петак, 12. фебруар 2016.

Старац Јосиф Ватопедски: Вежбање у држању закона



Када је Јован Крститељ био у тамници, послао је двојицу својих ученика да упитају Христа: "А Исус одговарајући рече им: Идите и јавите Јовану ово што чујете и видите: Слијепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају и сиромашнима се проповиједа јеванђеље" (Мт. 11, 4-5). Иако речи Писма имају историјско значење, оне такође, имају и шири смисао. Јован  који је у тамници и који страда представља нашу природу, а његово затвореништво символизује страсти душе, у чему се види закон пропадања. Природно слепих је мало међу људима. Духовно слепих је, међутим, веома много, пошто не виде ( = не расуђују) превасходни циљ и назначење наше. Они који се уздају у оно што је светско јесу слепи, и само ако се врате вери и нади у Бога прогледаће. Слично овоме је и живот који није у складу са природом, који код оних који тако живе поробљава и наду и пажњу. Такви су глуви и губави, поробљени и демонизовани. Господ наш Исус, Који "немоћи наше узе и болести понесе" (Мт. 8, 17), заиста је исцелитељ наше искварене природе, само ако верујемо и следимо нашег Лекара. Свестрадања Његова, која је поднео ради нашег спасења, иако сам Христос  није имао никаквих нечасних страсти: " Он гријеха не учини, нити се нађе пријевара у устима његовим" (1 Пет. 2, 22). Господ је постао један од нас, покренут прегрешењем заповести и да би нам омогућио да се супротстваимо греху. Његовом сведобротом постао је један од нас како би исцелио нашу природу која је постала трулежна. Адам је руке своје положио на плод непослушности, а Господ је руке своје положио на крст. Наш Господ је био обнажен да би, благодаћу својом, исцелио голотињу првосазданог. Господ наш је био прободен кроз ребра, да би тако исцелио првосазданог од чијег је ребра створена Ева. Ноге су Његове биле прободене да би тако исцелио нога Адамове. Био је ударан по лицу, да би посрамио непријатеља коме је Ева поверовала. Христос је пострадао да би његова створења могла да се обоже, што је Ева својим непослушањем била спречила. Примио сламку ругања војника, да би њоме потписао отпуштење свељудских прегрешења и да би поништио обвезницу наших преступа. Окусио је сирће и оцат, да би окушањем страдања уништио грех. Поставши један од нас поучио нас је како да се супротставимо сопственим преступљењима. Метафоричким примером, Писмо нас подучава како треба свагда да будемо спремни за ревновање. "Нека буду бедра ваша опасана и свјетиљке запаљене" (Лк. 12, 35), говори Господ наш. Опасач означава нашу спремност да увек промишљамо о духовној борби, и да се непрестано уздржавамо кроз смиреноумље. Због чега уздржање представља наш улазак у битку? Пошто непријатељ наш све чини како би нас победио, војвода наш Господ, делатно нам је показао начин како да се ослободимо и будемо слободни. "Нећу више много говорити с вама, јер долази кнез овога свијета, и у мени нема ништа" (Јн. 14, 30). Када непријатељ не успе да у нас пронађе неспремне и привезане за оно што је земаљско, преко чега би нас подвео под свој утицај, тада не може ни да нас победи. "Светиљке упаљене" јесу топле молитве са љубављу, које представљају свеоружије којим се растурају замке лукавога. "А ви слични људима који чекају господара својега, када ће се вратити са свадбе да му, чим дође и куцне, одмах отворе. Благо слугама оним које господар дошавши нађе будне. Заиста вам кажем да ће се опасати, и посадиће их, и приступиће те ће им служити" (Лк. 12, 36-37).
            
Средиште наше борбе јесте умањење страсти и победа над њима уз помоћ благодати. Друго јесте наше супротстављање ( = противстављање) врлина страстима, тако да душа не остане празна и без духовне одећа. Треће јесте исправно чување /душе/ како не бисмо изгубили задобијено благо. Тако остварујемо /оно што је у Писму написано/: "радите и чувајте". Практичним радом потчињавамо страсне жеље уопште, и савладавамо гнев, спољашњи вид старога човека. Духовно знање и созерцавање помажу уму да се уздигне ка Богу, и да се ослободи од окова материјалних ствари.  Исправно су сви Оци наглашавали да човек никада неће постићи ослобођење, ако се потпуно не преда сећању на Бога, тако да у чулима остане једино Бог. Ово изгледа веома чудно онима који се нису опробали у овом делу. Они који су се, пак, у овоме опробали, задобили су божанско мишљење, и заменили лукаве помисли светим ( = свештеним) мислима: "Прилепи се душа моја уз Тебе, а мене прихвати десница Твоја" (Пс. 62, 9). Као што су и у друштвеном животу потребна разборитост и зналаштво и искуство, тако у духовном животу "нај ко воли себе губи спасење". Онај ко верује у Бога, плаши се суда, а онај ко се плаши суда и одвајања од Бога, труди се да држи заповести. Јер држање заповести јесте узак и тесан пут на коме има невоља. Плод трпљења невоља јесте нада и радост која никада не престаје. Ова нада одваја човеков ум од земаљских тежњи и искушења, и тада, као ослонац, долази љубав Божија. О овоме је саветовао и блажени наш Старац: "Лукави демони прво узнемиравају помисли безаконим изговорима. Ово успевају код оних који не воде рачуна о сећању на Бога. Након тога следе страсти и страсне жеље. Да би запречили уму његово стремљење ка небу, стављају пред њега страствене представе ( = слике), раздражујући тако природне потребе које проглашавају за неопходно потребне, и на тај начин удаљавају /човека/ од духовног делања. Непрестана борба са злом које је у нама има свој почетак у страстима које поробљавају и у ранијем греховном животу. Из тог разлога, човекољубиви Бог, по својој икономији, започиње са лечењем, дајући лек који одговара нашим повредама". Постоји, говорио нам је блажене успомене Старац, одговарајући лек ( = буквално: антидот) који је веома лак, а то је смирење. Једино оружје којим можемо лако победити непријатеља, а које је у нама, јесте смирено мишљење, коме сатанско високоумље не може ни да се приближи. Једно је смирени говор, друго је смиреноумље а треће је истинито смирење. Смирени говор и смиреноумље се рађају из љубави према страдању, кроз злострадање држањем заповести и врлина и то представља спољашњост онога што називамо делатним. Истинито смирење, међутим, јесте божански и велики дар, који даје божанска благодат онима који су прешли делатни пут и узнели се до созерцавања благодати Христове.

Са јелинског: Александар Ђаковац