уторак, 07. јун 2016.

Посланица Свете Горе против Лионске уније 1274. год



Када је цар Михаило VIII Палеолог (1258-1282 г.) склопио са римским папом злогласну Лионску унију 1274. г., да би од папе добио помоћ против Бугара, Срба и западњака, тада Светогорци послаше цару посланицу против те уније и савет, да је одбаци и да се врати Православљу. Папа посла војску у помоћ Михаилу. И та латинска војска најпре уђе у Свету Гору и почини таква варварства, каква Турци не починише никада за 500 година.

Посланица светогорских монаха цару Михаилу

Најдржавнији, боговенчани, Богом узвишени, свети владару наш! Невидљиви Бог наш, који прозире нашу духовну и пламену љубав према твом самодржавном и светом царству и срца свих, невидљиво и само Њему знаним начином уверавања нека убеди твоју свету душу, да ми заједно и појединачно и унутар самих душа увек носимо са собом и стално пред Богом исказујемо присутну мисао о теби, за кога веома често и појединачно и саборно, сви упућујемо Богу благодарења што, украсивши те владањем, пре свега те је украсио најлепшим, светлим и божанским венцем православне Вере. Заиста Њему и песма и хвала. Јер познао је Господ своје (2.Тим.2:19), и кога је Он унапред познао (Рим.8:29), да се изразимо са великим апостолом, тога је и одредио да управља, и узвисио га до велике славе и власти, учинивши га царем оних који су на земљи, јер се послушно односи према управљању свише, то јест – благочестиво и богољубиво. Но милостив буди нама, свагдашњим молитвеницима за самодржавно твоје царство, који га с могућим смирењем подсећају на то, што није необично, већ драго и с мајчиним млеком усвојено од, такорећи, самих часних пелена по благочестивом наслеђу од најблаженијих по сећању покојних благочестивих родитеља, самодржавног и светог твог царства, чије је обиталиште на небесима (Фил.3:20) и чија је нога већ стала на прави пут (Пс.25:12) – као награда за овдашње по Богу непосустано хођење путем двојаког благочешћа - благочешћа вере и дела, задобивши тамошње постојано пребивање близу Бога (Прем.6:19), и будући живот и блаженство. Благодаримо твоме светом царству и за то, што си нам својом господарском одлуком показао и разјаснио оно, о чему се чују разне гласине и недоумице, а сада си то јасно показао. Зна твоје самодржавно и свето царство, да сво стадо нашег Христа и Бога (Дела 20:28) јесте једно тело, којим управља једна глава, која је Христос (Еф.4:15; Кол.2:19). Зна и закон љубави. А закон љубави Духа гласи: страда ли један уд, с њим страдају сви удови (1.Кор.12:26); и: да се сви удови подједнако брину један за другога (ст.25), покретани једним Духом (ст.13). И: снисходећи један другоме с љубављу (Еф.4:2). И: носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов (Гал.6:2). Стога то што је укорењено у души све пуноће верних, а особито у најсветијој души твога царства, ми чистосрдачно и пристојно желимо да призовемо у сећање речима, које су познате твом светом царству - не зато, што би ми били способни сами од себе што помислити, него је сва наша способност од Бога, којом нас Он чини способним (2.Кор.3:5-6) и да ово срцем верујемо за праведност, а устима да исповедамо за спасење (Рим.10:19). Стога чини нам се да није безопасно пред судом Божјим ћутати о несрећним догађајима који се сада дешавају. Јер уверени смо да ово ни на који начин није угодно твојој светој души, од почетка богобојажљивој и у најситнијим стварима опрезној, а они који те смућују, ма ко да су, сносиће осуду (Гал.5:10), као што рекоше велики апостоли. Но, слично Давиду кротки и који Христа подражаваш царе, по милости својој на кратко време обрати царски и свети слух к нама, бедним монасима, што уистину љубе душу твог светог царства.
