среда, 13. април 2016.

ЛЕСТВИЦА: О покајању



О БРИЖЉИВОМ И ИСТИНСКОМ ПОКАЈАЊУ,
О ЖИВОТУ СВЕТИХ ОСУЂЕНИКА И О ТАМНИЦИ[1]

Покајање је обнова крштења. Покајање је завет с Богом да ће се водити један нови живот. Покајање је извор смирености. Покајање је неопозиво одрицање од сваке жеље за телесним добрима. Покајање је самосудна мисао и брига о себи без бриге о спољним стварима. Покајање је кћер наде, и порицање безнадежности. Покајник је осуђеник који није лишен части. Покајање је помирење с Господом путем вршења добрих дела, супротних пређашњим гресима. Покајање је очишћење савести. Покајање је добровољно трпљење свих мука. Покајник је човек који самоме себи изриче казну. Покајање је јако изнуравање стомака и шибање душе силним осећањем.
Скупите се и приђите, дођите и чујте, и рећи ћу вам нешто! Сви ви који сте Бога наљутили, скупите се и видите шта ми је Бог показао ради назидања душе моје! На прво место ставићемо излагање о презреним подвижницима, достојним сваког поштовања. Чујмо, запамтимо и учинимо оно што ти људи чине, сви ми који смо год пали у какав неприкладан грех. Устаните и стојте, ви који сте оборени гресима. Обратите пажњу, браћо моја, на ову моју поуку. Нагните ухо своје, ви који хоћете да се поново помирите с Богом истинским обраћањем.
Много сам слушао о једном узвишеном и необичном подвигу и смирењу оних што живе у посебном манастиру, званом Тамница, који се налазио под управом поменутог оног светилника над свим светилима. И док сам се још налазио у његовом манастиру, замолих праведника за одобрење да посетим ту издвојену обитељ. Не желећи ничим да растужи моју немоћну душу, велики ми даде дозволу.
Када сам приспео у манастир покајника, тј. праву земљу плачућих, видео сам заиста (ако није дрско рећи) оно што око немарна човека не виде, и ухо лакомисленога не прими, и на срце ленога не дође (уп. 1.Кор.2,9) – дела и речи који су у стању да победе чак и самога Бога, живот и подвиге који сместа изазивају Божије човекољубље.
Међу тим кривцима без кривице, видео сам неке како по сву ноћ, до раног јутра, стоје под ведрим небом, не померајући ноге. Сан их снагом природе жалосно обара, али они и поред тога не дају себи ни најмањег одмора, него прекоревају сами себе и расањују се увредама и грдњом. Други су укочено гледали у небо, и уз ридање и вапаје оданде дозивали помоћ. Неки су стајали на молитви, везавши себи руке на леђима као да су осуђеници, смрачена погледа упртог у земљу, сматрајући се недостојнима да гледају у небо, нити да кажу штогод, нити да пусте гласа од себе, нити да се моле Богу.
Веома мучени својим тужним мислима и грижом савести, не налазећи ни како или одакле да почну молитву, они су, испуњени мраком и тананим очајањем, само збуњену душу и занемели ум представљали Богу. Неки су седели на земљи, на врећи и пепелу, сакривајући лице међу колена, и ударајући челом о тле. Други су се стално тукли у прса, позивајући своју душу и свој ранији живот да се врате.
Једни су међу њима натапали земљу сузама. А други су, не могавши ни да плачу, сами себе тукли. Једни су нарицали над својом душом као да је мртва, не могући да поднесу патњу у своме срцу. Други би у себи заурлали, али им се глас замрзавао на уснама. Понекад би, када се већ не би могли саваладати, изненада крикнули.
Видео сам тамо неке који су од силне туге били као ван себе, неке који су постали глухи и неми од своје несреће, потпуно смрачени и као неосетљиви за све што се односи на овај живот. Они су умом сишли у бездан смирења и огњем свога бола исушили сузе у својим очима. Други су седели замишљени, сагињући се к земљи и климајући стално главом, те као лавови рикали из дубине срца и ноктима гребли тле под собом.
