понедељак, 14. март 2016.

Старац Јефрем Катунакијски, 7. део: Са о. Никифором




Оца Никифора смо затекли у животу када смо посећивали Старца од 1971 до 1973, када се деда упокојио. Старчић средњег раста, смежуран, следио је оца Јефрема као детенце своју мајку. Пошто је боловао од амнезије, није могао ни трена без њега. Дозивао га је јецајући. Пет година Старац није уопште изашао из куће, опслужујући болесног оца Никифора са неуморном љубављу.

Чули смо за тешкоће у дедином карактеру и за трпљење и строго послушање које је чинио Старац ранијих година, и сматрали смо да је опслуживао болесника из чисте дужности пошто није постојао нико други у келији. Тако смо се изненадили када смо се уверили у љубав, али још више у нежност, са којом се према њему односио. Хранио га је, купао, пресвлачио, читао му је службе – деда је био, наравно, потпуно глув, али је учествовао и вичући понављао молитву коју је гледао написану великим словима на картону: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Играо се нежно са њиме, тај тако озбиљан и достојанствен отац Јефрем.

Када је након његове смрти једно духовно чедо написало Старцу да се коначно одморио од тешкоћа са оцем Никифором, примио је једно од најстрожих писама Старца.

Отац Никифор је био пореклом из предграђа Тебе, из Пириа. Дошао је код свог суграђанина старца Јефрема у Катунакију, средином прве деценије овог века. 1924 рукоположен је за свештеника у келији, у Кареји. Био је пажљив у служењу Литургије, појац изванредног гласа, врстан дуборезац, добар домаћин и строг старац. Имао је проблем са слухом – користио јe апарат на батерије – и тако се чинио још строжим и осорнијим него што је био. Сви су у суседству рачунали на њега и бојали га се. Али су се смејали када би појали полијелеј са антифонима на бденијима са слепим појцем оцем Доротејем, јер је глуви отац Никифор говорио: „уши имају а не чују“, а слепи „очи имају а не виде“.

Био је једноставан човек и није могао да одговори на духовне потребе оца Јефрема, али га је волео као своје дете и предавао му се. Тако је отац Јефрем могао да убире духовну корист од старца Јосифа, али и да уводи оца Никифора у нешто боље. Такође, за време немачке окупације, кад су се сви оци расули по манастирима, али и по свету, да би могли да преживе, пронашао је начин да одржи своју пратњу на Катунакији. Имао је обичај да у летње доба одлази кући у Тебу доносећи жито и друге најосновније намирнице које су му давали рођаци као његов део од очеве имовине. Понекад би љутито викао: „Једете хлеб мога оца“, а отац Јефрем би га умиривао с љубављу и скрушеношћу.

Приповеда његов брат: „Дошао је отац Никифор у нашу кућу, па каже нашој мајци: „Од Јефрема немојте да тражите да сиђе у свет. Он је савршен послушник. Ако сиђе доле, шчепаће га и одмах ће га начинити свештеником и изгубиће оно што проживљава на Светој Гори. Јефрем живи, а већ сада гледа paj'“. И почињао би да приповеда: „Јефрем је служио. ја и Прокопије смо појали. Једног трена, за време Литургије, док смо чекали да проговори, владала је тишина. Сачекали смо мало, али никакав одговор. Уђох у олтар да видим шта се дешава, и видим, запањен, да је пао преко Свете Трапезе. Гурнем га, продрмам, и тада дође себи. Погледа надесно па налево, тражећи да види где се налази. Био је мокар од суза. Наставио је Литургију, а да ништа није рекао. Кад је завршио, приближи ми се и рече: ‘Благослови, оче (плакао је). Ако је благословено, следећи пут ако ме видите у таквом стању, оставите ме, немојте да ме гурате да се повратим. Старче, исповедам вам шта ми се данас десило: не знам како се збило, изашао сам из себе и видео сам анђеле да силазе и да се пењу са жртвеника и да поју. Налазио сам се у једном неописивом блаженству, био сам у иступљењу. Повратио сам се вашим гурањима и дозивањем. Молим вас, старче, ако ми се то деси други пут, оставите ме таквог'“.