Велики апостол Павле, који сву земљу обгрли свудаприсутном благовешћу, имајући у себи Христа говорећег (2.Кор.13:3), овако говори Галатима који су уводили једну заповест Закона: ако се обрезујете, Христос вам неће ништа користити (Гал.5:2). И опет: одвојисте се од Христа, и од благодати отпадосте (ст.4). И пре тога: постоје људи, који вас смућују и који желе да изврћу јеванђеље Христово (Гал.1:7). Тиме показује да се учење Христово изврће, ако се чувањем једног правила мешају стари и поништени закон са живим и благодатним. Јер зашто се још увек скривати под сенку (Јевр.10:1) кад је грануло Сунце правде (Мал.4:2) и продавати слободу за увођење ропства (Гал.2:4)? Зато што нико не може два господара служити (Мт.6:24), говори Господ. И с друге стране, апостол је рекао да се благовест изврће, указујући на то, да и мала ситна примеса све поквари. Тако и велики светилник и учитељ Цркве и прејемник благодати Павлове, који дисаше Павлом, као овај Христом, отац наш Јован Златоусти у тумачењу ове апостолске посланице Галатима овако, између осталог, говори: „управо то и јесте узрок свих зала, што се не жалосте због малих преступа. Због тога су и већа сагрешења наступила, јер мања нису добила одговарајуће исправљање. И као што бива код тела, да они који не брину о ранама узрокују упале, гнојења и смрт, тако и у односу према душама, занемаривање малог уводи веће. Стога ако би они, који се старају да одступе од Божјих правила и да нешто мало измене, још на самом почетку добили доличну забрану, тада не би дошло до праве заразе, не би цркву снашла таква невоља. Јер онај који изврће и најмањи део здраве вере упропашћује све“. Тако говори овај отац, и пре њега апостол; а то што ови који уводе пресне хлебове и суботе, тиме опет закону дају првобитну важност, о томе нећемо много говорити. Јер шта има заједничко између Христових установа и држања субота по (староме) Закону? Зар се није завршило све законско заједно са оним славним храмом древног Израиља? Зар их строго, то јест суботе, осим велике суботе, не забрањује шездесет шесто правило светих апостола, тако да сваког свештенослужитеља за то свргава, а остали народ подвргава одлучењу? Али одакле пресни хлебови код јудејствујућих, или зашто суботе? Главни празник код Јудеја били су дани пресних хлебова (то је очигледно одатле, јер су се на тај празник из целе земље скупљали у Јерусалим поштоваоци пресних хебова), слично као што и код нас највећа од тајни, јесте тајанствена трпеза тела Господњег. Ако се у ономе што је највеће код нас, изједначавају са Јудејима у ономе што је највеће код њих, зар тиме отворено не јудејствују? Они што се усуђују на то јавно пред светом и не црвенећи и откривене, што се каже, главе, неће ли као и ови потпасти под апостолску анатему слично онима, који су проповедали Галатима кварење Вере, када и већу дрскост показују него они и дотичу се најважнијег члана Вере?
Но рећи ће, да приносе пресне хлебове не ради јудејствовања, већ као тело Господње. Говоре да имају очи, а не виде, и ум - а не разумеју истину која им се налази пред очима. Ако је праобразни и сеновити Закон (Јевр.10:1) заповедао да оно што се приноси као образ Христа Бога нашег нема ништа мањкаво или наказно (Лев.22:20-24), онда како се ови усуђују да несољено и бесквасно, непотпуно и неугодно приносе као животодавно тело свесавршеног благодатног Јагњета, када ни у Закону то, то јест пресни хлебови, уопште није садржавало образ Христа, већ је само донекле чувало извесно сећање на излазак из Египта и невоље у пустињи и на путу. Зато су са горким травама ово јели у првом месецу, опасани, обувени и са штаповима у рукама (Изл.12). Ми смо, пак, благодаћу Христовом - семе хришћанско, и ниједном од египатских тирана никада нисмо били поробљени.
