pohode današnje grčke manastire i ne znajući da su ih osnovali i tvrdim zidovima opasali srpski vladari, vlastela i monasi. Niti znaju da su tu pisane i prepisivane srpske knjige koje su čuvale identitet do obnove "obećane zemlje" Srbije.
Jedna od najvećih zbirki takvih rukopisa nalazila se, a verovatno se čuva i sada u manastiru Simonopetra, čudu graditeljstva. Njegove moćne zidine na oštroj planinskoj hridi, 300 metara iznad mora, podigao je 1364. srpski despot Jovan Uglješa Mrnjavčević. Od srušenog i opustelog svetilišta za samo tri godine podigao je veličanstveni manastir - tvrđavu, crkvu pokrio olovom, ukrasio freskama i ikonama, doneo knjige i dragocene sasude i zlatom vezene odežde.
Srpski poklonici retko i primete čak i sačuvanu i prelepo ukrašenu rukopisnu srpsku knjigu izloženu u riznici manastira Ksenofont. On je nazvan po srpskom plemiću koji se pod tim imenom zamonašio i podigao ovu zadužbinu. Drugi srpski monah, ćutljivi isposnik Grigorije utemeljio je susedni manastir Grigorijat gde se vekovima pojalo na srpskom. Obližnji Sveti Pavle je bio samo opustelo crkvište na koje su došli zamonašeni srpski plemići, brat Vuka Brankovića Roman, kao monah Gerasim, i Arsenije Bagaš, u monaštvu Antonije. Oni su 1384. iz praha podigli manastir u vrleti, na granici sa Atonskom pustinjom. Sve do polovine 18. veka ovaj manastir je pojao na srpskom. Englez Džon Sibtorp je 1793. bio u Svetom Pavlu i zabeležio: "... To je bila srpska zadužbina, ali podvlašćenost Srbije Turskoj odsekla ju je od prihoda koje je trebalo da prima. Ovdašnji kaluđeri su Srbi".
Ima na Atosu i plemenitih duša koji se sećaju srpskih velikih i dobrih dela bolje od samih Srba, uverio se reporter "Novosti" obilazeći peške Svetu Goru sa srpskim poklonicima-planinarima. Oni su zalutali na starim zaraslim monaškim stazama koje se više i ne koriste, jer su probijeni putevi kojima tutnje manastirski terenci. Do Karakala su stigli pola sata posle vremena kad se po strogim svetogorskim pravilima već vekovima zatvaraju teške manastirske kapije. Ipak, zbog Srba su monasi Karakala prekršili strogo pravilo i ostavili vratnice otvorene. Gostima su objasnili da je izuzetak napravljen jer dolaze iz zemlje Svetog Save koji je podigao ovaj manastir iz pepela, kad su ga unišili latinski krstaši.
Potresna je pažnja koju srpski hodočasnici dobijaju u siromašnom Konstamonitu, koji je, po predanju, zadužbina Konstantina Velikog i njegovog sina Konstansa. Učeni Sava Hilandarac govorio je da je ovaj manastir "jedna od najstarijih polaznih tačaka hrišćanske kulture" na Atosu. Njega je iz pepela obnovio u 14. veku veliki čelnik Radič Postupović, najbolji vojskovođa despota Stefana Lazarevića.
HILjADE srpskih rukopisa čuva se u Simonopetri, rekli su monasi 1847. slikaru i putopiscu Dimitriju Avramoviću, koga su Obrenovići poslali da pronađe šta je sve srpsko na Svetoj Gori. Njegov dragoceni i do danas neprevaziđeni izveštaj odštampan je kao knjiga 1848. i nikada više. Zato današnji srpski poklonici koji lutaju starim monaškim stazama ostaju bez daha pred Simonopetrom pitajući se ko li ju je sagradio.
O SRPSKOJ ljubavi prema ruskom Svetom Pantelejmonu svedoči i pokroviteljstvo poslednje despotice Angeline Branković. Ona je sa svojim izgnanim Srbima, graničarima ugarskog Srema u vreme vrhunca turske moći živela teško i izložena opasnostima, ali je smogla snage da bude pokrovitelj Rusika i slala mu je novac i kaluđere, sprečavajući da opusti.