Отац Јефрем је био слабог здравља, и да би могао да оствари своје духовне подвиге старао се о својој исхрани. Уосталом, искуство га је поучило. Неко време а да није добро промислио и о томе поразговарао својим старцем, суздржавао се од хране мало по мало, али се на крају разболео. Тако је кроз шалу говорио оцу Никифору: „Старче, дај ми још мало сира и очитаћу ти велику молитву.“ И он би се шалио: „Бре, дете моје, књиге кажу „пост, бдење, молитва“. Ти си преокренуо у „јело и молитва“. Шта ће да буде од тебе?“ Међутим, очински му је пружао шта му је било потребно.

Сећао се Старац молитви које је говорио док су радили заједно. У време његове младости, снага молитве била је врло јака, а скромно је мислио да је нема у његовим познијим годинама. Тадашње помисли су пуниле душу ватром. Приповедао је следеће: „Да бисмо се бавили рукодељем, прављењем печата за просфору, требало је да претестеришемо дебела стабла бреза које смо донели из шуме. Учвршћивали смо их са старцем Никифором. Великом ручном тестером, коју је са једне стране вукао један а с друге други, комадали смо полако дебла. Сећам се, „настављао је Старац, и лице би му засијало, „једанпут, док сам радио са старцем, душа моја пуна духовне чежње викала је: „Иди у собу. Христос је тамо и чека те!“ Ватра ме обухватила читавог од радости таквих помисли“. Други пут би се, радећи на стругу, да би печате чинио округлим, молио са жудњом: „Анђели, Арханђели, склоните се. Хоћу да видим свога Господа!“ Почетком шездесетих, отац Никифор је имао већ седамдесет година, такође и отац Прокопије. Али и старац се примицао педесетим. Навршио је тридесет дина у послушању и у неуморном служењу. Почео је се замара телесно и желео је себи некако да помогне. Тако су узели за цркву пећ на нафту, јер није више могао и да служи и да води рачуна о пећи на дрва.

Све ове године извлачио је из цистерне кофом воду која се скупљала од кише. Коначно, брат му је послао једну ручну пумпу и престао је да се сагиње и да вуче уже са кофом.

Најзаморније је било то што у кухињи није било воде и требало је свакодневно доносити из цистерне. Замислио је да сагради малу цементну цистерну иза кухиње, на стенама, мало испод црепова, да би се скупљала кишница. Цистерна би била довољно високо, тако да би вода долазила кроз цев до кухиње. Међутим, отац Никифор се успротивио. Новац је имао, али будући да је био стар, умарао се и од саме помисли на читаву ту гужву. Када га је отац Јефрем мало убеђивао, нагло га је прекинуо:
– Чедо моје, остави ме да умрем, а после чини шта желиш.
– Умри и сахранићу те, јереј сам – одврати несуздржан и огорчен отац Јефрем.
„Са овим речима одмах сам осетио да је Бог отишао из мене. Шта ћеш сад да радиш? Благослови, старче“. Оде и начини метанију.
Схватио је да већ има посла са старчићем и смисли како да му приђе. „Старче“, рече му благо, „кад ти умреш, ја ћу да будем жалостан и нећу имати воље ни за шта. Али, ако направимо ову цистерну, говорићу: мој старац ми је направио цистерну да би ми помогао. И молићу се из свег срца: Бог нека пода спокој мом старцу, Бог да ти опрости, старче.“ И не прође дуго и омекша очинско срце. „Е, хајде добро, узми новац и обави свој посао“. Тако је стигла вода у кухињу. Старац Прокопије је прао руке и са радошћу је увек изнова говорио: „Чесма, чесма!“, иако је раније био суздржан, ако не и потпуно противан томе. Научен на дугогодишње одрицање, чинило му се луксузом и најмање олакшање.

„Шта је старац, то само ђаво зна“, понављао нам је Старац. „Његова сила престаје. Чиниш метанију и идеш свуда. Исповедаш једну помисао и душа се очисти. Ја сам једном променио собу. Отишао сам из собе до старца, одакле сам могао да га чујем јер ме је последње време узнемиравао вукући своје тешке ципеле док сам ја спавао. Отишао сам мало даље где било мирно. Као што ја вас сада чујем и ви мене, чуо сам: „Несавесниче, бездушниче, оставио си свог Старца. Ако му се нешто деси и будеш му затребао, ко ће да га чује?“ Истог трена сам се вратио натраг у своју собу.“