петак, 15. април 2016.

Поука у петак пете недеље поста



Браћо и оци! Врлина је дело које не престаје и никада се не зауставља, већ се непрекидно простире унапред. Врлина је увек јединствена и оне који јој ревносно приступају увек узноси ка вишим степенима савршенства. Због тога Апостол говори: Не као да то већ постигох или се већ усаврших, него стремим не бих ли то достигао, као што мене достиже Христос Исус. И још говори: Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном; и трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Христу Исусу (Флб. 3:12-14). Према томе, добро се никада не зауставља, нико га није исцрпео, јер када се заустави добро, почиње зло. Због тога се и ми, браћо, нећемо заустављати на путу врлине, него ћемо је увек тражити и бити неуморни у усрдности, стичући увек све нове и нове снаге, док не достигнемо савршенства која могу да се упореде са Христовим.

Али на који начин можемо ово испунити? Ако сваки дан и час будемо проводили у усрдности, тј. када куцне час за јутарњу – одмах се пробудимо и пођемо на молитву; завршила се јутарња – латимо се са усрдношћу за своје рукодеље, размишљајући о Божанственим речима које су читане на служби; дошло вече – са благодарењем и умиљењем идемо на починак, извршивши прво правило своје у тиховању са коленопреклоњењем, чувајући се лукавих маштарења. Тако припремајући себе и тако проводећи дане и ноћи, испунићемо то о чему говори божанствени Давид: дан дану говори реч, и ноћ ноћи објављује знање (Пс. 18:3). Дан нека не пролази код нас у празнословљу, смеху и лености, ноћ – у помислима похотним и блудним. Чуваћемо не само тело, него и душу, јер Господ хоће да она буде чиста од лукавих помисли.

Желимо ли жељено? Али шта је пожељније од врлине, чија је сладост најжељенија и незасита? Љубимо ли лепоту и украшеност? Али шта је прекрасније од Господа нашега Исуса Христа, Чија доброта свему саопштава лепоту и украшеност? Зле, пак, похоте, напротив, огрубљују душу и растрзавају је неупоредиво горе од дивљих звери, не пружајући сладост и радост, већ мучење и патњу. Не заваравајте се, говори Писмо, тело и крв не могу наследити Царства Божијег, нити распадљивост може наследити нераспадљивост (1 Кор. 15:50). Кога је поробио грех, а да га при том није обешчастио и предао смрти? Кога није узнела и прославила у свету врлина? Оставивши многе, поменимо само двојицу – Јосифа Прекрасног и прворођеног сина Давидовог. Амон, зато што је зблудио са својом сестром – зар није био убијен? А Јосиф, пак, зато што је љубио девственост, – није ли постао цар Египта? Заиста, врлина је пожељна и спаситељна, а грех је зао и мрзак. Али ми, људи, подвргавамо себе великој обмани и радије одабирамо смрт него живот, и таму љубимо више од светлости, распадљивост више од нераспадљивости. А шта од тога више може да буде достојно сажаљења?

Неки говоре да хоће да заволе добро, али не могу. Не желимо га ми, па га зато и не љубимо; не желимо га искрено, већ лажно и лицемерно, јер ми имамо власт над собом: што желимо, то и чинимо. Као што се види, греховна навика нас је од младости очврснула у страстима, због тога нам је тешко да се ослободимо од њих. А какве су речи Апостола? – Као човек говорим због немоћи вашега тела. Јер као што давасте удове своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте удове своје да служе правди за освећење (Рим. 6:19). Због тога, браћо, неопходно нам је да куцамо са трпљењем и мољењем, и благи наш Бог, без сумње, отвориће нам врата, творећи у нама оно што је благоугодно пред Њим и дајући нам вечни живот у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек, и у векове векова. Амин.