понедељак, 11. април 2016.

ЛЕСТВИЦА: О одрицању и одвајању од сујетног живота


Наш Бог и Цар, добар, предобар и сведобар (када се говори слугама Божијим, наиме, с Богом треба и започети) створио је сва словесна бића и обдарио их достојанством слободе. Једни су, зато, пријатељи Његови, а други истинске слуге, неки су му слуге некорисне, други су се сасвим отуђили, а неки су му противници иако му ништа не могу.
Пријатељи Божији, како то ми у својој ограничености сматрамо, честити оче, јесу у ствари духовна и бестелесна бића око Њега. Истинске слуге јесу сви који су неуморно и одушевљено чинили и увек чине само оно што је по Његовој вољи. Бескорисне слуге су они што се сматрају крштенима, а завет са крштења нису испунили како треба. Отуђени, пак, од Бога и непријатељи Божији, мислимо, јесу они што у Бога не верују или они што верују криво. Богоборци су, пак, они који не само што су сами прекршили и одбацили заповест Господњу већ се свом снагом боре и против оних који је извршују.
Свака од споменутих врста изискује посебну и пригодну књигу. Но, нама неученима у овом случају не би могло користити излагање о томе. Хајде, стога, пожуримо сад, пружимо покорно и без поговора своју недостојну руку к истинским слугама Божијим што нас својим наредбама побожно примораше и љубазно присилише да пишемо, од њихова знања позајмимо трску за писање, умочимо је у тамно мастило светлог смиреноумља, па је онда као на неку хартију (633) (или боље – као на духовну таблицу) спустимо на њихово углађено и чисто срце. Записујући божанске речи као да божанско семе сејемо, почнемо овако:
(633) Бог је живот и спас свих који су обдарени слободом: верних и неверних, праведних и неправедних, побожних и безбожних, бестрасних и страсних, монаха и световњака, паметних и глупих, здравих и болесних, младих и старих, као што су за сваког без разлике – светлост, сунце, ваздух. Бог не гледа ко је ко (Рим.2,11;уп. Еф.6,9).
Безбожник је смртно биће које има разум, а својевољно бежи од правог живота, те за свог Творца, који вечно постоји, мисли да не постоји. Преступник је онај што закон Божији тумачи по свом злоумљу и сматра да верује, и поред тога што је обузет богопротивним мишљењем. Хришћанин је сушта слика Христова, колико је могуће човеку, у речима, делима и мисли, са правом и непогрешном вером у Свету Тројицу. Богољубац је онај који учествује у свему што је природно и безгрешно, и који не пропушта да према својим могућностима чини добра дела. Уздржљивац је онај који се посред искушења, замки и метежа упиње из све снаге да подаржава Онога који је далеко од свега тога.
Монах припада анђелском чину и [води] анђелски живот, који се остварује у вештаственом и прљавом телу. Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако време, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима. Монах има посвећено тело, очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у свету хвале, и порицање природе ради постигнућа оног што је натприродно.
Сви они који су спремно одбацили оно што припада овом животу, свакако беху подстакнути [жељом] за будућим Царством, или обиљем грехова, или, пак, љубављу према Богу. Ако се ниједним од споменутих циљева нису руководили, њихово је напуштање света бесмислено. Само, и у том случају, добри наш Судија очекује да види какав ће бити крај њиховог животног пута.
Ко напусти свет да би са себе збацио бреме грехова, нека се угледа на оне што седе на гробљу ван града, и нека не зауставља вреле и горке своје сузе, ни нечујни лелек срца, док и сам не угледа Исуса где долази да одвали стену окорелости са срца и ослободи ум од веза грехова – као што је Лазара ослободио (уп. Јн. 11,44) – заповедајући својим послушним анђелима: „Раздрешите га од страсти, и пустите да иде к блаженом бестрашћу!“ Иначе, он нема никакве користи од напуштања света.