А ако говоре да је Христос окусио законску Пасху пре ове нове, и ми то допустимо, ипак им нема никакве користи од тога. Јер су се пресни хлебови законске Пасхе јели истовремено са месом јагњета, те по одредби закона ништа није остављано за касније, нити од јагњета, нити од пресних хлебова, нити од горких трава (Број.9:12). Тако, када је законска Пасха била поједена од стране Господа и истовремено завршена, по закону није остајало пресних хлебова. Значи, Спаситељ је могао, легавши да једе квасни хлеб, да се користи привилегијом тога дана, који је био предпресним, по великом апостолу и јеванђелисти напрснику  Јовану, који јасно сведочи о сутрашњем дану, говорећи овако: од Кајафе воде Исуса у преторијум; а било је јутро, и они не уђоше у преторијум, да се не би оскврнили, него да би могли јести пасху (Јн.18:28). Предупредио је Господ сопствено страдање, када је падала и пасха јудејска и сусретала се сенка са истином. Тако да је Устројитељ свега претходно премудро предао ученицима Своју и нову пасху, и при том никакве препреке није имао у квасном хлебу ради испуњења и овог предсказања о Њему: ти си свештеник вавек по чину Мелхиседекову (Пс.109:4). А шта је то принео Мелхиседек? Није ли хлеб и вино (Пост.14:18)? А шта Аарон? Јагње, пресне хлебове и горке траве. Заиста нема ничег што би јасније и више одговарало овом пророштву у Духу о овој највећој тајни. А ако они хоће да се придржавају древног закона, онда боље нека приносе јагње, као образ Христа, у сенкама сачуван, и кољу животиње, да би још једном били разобличени истим пророком, који говори овако: жртве и приношења по закону Ти ниси хтео, него си Ми Тело припремио (Пс.39:7). А ако не јагње, које и има везе с Христом, тада покојој основи ћемо приносити пресне хлебове, то јест предмете старе и несавршене, и само ради представљања путног и пустињског злопаћења (установљене)? Када апостол тако јасно објављује: старо прође, гле, све ново постаде (2.Кор.5:17), нека слушају како је све ново; и ако је уведено све ново, онда како оно што је најважније у нашој Вери, тело Господње, чијим прослављањем се ми и разликујемо од Јудеја и од свих иноверних народа, Господ није уопште сматрао нужним да се промени? – када је и пре било чега другог, сам Господ назвао ово новим и новим заветом (Лк.22:20; Мт.26:28; Мк.14:24). А ако га је новим (назвао), онда како га није учинио различитим од древних празника и обичаја?
Зато, ако не признају за себе да отворено јудејствују, онда се са друге литице строваљују у смртну опасност, у противљење светом Јеванђељу усвојивши предање Аполинаријево.
Желиш ли, царе свети, више да сазнаш о томе да су они одступили од божанског пута? Син (Божији) и Владика, изричито говори народу овако: Ја сам врата, (Јн.10:7) пут, истина и живот (Јн.14:6); ко уђе кроза ме, тај ће се спасти (Јн.10:9); а који улази другачије, тај је лопов и разбојник (Јн.10:2). И опет: овце Моје слушају глас Мој (Јн.10:27), а за туђим не иду, већ беже од њега, зато што не познају туђег гласа (ст.5). Небо и земља ће проћи, а речи Моје неће (Мт.24:85). Пророци о Њему: истинит је Господ у свим речима Својим (Пс.144:13), и истините су све заповести његове, чврсте на век векова, засноване на истини и правди (Пс.110:7,8). И апостол: Ја сам вам поставио темељ: други се не може поставити, осим постављеног (1.Кор.3:9-11). И још, примером из људског живота, потврђујући речи Господње: Чак и завештање које човек утврди нико не укида нити му шта додаје (Гал.3:15). Почуј, царe свети, радо саслушај и расуди судом непристрасним између божанских устава и њих; јер част царева љуби суд (Пс.98:4), и нарочито част цара толико благочестивог у свему. И тако, онај који се усуђује да додаје ономе што је утврђено или да укида било шта од онога што је написано и да уводи нешто што није записано – да ли је хришћанин? Није ли то, његово отворено отпадање од Вере? Како такав може бити хришћанин, када се не задовољава хођењем по стопама Христовим (1.Петр.2:2), већ хоће да стане насупрот Њему и да Му противречи? Када ни велики Мојсије, који је у много чему био образ Христа, није ништа више тражио, већ је рекао „јасно да Те угледам“ (Изл.33:18), и задовољавао се пројавом славе Божије и имао је потребу за теснацом стене. А ови се и даље усуђују да се охоло противе. Зато, управо њима и говори: „никада нећете угледати лица Мојега ви, који сте упорни у противљењу Мени“. Спречавајући унапред то велико зло код људи који ће касније доћи, велики Мојсије је рекао: Ономе што је Бог установио ништа се не сме додавати, нити се сме нешто од тога одузимати (Пон.Зак.4:2) Он је то познао, ходећи позади и по траговима Божијим, саветујући и друге да гаје према Богу овај страх и благопокорност. Али се може запазити и противан пут, куда су они скренули, и што се каже, потпуно супротан, и к њима ћемо управити наше кратко слово. Бога нико никада није видео; Јединородни Син, који је у наручју Оца, Сам будући Бог, открива Га (Јн.1:18). Овај поверења достојан учитељ непојмљивих тајни Божијих и о Њему саприродном и равночасном Духу рекао је, овако се изразивши: а када дође Утешитељ, којег ћу вам Ја послати од Оца, Дух истине, који од Оца исходи (Јн.15:26). Обрати пажњу на речено, латину! У светлости се види светлост (Пс.35:10) сведочи Давид; у зраку - Сину, да познамо одакле исходи светлост - Дух.