Неки су међу њима, пуни наде, тражили и молили за потпуни опроштај; а други су се у своме бескрајном смирењу сматрали недостојнима опроштаја, и говорили с тугом да се не могу оправдати пред Богом. Неки су, пак, преклињали Господа да овде буду кажњени а тамо помиловани; други су, мучени тешком грижом савести, од свега срца молили Господа да их не казни, али да их ни Царства не удостоји, говорећи: „То би нам било довољно“ [2].
Видео сам тамо душе толико понизне и скрушене, и тако притиснуте тежином греховног бремена, да би и сам камен могли разнежити својим речима и вапајима упућеним Богу. Јер, лежећи ничице на земљи, они говораху: „Знамо, знамо да смо заслужили сваку казну и муку, и то је праведно: чак и када бисмо сву васељену позвали да плаче с нама, не бисмо имали довољно да отплатимо наше огромне дугове. Но, само једно тражимо, само једно молимо и преклињемо: Да нас у јарости својој не окривиш, нити да нас у гневу свом казниш (Пс.6,2)! За нас је довољно да се ослободимо од велике Твоје претње и тајних мука које се не могу именовати. Тражити потпуни опроштај – не усуђујемо се. Како бисмо и могли да га тражимо, кад не одржасмо своје обећање, већ га нарушисмо и поред тога што смо већ осетили Твоје човекољубље и добили опроштај за своје грехе?!“
Тамо се могло видети практично остварење Давидових речи: могли су се видети намучени људи, савијени до краја свог живота, који по цео дан иду тужни (уп. Пс.37,7), са усмрделим и загнојеним ранама по телу, за које се и не брину; људи који заборављају да једу хлеб свој, а воду са сузама пију помешану, те прах и пепео уместо хлеба једу; људи којима је кожа прилепљена уз кост, исушени као сено (Пс.101,5; 10; 12).
Међу њима се ништа друго није могло чути осим: „Јао, јао! Авај, авај! Право је, право! Поштеди, поштеди, Господе!“ Неки говораху: „Смилуј се, смилуј!“, а други још жалосније: „Опрости, Господе, опрости ако је могуће!“ Међу њима су се могли видети језици запаљени и исплажени као у паса. Једни су кажњавали себе врућином, а други хладноћом. Неки би окусили мало воде па одмах престајали да пију, тек да не умру од жеђи; други би окусили мало хлеба, па би га руком бацали далеко од себе, говорећи да су недостојни људске хране, пошто су чинили ствари које чине животиње.
Где би се код њих могао приметити смех, где празнословље, где љутина, где гнев? (Они нису знали да гнев уопште и постоји у људима, будући да је плач у њима потпуно уништио свако осећање љутње). Где се код њих могло приметити одговарање, где празник, где бестидан језик, где неговање тела, где макар траг славољубља, где рачунање на раскош, где помисао на вино, где кушање воћа, где спремање хране, где наслађивање грла? Брига о свему томе у садашњем животу из њих је потпуно ишчезла.
Где би се међу њима могло срести старање о било чему земаљском, где осуђивање било ког човека? Нигде! Такве стално бејаху њихове речи и вапаји Господу. Једни се снажно лупаху у груди, као да стоје пред небеским дверима, и говораху Богу: „Отвори нам, Судијо, отвори нам, јер смо их гресима затворили пред собом! Отвори нам!“ А други говораху: Покажи нам лице своје и бићемо спасени (Пс.79,20). Други, опет: Покажи се несрећнима што седе у тами и сенци смрти (Лк.1,79). Неки, пак: Нека нас што пре сустигну милости Твоје, Господе, јер смо изгубљени и очајни, и осиротесмо веома (Пс.78,8).