Свима нама што хоћемо да изађемо из Египта и побегнемо од фараона, безусловно је потребан неки Мојсије, посредник по Богу између нас и Бога, који би, ревносан у (636) делању и сагледавању, за нас пружао руке к Богу, како бисмо под његовим вођством прешли море грехова и Амалика страсти натерали у бекство [1]. Стога се преварише неки који су, уздајући се у своје сопствене снаге, мислили да им никакав вођа није потребан. Јер, они који су изашли из Египта добили су за вођу Мојсија, а они што побегоше из Содома имађаху анђела (уп. Пост.19,1 итд.). Први личе на људе који се препуштају нези лекара да би излечили болести своје душе: то су они што изађоше из Египта. А други личе на људе који жарко желе да свуку са себе нечистоту гаднога тела: зато им је и потребан анђео, или, да тако кажем, помоћник раван анђелу. Уколико су нам теже ране, утолико нам је потребнији вешт лекар.
Људима који су се подухватили да се са телом попну на небо, потребан је заиста крајњи напор, праћен безграничном патњом (нарочито у почетку њиховог одрицања), док се сластољубива наша нарав и неосетљиво срце помоћу правога плача не претворе у богољубље и чистоту. Јер, кајање, дубоко кајање, и велика, невидљива горчина су неизбежни у овом подухвату, а највише онима који живе површно, све док наш ум, то бесно и халапљиво псето, кроз простоту, дубоку кротост и марљиви труд не постане будан стражар чистоте. Но, будимо храбри, сви страсни и немоћни, и непоколебљивом вером, као десницом, принесимо и признајмо Христу немоћ и слабост своје душе. Он ће нам неизоставно помоћи чак и више него што заслужујемо, само ако се непрестано држимо дубоког смиреноумља.
Нека знају сви који приступају овом дивном, суровом и тескобном, али и лаком подвигу, да су дошли да се баце у огањ – уколико само желе да се огањ духовни усели у њих. Зато нека сваки испита себе, па тек онда нека једе од хлеба монашког живота, умешаног са горким зељем, и пије из чаше испуњене сузама, да се не би борио на сопствену осуду. Кад се ни сваки крштени не спасава – остало је боље да прећутим!…
Они који започињу овај подвиг, да би поставили сигуран темељ, треба свега да се одрекну, треба све да презру, све да исмеју, све да одбаце. Чврст, троструки и тростубни темељ чине: безазленост, пост и целомудреност. Сва деца у Христу нека почињу са овим врлинама, узевши за пример праву децу: у деци нема нимало зла. Неће се код њих никада наћи поквареност, ни глад незајажљива, ни трбух ненасити, ни тело распаљено похотом. (Уосталом, можда се те страсти развијају са човековим узрастом, распирујући у нама огањ).
Заиста је мрско, а и опасно, да рвач малакше тек што је ступио у борбу, јер ће свако у томе видети предзнак његовог пораза. У сваком случају, одлучан почетак биће нам од користи и кад потом наступи малаксалост: храбру душу, сусталу у подвигу, подстиче сећање на првобитну ревност као(637) бодило. Неки су се, захваљујући томе, често подизали.
Када душа, издајући саму себе, изгуби блажену и милу топлину, нека брижљиво испита из каквог узрока се је лишила, па нека свом снагом и ревношћу настоји да га отклони. Ту топлину је немогуће вратити кроз друга врата осим кроз она на која је и изашла.
Човек који се одрекао света покренут страхом, личи на упаљени тамјан, који најпре замирише а потом заврши димом. Онај, пак, који је то учинио ради награде, подсећа на млински жрвањ који се свагда једнолико окреће. А човек који из божанске љубави напушта свет, одмах у почетку стиче огањ. Он, пак, као да је у неку шуму бачен, за трен ока израсте у огромну буктињу.
Има људи који граде на каменом темељу; други, без икаква темеља, на голој земљи подижу стубове; а има и таквих којима се, пошто пропешаче један мали део пута, загреју жиле и зглобови, те хитрије корачају. Ко је паметан, разумеће символичну поуку [2].
Свесрдно потрчимо на позив Бога и Цара! Иначе, како смо кратка века, могло би се десити да за дан смрти останемо без икаква плода, те да скончамо од глади.
Угодимо Господу као што војници угађају цару: од самог ступања у војну службу тражи се од нас да савесно служимо.
Бојмо се Господа макар онолико колико се плашимо од звери. Видех људе који су кренули у пљачку, не бојећи се Бога; а кад су на томе месту чули лавеж паса – одмах се вратише. Оно што страх од Бога није могао да учини, учинио је страх од звери.
