уторак, 24. мај 2016.

Mojа cећања на старца Јустина

поглед из старчеве келије у Кареји



Старца Јустина сам први пут видео још као искушеник, негде 1998. године када је он неким послом долазио у Хиландар. Тада је он још увек живео у руској светопантелејмоновској келији. Пепаљасте браде и косе, носио је стару светогорску камилавку које већ одавно нико не прави. 

Кажу да је последњи мајстор за такве вунене камилавке погинуо од хеликоптера, негде на скиту Свете Ане. Веле дошао је као дете на Атон и никада није видео хеликоптер. Неком приликом хеликоптер је покушавао да се спусти на узани плато испред скитског синодикона, како би болесног монаха пребацио до солунске клинике. Монах који је правио камилавке у својој келији, зачуо је звук хеликоптера и сав усхићен истрчао је да види ту гвоздену птицу о којој је само слушао од млађих монаха и тада ретких ходочасника. Несмотрено подлетео је под репни пропелер који га је усмртио на месту. Старац још увек није имао ученика, и тако је овај стари светогорски занат ишчезао заједно са њим.

На старом светогорцу, Јустину, све је било старо, и та камилавка, и подрасник и прслук, чак и неке цокуле са искрзаним врховима. Све је било старо, али невероватно чисто. Просто овештало, али без икаквог трага прљавштине или неке изгужваности. То ми је тада било најупечатљивије у вези овог монаха, јер монаси нису баш много познати по некој претераној хигијени....ни манастирски, а камоли пустињаци.

Старца сам следећи пут видео годину или две касније у Кареји. Тада је живео у развалинама хиландарске келије Светог Игњатија, заједно са старцом Филипом. Излазио сам из Поснице Светог Саве, а старац Јустин је управо кренуо у њу код оца Никодима. Учинио сам му поклон уз уобичајени поздрав "Благословите". Поклонио се и он ка мени и немо наставио својим путем. Чуо сад тада од других, да старац ретко говори.

Наш следећи сусрет ћу памтити до краја свог живота. Те 2003. године сам боравио у Солуну на студијама. Изашао сам из хиландарског братства, али сам кад год бих могао долазио на Свету Гору. Готово сваког викенда. Нераздвојни пријатељ ми је  био садашњи игуман манастира Крка архимандрит Никодим. Тог викенда смо заједно дошли у Кареју. Одсели смо у хиландарском конаку, који се налази баш изнад келије старца Јустина. Једног поподнева враћали смо се из Протата у конак. Срели смо старца на оном истом месту на коме сам га срео пре неколико година, исто је хитао ка Посници Светога Саве, само овог пута је он био бржи. "Благословите" викнуо нам је још из даљине, сав радостан, "Баћушке моје, учините радост убогом старцу, дођите ујутру на доручак код мене пре него кренете на аутобус за Дафни". 

Ујутру смо поранили, јер смо имали жељу да одемо и до Кутлумуша да се поклонимо, и још који пут да обиђемо карејске продавнице пре него кренемо за Дафни и даље за Солун. Нисмо се много двоумили а већ смо одлучили нећемо свраћати код Јустина, изгубићемо много времена, биће прилике за њега други пут. Упртили смо своје торбе на леђа и кренули стазом из конака. Међутим, на наше изненађење, на првој кривини, на једном камену седео је старац Јустин са бронајиом у руци. Скочио је од радости када нас је видео и одмах наизуст изговорио: "Праштајте баћушке моје, помислих јутрос можда сте заборавили да вас чекам на доручку, па рекох себи изађи Јустине да сачекаш своје госте." Постиђено смо се међусобно погледали и покушали да убедимо старца да смо планирали да свратимо код њега. Пратили смо га том стазом кроз коју без њега као водича мислим нико не би ни умео проћи. Све је било прекривено купиновим грмљем. Само се по негде између оструге назирао део некадашње монументалне руске грађевине на хиландарском поседу. Пењали смо се уз зарђале металне степенице и ушли у полусрушени ходник келије. По не где је недостајао део зида а по негде део таванице. Ушли смо у ваљда једину здраву просторијицу, келију оца Јустина. У њој беспрекорно чисто. Чисто и празно. У десном углу је стајала стара певница са минеијима. Испред ње икона Светог Игњатија, патрона келије. Од певнице на лево се протезао монашки лежај направљен од пар дасака, застрт неким од мољаца поједеним ћилимом. Испод прозора је стајао малени сточић и две столице без наслона. То је био сав инвентар келије старца Јустина. Сели смо за сто. На столу се налазио плехани тањирић са комадом грчке фете, пола векне карејског хлеба и једна конзерва концетрованог млека "НУ-НУ", не већа од пола литре. Старац је из певнице извадио две плехане шоље у које нам је сипао по мало млека. Уз његово наваљивање почели смо да се служимо постављеном храном. Старац нам је све време јела причао о Светој Гори. Све време смо јели сир и хлеб, а стара је пар пута досипао млеко у наше шоље. У једном трену смо обојица погледали на нашу трпезу. Сира је и даље било довољно, млеко као да није ни дирнуто из конзерве, хлеб преполовљена она половина. Били смо сити а хране је остало као да нико није ни пинуо. Постало нам је јасно да је старац заиста искрени молитвеник и пријатељ Божији. Пред полазак на аутобус старац је извадио из једног минеја коверат са грчким драхмама. Евро је већ увелико био на снази, драхмо је било могуће заменити једино у Централној банци Грчке у улици Цимиски у Солуну. Старац нам је објаснио да је просто заборавио на те драхме да их уопште и има, све док није дошао тај минеј на ред да га користи у служби, тада их је тек нашао. Замолио ме је да му их заменим и пошаљем по оцу Никанору Хиландарцу, кад буде он долазио у Солун. Тако смо и урадили. Никодим и ја смо заједно отишли у банку и заменили старчеве драхме у евре, добили смо 220 евра. Запаковали смо у онај исти коверат и предали првом приликом оцу Никанору да однесе старцу. 