Син два пута (Јн.15:26) говори „од Оца“ – о Духу, показујући Свог Узрочника и једноприродног Духа, а твоје кривотворено и незаконито учење о томе, да „од Сина“ [исходи], на чему се заснива? Али, одговорићеш, да се то додаје ради представљања једносушности, па да зато то и додајеш. Значи, учење Господа о Богу је недовољно да покаже једносушност Њега самога и с Њим сбројеног Духа, да Оба имају биће од једног и истог изворног Божанства, од једног и истог Оца, један – по рођењу, а други по исхођењу? И богоносни оци, дословно се користећи овим изразом, непромењено су га употребили у символу Вере, а ти си из неразумности умислио да сазнаш и досегнеш нешто више, него оци и сам Јединородни, и не верујући Христу учитељу непрестано мењаш божанствене и свештене догмате, и оно земно Владичино устројство - које се нас тиче, и оно највише божанствено учење - које се тиче Божанског бића, искваривши одузимањем и додавањем повређујеш веру, боље рећи – уводиш некакву нову веру и друго Јеванђеље, које није друго, да кажемо са великим апостолом (Гал.1:7), већ кроз тебе само ђаво изврће веру.
Јер није ли очигледно да је то – сатанско учење, које уводи безбожно двоначалије и унижава Духа, или боље речено – не штеди ни Јединородног, и непријатељски се приписује Ономе, Кога привидно велича? Јер ако је узрочни однос Оца двојак – по рођењу и по исхођењу, а то, по твојим речима, јесте не својство ипостаси Оца, већ природе, онда на који начин ће то својство припадати Сину напола, а Духу – нимало; уколико је општост природе непроменљиво заједничка трима богоначалним ипостасима, Сину и Духу ће кроз то проистећи умањење заједничких својстава? Тако, овде најбоље можемо применити оно богословско правило: “ко било шта одузима од Тројице, тај одсеца све“ и „Отац се не поштује унижавањем Оних, који су од Њега“, кроз допуштање неједнаког степена Њихове Божанствености. И ти, знам, да не обраћаш пажњу на ове речи, зато што се упиреш да поставиш сопствену лудост, не могу да кажем – праведност, јер ти се не покораваш праведности Божијој (Рим.10:3). А ми гледамо на тебе, као на несумњивог јеретика зато што чак ни символ Вере не чуваш неповређеним. Дух Свети, који је у Цркви поставио апостоле, пророке и учитеље, ради изграђивања светих (Еф.4:11-12), кроз свете и Васељенске саборе, седмоструке стубове Цркве Христове, изричито је рекао, да је то символ сваког православног хришћанина, а ти својим вероломним досеткама и поправкама ни њега ниси оставио неприкосновеним.
