понедељак, 14. март 2016.

О посту, Свети Пајсије Величковски Илиноскитски Светогорац



Постом називам узимање хране једном дневно и то по мало – дакле, устати од трпезе још гладан, храна да буде хлеб и со, а пиће вода, коју нам сами од себе дају извори. То је, по речима Отаца, царски пут узимања хране, тј. многи су се на тај начин спасли. Човек се не може увек уздржати од хране дан, два, три, четири, пет или седмицу, али свакодневно јести хлеб и пити воду, то увек може. Потрребно је само (после јела) остати мало гладан, да би тело било покорено духу, а уз то способно за рад и пријемчиво за умне напоре, тако ће телесне страсти бити побеђене. Пост не може умирити телесне страси онолико колико (навикнутост на) оскудно узимање хране. Неки једно време посте, а онда не одлоле слаткој храни. Јер пост и друге сурове подвиге многи започињу преко својих могућности, а потом, узслед неумерености и несталности (подвига) клону, и стану да траже фину храу и предах да би окрепили тело. Овако поступати значи сазидати и одмах затим порушити, пошто се тако тело, кроз оскудицу која прати пост, на неки начин пирморава на уживање и тражење утехе; а уживања распаљују страси. Ако неко себи установи одређену меру – колико скромне хране дневно да узима, велику ће корист имати. Исто тако, што се количине хране тиче, довољно је да се установи колико је потребно за одржавање снаге: такав може савршити свако духовно дело. Ако неко пости преко тога, после ће (тело) тражити одмор. Умерен подвих је највреднији. Јер су и велики Оци с мером узимали храну и у свему имали меру, у подвизима, у телесним захтевима и келијним потрепшинама, и сваку су ствар у своје време с мером употербљавали по одређеном умереном правилу. Зато свети Оци не препоручују да се почиње са постом који превазилази снаге и води у клонулост. Узми себи за правило да једеш свакодневно и држи се тога што чвршће. Ако неко претерано пости, како ће се после уздржати од преједања и засићености? Никако! Тако неумерени почетак потиче или од сујете или од неразумности; уздржавање, као једна од добродетељи, усмерена је на обуздавање тела; глад и жеђ су човеку дати за очићење тела, чување од скверних помисли и блудне похоте. Свакодневно скромно узимање хране представља пут к савшенству и нико ко једе свакога дана у одређени час неће се унизити нити претпети духовну повреду. Такве хвлаи св. Теодор Студит у поуци за петак прве недеље Великог поста, где као потврду наводи речи светих богоносних отаца и Самога Господа. Овако и ми треба да поступамо. Господ је истрепео веома дугачак пост, Мојсије и Илија такође, не једном. И други су понекад, молећи нешто од Творца, налагали на себе извесно време поста, али саобразно природним законима у учењу Божанског Писма. Из дела светих, из живота Спаситеља нашег и правила оних који долично живе, јасно је видљиво да је добро и корисно увек бити спреман и налазити се у подвигу, труду и тпљењу, а , исто тако, да се не треба излагати слабљењу кроз прекомерни пост и не треба допуштати млитавост тела. Ако се тело распаљује због младости, онда је потребно велико уздржање; ако је тело изнемогло, потребно му је више хране, без освртања на то колико посте други подвижници, гледај и по својој немоћи расуђуј колико можеш да примиш: сваком је мер и унутрашњи учитељ – његова савест. Не могу сви имати једно правило и један подвиг; јер јдни су јаки а други слаби, једни су као гвожђе, други као бакар, док су неки налик воску. Дакле, добро познавши своју меру, сваког дана једном узимајх храну, осим суботе, недеље и Господњих празника. Умерени и разумни пост – темељ је и глава свих добродетељи. Као против лава или љутог змаја, тако се ваља борити против ђавола у телесној немоћи и духовној невољи. Ако неко жели да има ум тврд за скверне помисли, нека постом очисти тело. Без поста се ни свештеничка служба не може вршити. Као дисање што је неопходно, тако и пост. Пост, кад уђе у душу, убија грех који лежи у њеној дубини.