Заволимо Господа макар онолико колико волимо своје пријатеље. Често сам виђао људе који су Бога увредили и нимало се због тога нису секирали; а када су ти људи неком ситницом увредили своје пријатеље – употребили су сва средства, домишљали се на сваки начин, све трпели, за све се извињавали, и лично, и преко рођака, и поклонима – само да би обновили првобитну љубав.
У самим почецима подвига одрицања од света, врлине се, свакако, стичу трудом и муком. Напредујући даље, постајемо неосетљиви за тешкоће, или их осећамо још само мало. А када ревност потпуно обузме и освоји нашу телесну природу, врлине већ стичемо потпуно прожети радошћу, чежњом и божанским пламеном. Колико су за похвалу они људи који одмах у почетку радосно и свесрдно извршавају заповести Божије, толико су јадни они који читав свој век проведоше у подвигу извршавајући заповести – али још са муком.
Ни одрицања која су проузрокована спољним околностима нису за потцењивање и осуду. Знам за неке који су се, бежећи, неочекивано срели с царем, прикључили се његовој свити, ушли у дворац и били посађени за царску трпезу. Видех семе, случајно пало у земљу, како доноси напредан и обилан род. Разуме се, могућно је и обрнуто. Видео сам и човека који је дошао у болницу по некаквом другом послу, а не да се лечи; међутим, био је освојен љубазношћу лекара, спао му је(640) мрак са очију, те се задржао на лечењу. Тако је оно што се некима десило против њихове воље, вредело и значило више него оно што други хотимично чине.
Нико не би требало да се назива недостојним монашког позива, под изговором да има много тешких грехова, и потцењујући себе због сластољубивости, измишљајући изговоре за грехе (уп. Пс.140,4). Где је много гноја, тамо је потребно замашно лечење, да би се уклонила нечистота. Здрави не допадају болнице.
Кад би нас овоземаљски цар позвао, у намери да нас прими у своју личну службу, ми не бисмо оклевали, не бисмо се изговарали, него бисмо спремно оставили све и похитали му у сусрет. Пазимо, зато да, по својој лености и лакомислености, не одбијемо позив када нас Цар над царевима, Господар над господарима и Бог над боговима позове у овај небески чин, те да на Великом суду не останемо без оправдања.
Може ићи и човек који је спутан ланцима светских послова и брига, али тешко; и они којима су ноге оковане често морају ходати, али се стално спотичу и задобијају ране. Неожењен човек, везан за свет искључиво пословима, личи на онога коме су само руке везане (јер, кад зажели да крене путем монашког живота, везе га не спречавају). А ожењени личи на роба коме су и руке и ноге оковане.
Неки од оних што воде површан живот у свету, поставили су ми следеће питање: „Како се можемо приближити монашком животу и поред својих жена и пословних брига?“ Одговорио сам им: „Свако добро дело које можете учинити, учините. Никога немојте ружити. Никога не пљачкајте. Никога немојте лагати. Не правите се важни ни пред ким. Никога немојте мрзети. Често посећујте цркву. Будите милосрдни према сиротињи. Никога не саблажњавајте. Туђе се жене не дотичите: нека вам буде довољна ваша. Ако тако будете (641) поступали, нећете бити далеко од Царства небеског“.
Кренимо са радошћу и страхом Божијим на овај дивни подвиг, не плашећи се наших непријатеља. Јер, они, мада невидљиви, пажљиво посматрају лице наше душе. Кад виде да се променило од страха, они се још жешће окомљују на нас, јер опажају, лукави, да смо се препали. Спремимо се храбро за борбу с њима: нико не сме да се супротстави ономе који се својски бори.
Господ је по своме промислу олакшао почетницима такву борбу, да се у самом почетку не би вратили у свет. Зато се свагда радујте у Господу, све слуге Божије, пошто се у томе види први знак љубави Господње према нама, као и то да нас је Он сам позвао.
Уосталом, зна се да Бог чини и овако: кад види одважну душу, Он је одмах уводи у битку, јер жели да је брзо увенча славом. Сакрио је Господ од оних у свету неугодност овог попришта (иако је то, у ствари, угодност). Кад би се знало за то, нико се не би одрекао од света.
