уторак, 09. фебруар 2016.

О искушењу, Старац Јосиф Ватопедски



"Плач по Богу јесте туга душе, стање срца, које вечни гнев тражи и које само себе осуђује, и које од бола запомаже" (Јован Лествичник, Беседа 6, О радосном плачу, 1). Најчасније дело али и врхунац покајања јесте плач и оно што из њега произилази, и без кога је несигурно и покајање наше. Шта ће друго бити ближе ономе који се каје, до да стоји пред вратима суднице покајања? Које је друго размишљање или стање одговарајуће за оптуженог и осуђеног, ако не да жали и плаче и тужи? На овај начин не само да се врши покајање, него се и блаженим постаје: "Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5, 4)".
            Творац плача свима је познат, и ја мислим да нема човека на земљи који га у своме животу није осетио. Уколико промислимо о плачу уопште, многи или боље сав пород првосазданих подложан је овоме страдању, јер "свака глава боли и свако је срце тужно (Ис. 1, 5)". А ми говоримо о плачу по Богу који је својствен свакоме ко се каје, како би на тај начин достигао циљ свој. Сузе које свој узрок имају у друштвеном животу и туга која из тог живота произилази никада не доносе корист, јер "дух жалостан суши кости" (Прич. 17, 22). Плач по Богу освежава и теши човека као добар заступник пред Господом нашим и води га у Царство Његово, како је Он сам обећао: "Блажени сте који сада плачете, јер ћете се смејати" (Лк. 6, 21). Стална љубав према страдању јесте главни узрок плача, али и одговарајућа подвижничка пракса једнако ствара стање туге, које ствара жалост и плач. Жеђ и бдење растужују срце, и срце тужно жели воде (Јован Лествичник, Беседа 6, О сећању на смрт, 14)". Сваки телесни напор јесте узрок туге и плача, уколико се разуме као борба за покајање.
            Када о плачу говоримо нашим савременицима, то им изгледа чудно ( = страно), зато што се плакање сматра срамотним ( = стидним). Заиста, када се говори само о свакодневним и испразним стварима нема места плачу. Туга, међутим, све ово покреће ка нечему заиста битном. Духовни плач изграђује наш однос са Богом, и он није толико последица наше сопствене одлуке, колико дејства благодати Духа Светога. Осећај одговорности за зла дела захвата срце, због чега онај који плаче и долази у стање туге. Међутим, духовни плач о коме говори блаженство Господње, не потиче од нашег сопственог промишљања, него је он благодатни дар. Божанска љубав захвата срце и ово води духовној радости, који претходи осећању обновљења кроз преображење, уствари кроз васкрсење. У стању "спознаје", када подвижник покушава да пусти глас ( = узвик) свој к Спаситељу нашем, сузе постају "хлеб дању и ноћу". На исти начин вели Писмо: "прашину као хлеб једе и пиће своје са плачем меша" (уп. Пс. 101, 10). Срце смирено, рањено претходно стрелама лукавога, а потом, кроз покајање, очинском љубављу Спаситеља, нема другог начина да изрази оно што осећа до сузама. Греши онај ко помишља да може без ових суза да припадне стопалима Христовим. Само када се безосећајно срце ослободи од сатанског егоизма и од звероподобног себељубља, божански огањ делатне љубави Христове може да га омекша, да га раскрави и да га доведе на меру малог детета. Ово тешко могу да разумеју они људи који никада нису осетили огањ ове љубави. Али, и сада и касније, почујемо прву изреку Јеванђеља: "Покајте се, јер се приближи царство Божије (Мт. 4, 17)" и осетимо њену живоносну топлину.