Једни говораху: „Хоће ли нам се уопште Господ показати?“ А други: Да ли пређе душа наша немирну воду грехова (Пс. 123,5). Неки, опет: „Хоће ли се Господ најзад смиловати на нас? Хоћемо ли га чути где каже нама који смо спутани везама неразрешивим: „Изиђите!“ – и онима у аду покајања: „Опроштено вам је?!“ Да ли је јаук наш доспео до ушију Господњих?“ Сви су они вечито имали пред очима смрт, и говорили: „Шта ће бити с нама? Каква ће бити пресуда? Какав ће нам крај бити? Хоће ли нас позвати натраг? Има ли опроштаја за мрачне, јадне, осуђене? Да ли је мољење наше стигло пред Господа, или је, по правди, одбијено, на наше понижење и срамоту? Ако ли је стигло, колико га је благонаклоним учинило, с каквим успехом, с коликом коришћу, с каквим дејством? Јер, оно од нечистих уста и телеса би упућено, и нема велику вредност. Да ли је у потпуности, или само делимично, умирило Судију, макар за половину [нашега дуга]? Јер, заиста су велике те ране, и њихово лечење изискује много зноја и труда. Да ли нам се приближише чувари наши [тј. анђели], или се још налазе далеко од нас? Јер, док нам се они не приближе сваки је наш труд бескористан и узалудан. Молитва наша нема снаге да се слободно обрати Богу, нити крила чистоте на којима би узлетела ка Господу, сем ако се анђели наши не приближе к нама, не узму је и не принесу Господу“. Понављајући често ове речи, говорили су са недоумицом један другоме: „Да ли уопште напредујемо, браћо, добијамо ли оно што тражимо, прима ли нас Господ, отвара ли нам двери милосрђа?“ А други су на то одговарали: „Ко зна (као што рекоше браћа наша Ниневљани), неће ли се још предомислити Господ (Јона 3,9), и избавити нас макар од оне највеће казне! Ми ћемо, у сваком случају, учинити што је до нас. И ако отвори – добро је и лепо! Ако не – нека је и тада благословен Господ Бог, који их је пред нама праведно затворио! Ипак, наставићемо да куцамо и даље, до краја живота свог. Можда ће нам отворити због велике наше дрскости“.
Зато су и подстрекавали један другога, говорећи: „Потрчимо, браћо, потрчимо! Потребно је да трчимо, јер заостадосмо за лепим нашим друштвом. Трчимо не штедећи ово прљаво и слабо тело, него га умртвимо као што и оно нас уби, како су чинили и они блажени кривци који су пре нас били овде“.
Код њих су се могла видети колена усахнула од многобројних метанија; очи замагљене и упале негде у дубину лобање, без трепавица; образи изранављени и упаљени од обилног проливања врелих суза; лица увенула и бледа, која се ни по чему не разликују од мртваца; прса болна од удараца у груди. Где тамо беше спремање постеље, где чишћење или крпљење одеће? У свих је одећа била поцепана и прљава, покривена вашима. Шта је према томе страдање бесомучених, шта патња оних који над мртвима плачу, шта муке оних који се налазе у прогонству, или оних што су осуђени због убиства? Заиста, принудно мучење и казна свих тих људи није ништа према добровољном страдању ових светих покајника.
И немојте помислити да причамо бајке, молим вас, браћо! Често су молили оног великог судију (мислим пастира, тог анђела међу људима) и убеђивали га да им стави гвожђе и окове на руке и на врат, а ноге да им сапне у кладе као кажњеним робовима, и да их не ослободи све док их гроб не прими. Уосталом, неки ни гроб нису хтели.
Не, не могу да затајим ни ово заиста достојно смиловања смирење тих блажених људи, и њихову скрушену љубав и покајање: када је неко од тих дивних грађана земље покајања имао да иде Господу, како би се појавио на Његовом неподмитљивом Суду, и када би осетио да му се ближи крај, преко настојатеља би молио и заклињао великог аву (тј. оца) да га не удостоји људскога гроба, већ да га као мрцину баци у реку или у поље, зверима. Светилник расуђивања би то често и услишио, заповедивши да их изнесу без икаквог опела или почасти.