Владару наш свети! Ако станемо пребројавати све њихове кривотворине црквених и божанствених предања и устава, онда ћемо продужити слово нашироко и заморићемо царски и свештени твој слух. Да бисмо то избегли, изостављамо остале, које су испитане и разобличене од стране многих наших патријараха и архијереја, који су против њих писали, и који су у благочешћу и светости скончали; већ укратко говоримо следеће. Они, владико свети, ни најважније чланове Вере нису оставили без измена и кварења. Зато не само да се одсецају од посвуд равномерног и прекрасног, изгледом доличног, тела Христовог (Еф.4:16), већ се и сатани предају. И апостол, запечаћујући сво јеванђелско учење, говори не толико Галатима, који тада учише другачије по једном питању, колико сада Италијанима који уче хиљаде туђих предмета и изврћу готово целокупно предање јеванђелско, апостолско, канонско (саборно) и отачко: ко вам проповеда другачије него што примисте, макар био и анђео с неба, да буде анатема (Гал.1:8-9). Па и свети Васељенски шести сабор, Трулски, Духом Божијим ограђујући оне који су до њега били, у свом првом божанском и светом правилу овако говори: "ако ли неко не чува и не прима раније изречене догмате благочешћа, и не мисли тако и не проповеда, већ покушава да иде против њих, такав да буде анатемисан, по одлуци раније утврђеној од стране блажених отаца, и сталежа хришћанског, као туђинац, да буде изопштен и избачен. Јер смо ми сагласно ономе што је раније одређено, посве одлучили да не додајемо било шта нити да одузимамо, а не би ни могли ни по ком основу". Тако гласи то правило. Из њега се, наиме, јасно види да се додавање или одузимање догматима благочешћа, од стране отаца сматрало ни за шта друго него за противљење њима. Како ћемо онда рећи, да они који се усуђују на то, који уводе то у цркву и који то јавно, на сабрањима и у свим својим делима гласно уче, не подлежу истој тој канонској анатеми?
А ако је потребно, у мери у којој нам је доступно, то се може укратко видети и из других божанских и светих правила. Отуда и божанствени и свети сабор сједињења, будући последњи од свих и Духом Божјим потврђујући све претходне, и следујући у томе претходне саборе, каже: „Свему што је, противно црквеном предању, учењу и одредби блажених и славних отаца, новоуведено и сачињено и томе што још може да буде сачињено, анатема“. И још: „онима што занемарују свештена и божанствена правила светих наших отаца, који бранећи Цркву и устројавајући сав хришћански живот усмеравају га ка страху Божјем, анатема.“ А ако станемо да излажемо сва божанствена правила која отворено говоре против њих, онда ћемо на томе и зауставити говор. Зато што, ако насупрот сваког њиховог појединачног дела поставимо божанствена и свештена правила, која их свргавају, а понекад и анатемишу због одбацивања божанског предања, тада ће ова наша невешта и груба реч бити принуђена да преврши меру. Јер се и у петнаестом правилу светог и великог такозваног Прводругог [сабора] каже да не само да нису криви, него да су и похвале достојни они који се одвајају и пре саборске осуде од оних који свенародно проповедају јеретичке измишљотине и од отворених јеретика, зато што су се они одвојили не од епископа, већ од лажиепископа и лажиучитеља. И њихов поступак је достојан одобравања и приличи православним хришћанима, зато што то није раскол у цркви, већ напротив одстрањивање раскола и чување истине.
На који начин би било допустиво и богоугодно да се сјединимо с онима, од којих смо се праведно и канонски одвојили, који се непромењено придржавају јереси? Ако признамо да је то православно, онда тиме све оповргавамо, исто онако као што оповргавају они који недостојно прихватају [унију]. Јер божанска и свештена правила говоре: „Ако се неко, макар и у кући, моли заједно са одлученим, такав и сам да буде одлучен“ (10.Апост.Пр.). И на другом месту: „Онај који општи са одлученим да буде и сам одлучен као преступник црквеног правила“ (8.Пр.Антиох.). И опет: „онај који прима јеретика подлеже истој осуди као и он“. Према томе, због оних кривица због којих они потпадају под забране, због тих ћемо, ако прихватимо [унију], бити подвргнути и ми од стране божанствених правила које одређује Дух Свети. То се не сме дозволити, не сме!
Не би било вредно помена то дело лукавог преваранта (то јест лажног патријарха Јована Века), који, будући тама, представља се као светлост, да би сада под предлогом уједињења са њима подмукло нанео погибао целоме телу, и, не будући у стању да отворено убеди на ово, прикривено делује, да би онда једним окретом отворио врата и довршио зло. Зато што, ако изражавају жељу за уједињењем, нека се промене у мислима и на тај начин се сједине; а ако то желе задржавајући [притом] своју злобу, неће успети, и остаће само са називима.