            Плач, који смо описали као духовни, нема никакве везе са психопатолошким појавама. Он се задобија сећањем на Бога и храни се огњем божанске љубави, и колико су брижљивост и страх присутнији у уму, толико и плач напредује. Овај божански огањ који освежава срце, истовремено спаљује страсти и просветљује ум, јер је "Бога наш огањ који спаљује (Јев. 12, 29)". Видимо да је ум саборац благодати у поновном проналажењу својих сила и у одбрани душе у бици која се води. Четири силе душе које су биле поробљене страстима и помрачене: расуђивање, целомудреност, храброст, праведност - обнављају се и помоћу њих ум војује и мења оно "што је човек". Што је покајање наше дубље, у складу са тиме се и ослобађамо од многих присила (= нужди), што свој врхунац има у нестајажатељству ( = нестицању). Нестаје бесловесни ( = неразумни) страх самоодржања, а вера созерцања постаје наша утврда. Тада човек удахњује ваздух слободе, као што је и научавао, вечне успомене, Старац наш. Овде не постоји ништа што би личило на елементе овога света.  Ваздух који се дише, светлост која се гледа, чула и уопште тело ово, све се преображава у небеско и божанско. Нарочито је светлост нестворена, и у њој пребива "биће Божије", и која /светлост/ извире из самог Бога нашега. Ова светлост је храна бестелесних Анђела, радост и одећа Светих и оно што и ми сами очекујемо. "Посматрао сам је", говорио нам је блажени Старац наш, "и показа ми се оно што је неоткривено. Беше више него бела, бестелесна ( = нематеријална) и на чудесан начин ми се показивала и унутар и изван свега". Онај Који "живи у светлости неприступној (1 Тим. 6, 16)", Бог наш, благоизволео је да се приближи кроз огањ љубави душама које плачу, и да том љубављу премери ширину нашу. И душа која се покаже, мерена овим мерилом (тј. љубављу Божијом - прим. прев.), испуњена светоплим сузама, задобиће многе дарове, ако и ништа друго нема да понуди, јер је Бог наш свесавршен и ништа не потребује. "Ко је Бог велик као Бог наш? Ти си Бог који чиниш чудеса (Пс. 76, 14 - 15)".
            Болне и горке сузе покајања претворише се у сузе љубави. Ово значи да је Христос прихватио нашу молитву, и да нам је отворио завесу да уђемо "где као претеча /Исус/ за нас уђе (Јев. 6, 20)", Онај исти Који плакаше у Гетсиманском врту. "Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3, 27)", говори Црква. И ви који се крстисте у божанску и нестворену светлост, заувек је понесосте. Тако Бог свију постаје све у свему у смиреним душама које плачу. "А ја рекох у изобиљу моме: Нећу се поколебати до века. Господе, вољом Твојим дај снагу лепоти мојој. А када си окренуо  лице Твоје, ја постах смућен (Пс. 29, 7-8)". Колико боље разумемо потребу да будемо брижљиви и више пребивамо у плачу, толико ће у нашој близини остати благодат, од које долази свако дејство ( = енергија). Много пута, међутим, уз сво настојање да задржимо пажњу, овај благослов се од нас одсеца, и догађа се оно о чему говори псалам: "када си окренуо  лице Твоје, ја постах смућен". Овакво стање је неизбежно у нашем животу али то многима није познато. Према Оцима Цркве реч је "расејаностима" које прате човека које свагда прате на његовом подвижничком путу, све док, благодаћу Божијом, не дође до другог степеника - просветљујућег - и док не узиђе на трећи степеник освећења и савршенства, где постоји савршена духовна љубав и где се "савршено" испуњавају божанска обећања. Драговољна љубав према страдању води делатном смиреноумљу. Управо Бог "смиренима даје благодат (уп. Јак. 4, 6)" и опет "понизих се, и спаси ме Господ (Пс. 114, 6)". Након победе над страстима, уколико благодат Божија прикрива ( = покрива) духовну издају од стране могућности ( = потенцијала) које душа има, искушење ће свакако пронаћи улаз па ће се и овде појавити расејаност. Уколико се искушења пројаве пре него што су страсти уништене, то значи да постоји непажња у начину живота, која захтева исправљање "да се оно што је хромо не погорша, него напротив, да се излијечи (Јев. 12, 13)". Природна искушења, кроз која се испитују ( = окушавају) они који љубе Бога, наступиће само у свом одговарајућем облику, као што смо раније рекли, тако да ће они /који љубе Бога/ од њих имати сваку корист. Према Оцима нашим "ако би сви подлегли искушењима нико се не би спасао". Пошто према Писму "није могуће да искушења не дођу (уп. Лк. 17, 1)", ко је онај који ће у ово море ући а да не удахне? "Прођосмо кроз огањ и воду, и извео си нас у одмор (Пс. 65, 12)". Ово ће се и у нама испунити, јер се на овај начин прослављају мученици и исповедници и уопште сви који љубе Бога.