Но, какав се страшан и жалостан призор указивао при њиховом последњем часу! Јер, када би осуђеници осетили да се неко од њих пре осталих спрема да умре, окруживали би га док је још при свести, па би горко плачући на најжалоснији начин и тужним гласом, климајући главом, запиткивали умирућег. Пламтећи саосећањем к њему, говораху: „Шта је, брате и саосуђениче? Како је? Шта кажеш? Чему се надаш? Шта мислиш? Јеси ли постигао оно што си са муком тражио, или не? Јеси ли отворио врата милосрђа, или си још крив? Јеси ли постигао циљ, или не? Да ли си примио неку потврду о своме спасењу, или ти је нада још несигурна? Јеси ли добио слободу, или се твоја мисао још колеба и двоуми? Да ли си у срцу осетио неко просвећење, или ти је срце још покривено мраком и срамотом? Да ли ти се јавио неки глас, који би у теби говорио: Ето, постао си здрав (Јн.5,14), или: Опраштају ти се греси твоји (Мт.9,2), или: Вера твоја спасла те је (Лк.18,42); или, пак, и даље слушаш онај глас који говори: Нека се врате грешници у ад (Пс.9,18), и: Свежите му руке и ноге (Мт. 22,13), и: Нека се уклони безбожник, да не види славу Господњу (Ис. 26,1)? Шта кажеш, просто, брате? Реци нам, преклињемо те, да и ми знамо шта нас чека! Јер, твоје је време закључено, и другога већ нећеш имати до века“.
На то су неки од самртника одговарали: Благословен Господ који не одби молитву моју и милост своју од мене. (Пс.65,20). А други, опет: Благословен Господ који нас не даде као плен зубима њиховим(Пс.123,6). А неки са болом говораху: „Да ли нам душа прође усколебану воду духова у ваздуху?“ А говорили су тако зато још нису имали слободу, него су издалека гледали оно што се збива на том суђењу. А други су с још више бола одговарали и говорили: „Тешко души која не сачува свој завет беспрекорним. У овај, и само овај час она ће видети шта јој се спрема“.
А ја, гледајући и слушајући све то међу њима, умало да не падох у очајање, познајући своју равнодушност и поредећи је са њиховим страдањем.
Па, какво је још било уређење самога тог места, какви услови за становање! Све мрачно, све смрадно, све прљаво и запуштено! То место је с правом и названо Тамницом и затвором за издржавање осуде. Самим својим изгледом, оно је најбољи учитељ покајања и плача. Ипак, оно што је за друге незгодно и непријатно, јесте згодно и сасвим прихватљиво за оне који су пали са висина врлине и духовног богатства. Јер, када се лиши пређашње смелости пред Богом, кад изгуби наду да ће постићи бестрашће и сломије печат невиности, када допусти да њена ризница благодати буде опљачкана и када се отуђи од божанске утехе, кад закон Божији наруши и угаси лепи пламен душевних суза – узнемиравана и болно пробадана сећањем на све, душа не само што се свим срцем предаје споменутим мукама, него се труди да и саму себе побожно уништи подвигом, уколико се само у њој задржао макар и траг од искре љубави или страха Господњег.
Заиста, такви су били ови блажени. Јер, размишљајући о томе и сећајући се висине са које су пали, они говораху: Сетимо се старих дана (Пс.142,5) и оног пламена наше ревности! Други су дозивали Бога: Где су милости Твоје негдашње, Господе, које си показао души нашој у истини Твојој? Обрати пажњу на понижење и муку слугу Твојих (Пс.88, 50, 51); и други: Ко ће ме начинити онаквим какав сам био пре, када ме чуваше Бог, када је блистао свећњак светлости Његове над главом срца мог (Јов 29, 2)?