Али шта има заједничког између општења и помињања имена? Веома много, као што ћемо то и показати. И каква је то тековина, ако је на несрећу достигнута! Отуда ће они имати повод за непоправљивост, јер код њих, очигледно, нема препирки и такмичења ради благочешћа. Јер, ако би они хтели, шта би тада спречавало, када је једнакост Вере заједничка, по изразу великог богослова Григорија, нису потребне плате ни напрезања и (она) је једнако вредна и за слуге, владике, сиромашне, богате, најблагородније, најнезнатније, кривце, невине, као дах ветра и изливање светлости, смене часова и призори стварања овог великог и свима нам заједничког наслађивања. Мада они, ни у шта не убрајају, уз остале велике наше оце, Василија и Јована Златоустог, ни те, чија су слава речитости и снага духа обишли сву земљу.
Но свети владару, почуј сведочанство речи Свесветог Духа, чија ни једна црта не може пропасти (Лк.16:17). Велики апостол Господњи и јеванђелиста Јован Богослов каже: Ако вам неко долази и не доноси ово учење, не примајте га у кућу и не поздрављајте га. Јер који га поздравља учествује у злим делима његовим (2.Јн.10-11). Јер ако нам се забрањује и да га само на путу поздрављамо, ако се забрањује да се уводи у обичну кућу, онда како га у кућу (не примамо), а у храм Божији, у само светилиште, покрај тајанствене и страшне трпезе Сина Божијег, који се бескрвно приноси на жртву, [примамо]? Прво као Бог, друго као јагње непорочно, да би нас, као безгрешан, помирио са Оцем и Собом и грехе наше очистио Сопственом крвљу. Ко је толико помрачен да изговори помињање онога кога је Дух Свети с правом одбацио, због противљења Богу и светима, а да притом [мисли да тиме] не постаје непријатељ Божији? Јер, ако [његово] просто поздрављање чини саучесником у [његовим] злим делима, тада, колико више то чини његово гласно помињање, пред страшним божанственим тајнама? А ако сам Предложени јесте Самоистина, онда како ће дозволити да се за истинуиздаје ова велика лаж - прихватање њега као православног патријарха? При савршавању страшних Тајни ће се изругивати, као у позоришту?! Како то да отрпи православна душа а да се истог часа не одврати од општења са онима који га помињу, како да их не сматра издајницима светиње? Зато што је Православна Црква Божија, изговарање имена архијереја при свештенодејству, првобитно сматрала за пуно општење. Јер је, у Објашњењу Божанствене Литургије (св. Германа), написано: „свештеник изговара име архијереја, показујући тиме и своју потчињеност вишем [од себе], и општење с њим, и прејемство његове вере и свештенодејства“. И велики отац наш и исповедник Теодор Студит овако говори некоме у своме драгоценом писму: „Рекао си ми да си се бојао да упозориш свога презвитера – да не изговара име главног јеретика, и не налазим, шта бих ти рекао за то, осим да општење, само и кроз његово помињање, баца љагу, па макар био православан онај који помиње“. Тако [говори] овај отац. А пре њега је и Бог указао на то, рекавши овако: свештеници нарушише закон Мој, оскврнише светиње Моје. На који начин? Не одвајаше несвето од светог (Јез.22:26), него је све код њих било свеједно. Шта може бити јасније и истинитије од овога?