Следећег месеца смо некако и Никодим и ја остали без пребијене паре. Његова стипендија је каснила и то не мало, а ја обзиром да сам изашао из Хиландара, нисам више ништа ни добијао. Уштеђевина потрошена, а све кошта. Већ је кренула нека врста страха колико ће све то трајати, обзиром да свакодневни трошкови не чекају. Једног поподнева јавио нам се отац Никанор "Имам нешто за вас, послао вам је старац Јустин из Кареје". Отишли смо до хиландарског стана да преузмемо пошиљку. Био је то онај исти коверат у коме се налазило 200 евра. Старац је узео за себе свега 20 евра, а остало нам је вратио назад на поклон, на благослов. Са тим новцем смо премостили до првих наших прихода.

Десетак година касније седео сам код старца Јустина, сада у хиландарској келији. Старац је већ био непокретан. У згодном тренутку сам му поменуо ту епизоду са новцем, желећи да му се захвалим, јер нас је реално тада спасио. Гледао ме је са осмехом и казао: "Млад си баћушка да тако заборављаш ствари, није уопште тако било. Ви сте мени послали новац, а не ја вама. И ја сам дуговао у карејској продавници 20 евра, ви сте ми их послали и ја сам измирио дуг. Тако је било баћушка а не као што ти причаш." Било ми је јасно да старац не жели да прима од људи похвалу и плату на земљи.

Још једна успомена на старца

Пре пар година када сам покушавао свим силама да се вратим у Хиландар, десио се још један занимљив сусрет са старцом. Мој духовник, игуман Хиландара Методије обично исповеда братију током вечерње службе у параклису Светих Апостола. Дошао је ред и на мене.

На пола исповести звонило је за трпезу, игуман је казао да ћемо наставити након акатиста. Изашао сам пар тренутака пре осталих из цркве и отишао код старца у келију. Иначе његова келија је свега пар корака од параклиса Светих Апостола. Замолио сам га за благослов и молитве јер ћу ускоро разговарати са игуманом по питању мог останка. Старац је озарено казао да ће се свакако помолити јер би му било драго да останем у обитељи. Гледао ме право у очи, са осмехом на лицу, док је говорио: "Радовао бих се веома да останеш оче, твојој душици је овде место. Помолићу се свакако да Богомати благослови твој останак."  Кренуо сам из старчеве келије како би стигао пре игумана у параклис. Међутим пре него сам искорачио у ходник  старац ме позвао са мало хладнијим гласом: "Слушај, сачекај мало." Погледао сам га и већ сам осетио зебњу у срцу. Старац је гледао непомично у икону Мајке Божије и онда ми полако казао: "У случају да буде одговор другачији, буди спреман да га прихватиш као вољу Божију. Знаш, они имају неко правило, мора да ти то већ знаш, кажу да је правило Сабора да ко једном изађе из обитељи више га не примају, тако кажу. Очи није одвајао од иконе и наставио: "Тражиће ти отпуст од Владике, а он то не да. Буди спреман да је то воља Божија ако добијеш такав одговор, не смеш очајавати. Али запамти у онај манастир где си сада не смеш се враћати. Можда одеш у женски манастир. Па да, то је воља Богомајке. Женски манастир, да, Сретење. Не, не Драча, тамо је лепо, тамо је био наш ђакон Авакум и ти си био наш Ђакон. Сад иди, лаку ноћ." Изашао сам сав претрнуо, нисам ни морао да се састајем са игуманом, знао сам да ће засигурно одговор бити баш такав. Након неколико тренутака у разговору са игуманом добио сам идентичан одговор – Знаш, ми имамо саборску одлуку, а и тај отпуст, знаш Владика не да... Даље су се речи губиле, једноставно нисам био у стању да региструјем шта је све још игуман говорио. По повратку у Србију, Владика ме упутио у Драчу...