И како би им у сећање долазиле њихове пређашње врлине, тако би почињали плакати као мала деца, и говорити: „Где је чистота молитве, где њена смелост, где су слатке сузе наместо горких, где нада савршене невиности и очишћења, где очекивање блаженог бестрашћа, где поверење у пастира, где благотворно дејство његове молитве у нама? Све то пропаде, и као да никад није постојало – ишчезе; као да га никад није ни било – прође и нестаде!…“ Говорећи тако и плачући, неки се мољаху да полуде; други преклињаху Господа да их спопадне света болест [тј. падавица]; неки су желели да буду лишени вида те да тако изазову сажаљење код људи; а други, да постану одузети, само да не буду подвргнути вечним мукама. А ја, о пријатељи моји, заборавих на себе гледајући њихов плач. Био сам сав ван себе, не могући да се уздржим.
Но, да се вратимо на ствар!
Пошто сам, дакле, провео у Тамници око тридесет дана, и не могавши више да издржим, вратих се у велико општежиће, великоме оцу. А он, свемудри, видевши да сам се сав променио, као да нисам при себи, осети у чему је разлог моје промене, и рече: „Шта је, оче Јоване? Јеси ли видео подвиге тих јадника?“ А ја рекох: „Видео сам, оче, и задивио сам се, па сам одао признање палим и плачућима више него онима који нису пали и не плачу над собом. Јер, кроз свој пад они васкрнуше таквим васкрсењем, да им никаква опасност више не прети“. А он рече: „Заиста је тако“, па ми нелажним устима својим исприча следеће:
„Пре десет година,- каже,- имао сам овде брата веома ревносна и вредна, и то тако ревносна, да сам, видећи га како гори духом, дрхтао у страху од зависти ђавола, тј. да се у своме брзом напредовању некако не спотакне о камен, што се често догађа онима који журно корачају. Тако се и догодило. Касно увече, долази он к мени и показује обнажену рану. Веома узнемирен, тражећи лек, моли да му се рана спали. Видећи да лекар хоће да примени не сасвим оштар захват, јер беше достојан самилости, он се баци на земљу, ухвати се за ноге лекара, зали их обилним сузама и затражи да буде осуђен на Тамницу, коју си видео: „Немогуће ми је,- јаукаше он,- да не одем тамо!“ Најзад и успева да убеди лекара да своје милосрђе претвори у строгост, што се од оболелих заиста ретко може очекивати. Он одмах хита ка тим покајницима и постаје њихов друг и сапатник. Рањен у срце тугом љубави Божије, као мачем, осмог дана оде ка Господу, тражећи да га не сахрањују. Но, ја га пренесох овамо и сахраних га са оцима као достојног такве почасти. Јер, пошто је издржао недељу дана као роб, он је осмог дана био разрешен као слободан. А неко је тачно дознао да се он од прљавих и бедних мојих ногу није подигао пре но што је Бога умилостивио. Није ни чудо: примивши у срце веру оне блуднице (уп. Лк.7,36 и д.), он са истим таквим поуздањем обли сузама моје смирене ноге. Све је могуће ономе који верује, рекао је Господ (Мк.9,23). Ја сам видео нечисте душе које су просто помахнитале од телесних пожуда; покајавши се, оне су своју нечисту љубав претвориле у страсну љубав према Господу, и не марећи више ни за какав страх, ненасито се предале љубави Божијој. Због тога и Господ не каже да се целомудрена блудница плашила, већ да је волела много (Лк.7,47), те да је зато и била у стању да љубављу лако одбије љубав“.