Но претпоставимо да је ово некакво разборито прилагођавање . Али како дозволити прилагођавање које скрнави свештенодејство, по горе показаном изразу, (које) од свештенодејства одбија Духа Божијег и тиме верне чини непричасним отпуштењу грехова и усиновљењу? Шта би могло бити штетније од таквог прилагођавања?  Такво општење и само у једном месту јесте очигледни губитак и растројство сваке правде. Јер онај који прима јеретика подележе истој таквој осуди, као и он; и онај који улази у општење са изопштенима и сам бива изопштен, као онај који нарушава црквено правило. А како ови злогласни, не поштујући црквене уставе, улазе у општење са јудејима, и са јерменима, и са јаковитима, и са несторијанима, и са монотелитима, тако рећи, са свим јеретицима, онда само због тога, ако ни због чега другог, свакако не заслужују извињење и општење, и криви су за све ове богопротивне јереси. Зато су, по свему судећи, то јест због неразликовања јеретика по правилу Цркве и по вишњем Божијем закону, они и почели да се пуне свакаквим јересима - и ни због чег другог. Је ли праведно дати првенство, над целом православном Црквом Христовом, човеку који је у јереси? То је – потпуна издаја, а не прилагођавање. Па он сада није достојан ни последњег места. Јер, наш велики отац, Григорије Богослов, дотичући се, у свом свештеном слову, покајника, каже: „ако непокајане (није примао ни Новат), онда ни ја не примам такве, који су или упорни, или нису довољно попустили и не надокнађују зло дело исправљањем. А када их примим, одређујем им долично место“. Где је у њему и у онима који су са њим исправљање? Где је искупљење за зло дело? Када, свакако, ни последњег места нису достојни, како ће онда да буду први? И ако над неком од божанских цркава буду имали власт, авај! Неће ли тада они које воде слепе вође пасти у адске тамнице, по упозорењу нелажних уста (Мт.15:14)? И ако је светло тама, онда је јасно шта следи затим (Мт.6:23; Лук.11:34-36). Узгред речено, према великом богослову Григорију, сваки потчињени постаје сличан предводнику. И по каквим црквеним уредбама ће тај и његови свештеници, почети да суде оптужене? Сасвим одбацивши божанствена правила светих сабора, не поседујући ни мириса ни трага духовног начина живота, него будући у многоме у јереси, они заиста Цркву испуњавају смутњом и саблазнима. Зато што се не може усагласити неусагласиво, нити сјединити несједињиво. Јер шта има заједничко праведност са безакоњем? Или какву заједницу има светлост с тамом, по божанској изреци (2.Кор.6:14), или православни са јеретицима, од којих нам је, напротив, заповеђено да се сасвим раздвајамо. И поврх тога, сам Бог је заповедио, рекавши: зато, избаците развраћеног између вас (Пон.13:5; 1.Кор.5:13). И на другим многобројним местима, као и оно у Новом Завету: ако те око твоје саблажњава, извади га, и остало о удовима који саблажњавају (Мт.18:8-9; 5:29-30), на кога се односи ако не на ове? И велики Павле, кроз самог Господа у њему говорећег (2.Кор.13:3), јасно каже исто тако: човека јеретика после првог и другог саветовања клони се, знајући да се такав развратио и греши, самог је себе осудио. (Тит.3:10-11). И опет (заветује) клонити се сваког брата који живи неуредно, а не по предању које су примили од нас (2.Сол.3:6). И на другим местима се заповеда да се с таквима чак и храна не једе заједно (1.Кор.5:11; 2.Сол.3:14). Слично томе и велики, богоносни отац наш, Игњатије заповеда, упозоравајући нас на звери у људском облику, јеретике, које не само да не треба да примамо, већ, ако је могуће, и да се не срећемо са њима. А оне, са којима нам није допуштено заједно да једемо, које није допуштено поздрављати из разлога потпуног неопштења, чије сусретање, ако је могуће, треба избегавати, како да по правди признамо првима и судијама православних цркава, како да проузносимо њихово помињање као православно, у цркви и при самој тајанственој трпези, а да је притом не оставимо да нас непорочно освећује? Не дозволи ово, ради свете душе твоје, не допусти, царе свети и богоизабрани самодршче, у исто време Христу угодни и христољубиви! Него стој, као што стојиш благодаћу Христовом, у томе, чему си научен и што ти је поверено, знајући, ко те је научио (2.Тим.3:14). Добри залог сачувај (2.Тим.1:14) клонећи се, по учењу великог апостола, поганих празних разговора и спорова лажно названог знања, којему се неки приволеше и отпадоше од вере (1.Тим.6:20-21)! Да бисмо се кроз тебе, с тобом и твојим све домаће богопрослављеним и ми, сва хришћанска пуноћа, у православљу и љубави Божијој сачували до дана јављања Господа (1.Тим.6:14), и непорочни, с вама и сами постали вавек учесници Његовог царства. Веран је Бог, који нас призива (1.Кор.1:9; 1.Сол.5:24), Који ће и учинити то, ако заповести Његове сачувамо, благодаћу Христовом у Духу Светом. Амин.

Прот  старац Козма са свим старцима Светоимене Горе Атонске