уторак, 12. април 2016.

ЛЕСТВИЦА: О беспристрашћу


Човек који одиста воли Господа и стварно иште будуће Царство, човек који заиста пати због својих грехова и кога су стварно испуниле мисли о муци и Суду вечном, човек који озбиљно страхује при помисли на своју смрт – више није у стању да води рачуна о имовини, новцу и слави овога света, о родитељима, пријатељима, браћи, нити о било чему земаљском. Преставши сасвим да се брине о томе, омрзнувши сваку помисао на то, па чак и своје сопствено тело, слободан од свега, безбрижан, он одважно иде за Христом и стално гледа у небо, од њега очекујући помоћ, по речима светога: Припила се душа моја уз Тебе (Пс.62,9), и као што рече и други незаборавни: А ја се не уморих пратећи те, и не зажелех дана нити одмора људског, Господе (Јер.17,16).
За нас је највећа срамота да мислимо на нешто што нам у часу невоље, тј. смрти, не може добра донети, када смо већ све поменуто оставили на позив којим нас је Господ а не човек позвао. То је баш оно што рече Господ: освртати се за собом, и не бити достојним Царства небеског (Лк.9,62). Господ наш зна да ми, почетници, лако паднемо, и да се, живећи и сретајући се са световњацима, лако враћамо у свет. Зато је ономе што му рече – Допусти ми најпре да одем и укопам оца свога, одговорио: Остави, нека мртви укопавају своје мртве (Мт.8,22).

Пошто смо се одрекли од света, демони нам саветују да милосрдне и састрадалне световњаке хвалимо, а себе да жалимо, као да смо се својим одрицањем од света лишили тих врлина. Циљ је, пак, наших непријатеља, да нас путем лажне смирености врате у свет, или, ако останемо у монаштву, да нас сурвају у очајање. Једна је ствар, када се они што живе у свету омаловажавају из уображености; но сасвим је друго, мислити о њима лоше пошто смо већ отишли од њих, како би се избегло очајање и стекла спасоносна нада.

Да чујемо, зато, што је Господ рекао младићу који је скоро све заповести извршио: Још ти једно недостаје да продаш све и раздаш сиромасима (Лк.18,22; Мт.19,21), те да сам постанеш сиромах који прима милостињу. Ми, који чезнемо за усрдним и ватреним подвигом, треба пажљиво да размотримо како је Господ све који пребивају и живе у свету назвао мртвима, рекавши некоме: „Остави духовне мртваце, световњаке, нека они укопавају телесне мртваце“. Томе младићу богатство није нимало сметало да приступи крштењу, те нема основа кад неки мисле да му је ради њега Господ наредио да прода богатство. Нама, пак, монасима, нека такво сведочанство послужи као најбољи доказ највеће славе нашег позива.

Треба испитати, због чега људи који живе у свету и пребивају у бдењу и посту, у напору и злопаћењу, не настављају са својим пређашњим подвигом, патвореним и лажним, када напусте свет и ступе у монаштво, тј. на поприште где треба да се види колико ко стварно вреди. Видео сам многе и врло различите изданке врлина које су такви људи засадили у свету, заливали прљавом водом таштине, окопавали разметањем и ђубрили гнојивом похвала, како су се брзо осушили, пресађени у земљу пусту, где световњаци немају приступа, без смрдљиве воде сујете. Нажалост, тако је: биљке којима треба таква влага не могу доносити плода на сухом, безводном тлу монаштва.

Ко је омрзнуо свет, умакао је од туге. А ко је остао привржен било чему видљивом, још се од туге није избавио. Како и да се не растужи – када се лишио онога што му је толико прирасло за срце! У свему треба да се држимо трезвоумља. Ипак, у односу на то ми треба нарочито да будемо разборити. Видео сам у свету многе људе који су се захваљајући бригама, многобројним обавезама и неспавању, спасли од беснила сопственог тела. Ступивши, међутим, у монаштво, ослобођени од свих пређашњих брига и дужности, они су се на најжалоснији начин, кретњама тела, прљали.

Припазимо, да се не нађемо у заблуди говорећи како идемо узаним и тесним путем, док, у ствари, ходимо по широком и пространом путу. Узани пут се препознаје по морењу стомака, свеноћном стајању, ограниченом узимању воде, оскудевању у хлебу, очишћавајућем пићу срамоте, подсмеха,поруге и грдње, одсецању својих прохтева, трпљењу увреда, подношењу презира без роптања; препознаје се по томе – ако се не срдиш када те клеветају, ако се не љутиш када те понижавају, ако си смирен када те осуђују.

Благо онима што иду путем који је овде показан, јер је њихово Царство небеско! Нико неће ући у небеску ложницу увенчан славом, ако се не одрекне првим, и другим, и трећим одрицањем. Мислим на одрицање, прво, од свих ствари, људи, родитеља; друго, од своје воље; и треће, од уображености која прати послушност. Изиђите од њих и одвојте се, и нечистоте света не дотичите се, говори Господ (Ис.52,11). Јер, ко је од њих икада учинио какво чудо? Ко је од њих мртве васкрснуо? Ко демоне истерао? – Нико! Све су то трофеји монаха, које свет не може да прими. Када би могао – чему онда подвиг, чему одлажење из света?!

Када демони по одрицању нашем од света започну да распаљују наше срце успоменом на родитеље и браћу нашу, припремимо се за борбу молитвом, и распалимо у себи сећање на вечни огањ, да бисмо сећањем на њега угасили ватру нашег срца, запаљену у невреме. Потпуно се вара онај који мисли да није привржен ни према чему – а растужи му се срце када нешто изгуби.

Кад млади, склони телесној љубави и облапорности, зажеле да ступе у монаштво, треба да се уче трезвоумљу и пажњи, и да се, колико год више могу, клоне сваке насладе и свакога зла, да им потоње не буде горе од првог.

У луци се може наћи спасење, али и пропаст. То добро знају они који плове по духовном мору. Жалостан је то призор, када у самој луци претрпи бродолом онај који се са пучине већ био спасао.

Друга степеница. Ко је успео да је достигне, нека настави да трчи по лествици угледајући се на Лота, а не на жену његову.