Знам, браћо моја дивна, да ће подвизи о којима сам приповедао једнима изгледати невероватни, другима такви да превазилазе наду, трећима, опет, да бацају у очајање. Но, храбар човек, када чује за такве подвиге, дирнут у срце, устаје и одлази са стрелом пламене ревности у души. Онај који је слабији од њега, упознаје своју немоћ, и прекоревајући самога себе одмах стиче смиреноумље, те полази за првим, само не знам да ли га може и стићи. А човек лен нека се и не дотиче тога што је овде изнето, да не би пао у очајање и упропастио и оно што чини. Јер, тада би се на њему испунила јеванђелска изрека: Од онога који нема ревности, и што има узеће се од њега (Мт.25, 29).
Када паднемо у јаму безакоња, ми се не можемо извући на други начин до да се спустимо у дубину покајничке смирености. Једна је ствар сетно смирење покајника; друго је грижа савести оних који још греше; а друго је, опет, блажена и богата смиреност која по дејству Божијем улази у савршене. Ми нећемо ни покушавати да речима објаснимо у чему је суштина ове треће врсте смирења, јер бисмо се само узалуд трудили. Знак друге врсте смирења јесте свецело трпљење срамоте. Навика често тирански мучи и оне који плачу због својих грехова.
Није ни чудо: наука о Суду и паду је веома тајанствена. Ниједна душа није у стању да схвати какви се греси догађају с нама због нашег нехата, какви по промислитељском божанском напуштању, а какви због тога што се Бог од нас одвраћа. Уосталом, неко ми је и то причао: када нам се то деси по промислу Божијем, брзо се спасавамо од невоље. Онај, наиме, који је допустио да паднемо, не дозвољава да дуго будемо обузети тиме. Ако смо пали у грех, онда пре свега треба да се боримо против демона туге. Јер, долазећи пред нас за време молитве наше и подсећајући нас на ранију слободу пред Богом, он хоће да нас одврати од мољења.
Немој се плашити ни када сваки дан падаш, и немој престати да се молиш, већ стој храбро. Анђео који те чува, без сумње, одаће признање твоме трпљењу. Док је још свежа и запаљења, рана се лако лечи; но застареле, нелечене и запуштене ране се тешко лече: да би се исцелиле, потребно је већ много рада и свестраног заузимања лекара. Многе ране с временом постају и неизлечиве. Али, Богу је све могуће (уп. Мт.19,26). Пре него што паднемо у грех, демони нам говоре да је Бог човекољубив. А пошто паднемо, они га представљају престрогим. Не веруј ономе који ти по паду твоме говори о твоме греху као о малој погрешки: „Само то и то немој ти да учиниш, а ово – па то није ништа!“ Често су, наиме, и мали поклони велики гнев судије стишавали.
Човек који истински полаже рачуна својој савести, сматра изгубљеним сваки онај дан у који није плакао, макар учинио тог дана не знам каква добра дела.
Нека нико од оних што плачу не очекује да ће у часу своје смрти добити потврду о томе да му је опроштено: оно што није јасно, није ни сигурно. Ослободи ме страха доказом да ми је опроштено,да се одморим пре но што одем одавде без потврде да ми је опроштено (Пс.38,14).
Где је Дух Господњи, тамо се раскидају окови. Где је најдубља смиреност – и тамо се окови раскидају. А онај који је и без једног и без другог, нека се не вара: окован је!
Они који живе у свету, не добијају такве потврде. Нарочито не ону прву. Уосталом, они који чине милостињу ће у часу свог одласка из овог света сазнати колика им је корист од ње.
Онај који плаче над собом, не види плач, и пад, и грижу савести код другог. Пас кога уједе звер, још више се на њу разјари и од бола што га осећа у рани лаје без престанка.
Пазимо да савест наша није престала да нас гризе услед тога што се, на известан начин, уморила, а не услед чистоте наше. Знак разрешења од греха је у томе што човек увек сматра себе дужником.
Нема ничег равног Божијој милости. Нема ничега већег од ње. Зато онај који очајава – врши самоубиство.
Знак приљежног покајања је у томе што човек сматра да заслужује сваку видљиву и невидљиву невољу која му се догоди, па чак и нешто теже.