            Беседили смо о расејаности, која је неодвојива од нашег живота, нарочито након пада. И ово долази након горких искушења, која нас неизоставно прате током наше борбе. Искушења, која опробавају нашу веру у Бога, нису само спољашња него су и унутрашња, и налазе се у нашој природној расејаности, која је својствена нашем свету. Расејаност у нашем животу, према спознаји Отаца наших, углавном примамо због четири разлога. Расејаност је својствена телу, и она у уму даје помисли, било добре или лоше. Те помисли могу бити под утицајем анђела, демона, временских прилика и из других разлога. Разлози ових утицаја јесу природни закони прожимања ( = међусобног утицаја), које у уму изазива одговарајуће помисли. Анђели само помоћу речи, у складу са вољом Божијом, преображавају помисли и идеје човекове, демони приближавајући се, што се догађа по допуштењу Божијем било ради опробавања ( = кушања) човека било ради педагогије, док временске прилике и други разлози нарушавају здравље и расејавају духовно расположење и намере. Постоје и стечени утицаји, који настају од сећања на оно што смо чули или видели, пошто она происходе од чудних или страшних искустава, били тужних или лепих. Сви ови недостаци који се јављају, уколико имају и страствени корен у души, доводе до стања које се назива искушење. Оно што се тиче искушења расејаности, отприлике је ово, али су путеви овог искушења, попут лавиринта, непребројиви, како право каже Давид: "Избројаћу их и већма од песка умножиће се (Пс. 138, 18)". И опет, о о ономе ко пролази кроз зла искушења пише: "Пашће поред тебе хиљада, и десет хиљада с десне стране теби, и тебе се неће дотаћи (Пс. 90, 7)".
            Након пада, човек који живи у колиби плача, када пожели да задобије познање, мора непрестано да се бори против зла као заробљеник смрти, како би делима исповедио своје противљење и да би се вратио потчињености и зависности од Бога, од благодати Његове коју је као дар примио на крштењу.
            Наш боравак овде, нема другога смисла до непрестано исповедање да смо отпали кроз одбацивање воље Божије. Оваплоћени Логос ( = Реч) Божији, старајући се за спасење наше, дарова нам крвљу својом опраштање непријатељства. Међутим, начин исправљања нашега издајства зависи од нас, јер је потребно да се слободно супротставимо одбацивању /Бога/ слободним исповедањем. Није нам Христос ово предао дајући нам заповести, него је присуством својим на делима показао пример савршене послушности и смирења Оцу, јер "ништа није боље од величанства Очевог". "Да се свака уста затворе, и сав свијет да буде крив Богу (Рим. 3, 19)". Свакако, све је Бог створио "веома добро", тако да за промашаје човекове не може да се криви несавршеност створених бића. Стога се узроци сагрешења и могућности њиховог исправљања налазе у одбацивању беспоретка. Ни са чим сравњивом сведобротом Његовом, Јединородни Син Божји, поставши човек, самога себе даде као пример, да би творевини открио пуноћу љубави своје и да би делима подучио смирењу, ради лечења непослушности и апостасије ( = отпадништва).

са јелинског: Александар Ђаковац