Усрдно посвећуј Христу напоре своје младости, па ћеш се у старости радовати богатству доброте. Оно што се у младости стекне, крепи и теши изнемогле од старости. Прегнимо, момци са одушевљењем, и живимо трезвоумно, јер је тренутак смрти неизвестан. Заиста зле и опаке, препредене и подмукле, моћне и будне, бестелесне и невидљиве непријатеље имамо; непријатеље којима је ватра у рукама и који желе да спале храм Божији управо оним огњем који у њему гори [3].
Нико од младих не сме да слуша своје непријатеље, демоне, који саветују: „Немој исцрпљивати своје тело, да те не спопадну невоље и болести“. Нарочито у наше време, тешко да ће се наћи неко ко би се решио да умртви своје тело, мада се по неко и лишава обилне и укусне хране. Демон у том случају хоће да већ ступање наше на подвиг начини млитавим и површним, рачунајући да ће крај бити као и почетак.
Они који су решили да озбиљно служе Христу, пре свега треба да се постарају како би уз помоћ духовних отаца и на основу свог сопственог сазнања изабрали себи одговарајуће место, начин подвига и занимање. Није за сваког општежиће, нарочито не за оне који су склони сластољубљу, нити је за сваког испосница, јер испоснички усамљени живот садржи много повода за гнев. Сваки треба да размисли који му начин живота најбоље одговара.
На три најглавније врсте подвига своди се читав монашки живот: на подвижничко напуштање света и самоћу, на подвиг безмолвија с једним или највише са двојицом, и најзад, на трпељиво живљење у општежићу. Не скрећи, каже Еклисијаст, ни на десно ни на лево (Прич.4,27), већ иди царским путем. И стварно, средњи од споменутих путева многима одговара. Тешко усамљеноме, каже Еклисијаст, јер нема никога од људи да га подигне када падне (644) у униније, или поспаност, или леност, или очајање (Екл.4,10). А где су два или три сабрана у име моје, онде сам ија међу њима, рече Господ (Мт.18,20).
Који је монах, онда, веран и паметан? Онај који је сачувао своју ватреност, и који свакога дана, до краја свог живота, није пропуштао да дода пламен на пламен, жар на жар, ревност на ревност, и чежњи за Богом богочежњивост.

Ко се учврстио на овом ступњу, нека се не осврће на оно што је за њим.

НАПОМЕНЕ:
  1.  И Амалика страсти натерали у бекство: омиљено поређење са догађајима из библијске историје, у вези изласка Јевреја из Египта. Све је у алегорији: Египат је овај свет, фараон је ђаво, Мојсије – духовник, Црвено Море – море грехова у које смо огрезли, Амалик, тј. народ који се испречио на путу јеврејског народа за Ханан – символ страсти које се испречују на путу човекове душе ка Царству Божијем. Најзад, чак и у самом дизању руку Мојсија, свети Јован види слику молитвеног подвига духовника, захваљујући коме наша душа побеђује страсти и савлађује све препреке, као некада изабрани народ Божији (уп. Изл.17 итд.).
  2. Разумеће символичку поуку: то се односи на оне који се одричу света. Они који граде на каменом темељу, јесу они који ступе у општежиће, и брзо достигну велике врлине, али без подвига послушности духовном оцу; њчма се цела зграда врлина лако сруши, јер су неискусни и без духовног руководиоца, те не умеју одржати оно што постигну. Они који на голој земљи без икаква темеља подижу стубове, јесу они који се одмах по одрицању од света одају отшелничком (пустињачком) начину живота, у коме брзо пропадају, јер нису поставили темељ у виду послушности и сличних подвига. А последњи (тј. они којима се загреју жиле и зглобови у току пешачења) јесу они монаси који живе под духовним руководством стараца без трунке надутости, и који услед тога постају искусни и непобедиви борци (уп. Схолију Илије Критског, 17, соl. 649 АВ, а такође и тумачење светог Јована Раитског, Scholia in Climacum, сар. I, Мignе, Р. G., 88,1214 СD).
  3.  Баш оним огњем који у њему гори: пламеном својих сопствених страсти, и то страсти које се корене у разним телесним нагонима, као што су нагон исхране (глад) и полни нагон (пожуда) (уп. Додатак руском преводу из 1891., стр.23, у примедби).