Пошто је видео Бога у купини, Мојсије се поново вратио у Египат, тј. у сумрак, да прави цреп, можда духовног фараона. Али, опет се враћа купини, и не само купини него и Гори. Ко разуме ову поуку, никада не очајава због себе. Велики Јов пада у беду, но затим постаје двоструко богатији него пре.
Падови лењивих после ступања у монаштво јесу врло тешки, јер им одузимају наду да ће достићи бестрашће и усађују у њих мисао да је за блаженство довољно тек устати из јаме. Пази, ми се никако не враћамо оним путем којим смо залутали, него другим, краћим.
Видео сам двојицу монаха који су на исти начин и у исто време гредили ка Господу. Један је од њих био стар, и предњачио у подвизима. Други је био ученик. Па ипак, ученик претрча стазу брже од старца и стиже први до гробнице смирења (Јн.20, 4).
Сви, а нарочито пали у грех, треба да пазимо да нам се у срце не увуче болест безбожног Оригена[3]. Његово погано учење о Божијем човекољубљу веома је прихватљиво за људе који воле уживања. У поуци мојој, а највише у покајању моме, разгорева се огањ молитве, који спаљује шуму греха (Пс.38,4). Нека ти обележје, образац, узор и пример покајања буду горе споменути свети осуђеници па ти целога живота неће бити потребна никаква књига, док те не обасја Христос, Син Божији и Бог, у васкрсењу истинског покајања. Амин.

На пету степеницу попео си се, покајниче, јер си покајањем очистио пет чула. Преузимањем на себе добровољних мука, избегао си вечне муке.

НАПОМЕНЕ:
  1.  Тамница: о идентитету тога манастира уп. Поуку IV, примедбу 2). Са својим површним и бледим осећањем греха, савремени човек није у стању да схвати натчовечанске подвиге чудних покајника Тамнице. Међутим, објашњење лежи управо у томе: у потпуно богочежњивој савести, сваки грех постаје ужасна стварност богоостављености. И никакав подвиг више није тежак ако се њиме васпоставља јединство са Богом, нарушено грехом. У томе свом бескрајно снажном осећању грешности, у тој својој неутољивој жудњи за светим, божански лепим животом духа, тиваидски покајник је велика опомена лаодикијски млакоме Хришћанину, а посебно монаху XX века. Треба се озбиљно замислити над тим
  2. Да их не казни, али да их ни Царства не удостоји: у своме безмерном Ширењу, канопски покајник као да превиђа једну духовну чињеницу: ко је ван Царства, налази се у мукама, јер нема средине између врлине и зла (уп. Схол. 7, соl. 784 D).
  3. Болест безбожног Оригена: Ориген (185-254), велики писац, родом Египћанин, ученик Пантена и Климента Александријског. Веома даровит из малена, Ориген још у раној младости држи предавања у александријској катихетској школи, а затим у Кесарији Палестинској. Био је под јаким утицајем неоплатонизма и класичне философије уопште, те је заступао извесне ствавове које је Црква касније прогласила за јерес и осудила (коначно на V Васељенском сабору, 553, што потврђују и следећи васељенски сабори). Нарочито је познато његово учење о апокатастази, тј. о успостављању првобитног стања, према коме свет нужно пролази кроз зло као привремену фазу свог вечито кружног кретања. Сада зао, сав свет ће поново постати добар, Чак ће и зли дуси, а камоли тек зли људи, бити враћени у јединство са Богом и тако спасени, по нужности самога кружног кретања козмоса. Отуда је ово учење могло послужити као изговор за живот у гресима и непокајању, па су му зато највећи противници и били монаси, као год што су му монаси бивали и најватренији поборници. У Египту и на Синају, борба око Оригенових идеја између оригениста и противоригениста била је веома жестока, достигавши свој врхунац са протеривањем оригенистичких монаха из Египта, 401. године.