субота, 27. фебруар 2016.

Прослављен празник Преподобног Симеона Мироточивог у Хиландару

игуман Дионисијата архм.Петар у хиландарском трону



У Хиландару је свечано прослављен празник Преподобног Симеона Мироточивог. Уз празник Ваведења Пресвете Богородице, Светог Саве и иконе Богородице Тројеручице, празник светог Симеона спада у четири славе (панигира) које прославља хиландарско братство.

За празник Преподобног Симеона почасни гост и началствујући на богослужењу, био је игуман светогорског манастира Дионисијата архимандрит Петар.
За десном певницом појали су протопсалт Протатског храма, старац Јаков и појци хиландарске келије Светог Николаја „Буразери“. За левом певницом су били хиландарски монаси, протојереј Александар Павловић и појци хора Преподобни Симеон Мироточиви.
Након свеноћног бдења и Свете Литургије, Високопреподобни архимандрит Петар је за славском трпезом изговорио веома надахнуту беседу:

ПОЗДРАВНО СЛОВО ДИОНИСИЈАТСКОГ ИГУМАНА АРХИМАНДРИТА ПЕТРА


”Преподобни Оче, ниси дао сна очима својим, нити веђама својим да задремају, све док ниси душу и тело од страсти избавио”, ”а онда си свима узвикнуо: Заволите Бога, и наћи ћете вечну милост; ништа не претпостављајте Његовој љубави”. Ове очинске речи и овај подстицај ка светости Светога Симеона чули смо данас, и оне одјекују у дубини наших срца, код свакога према мери у којој их он може примити, Високопреподобни Свети Игумане и љубљени у Христу, Оци и браћо. Свети Симеон нам упућује овај подстицај не празним речима, него својим живим примером позива нас да подражавамо његов живот. Јер је он, по заповести Господњој, заволео Бога свом душом, срцем и мишљу, и ближњега свог као себе самог. Заволео је Христа више од свих земаљских блага и добара, која лопови поткопавају и краду а рђа квари, како се наводи у Јеванђељу. Чак се царске круне гнушао, а царску част и власт за трице је сматрао, као и божански Павле, само да Христа задобије. Тако је постао добар трговац, како се лепо изразио Свети Андреј Критски, који мења земаљско за небеско, пропадљиво и привремено за непропадљиво и вечно. Смирио је себе поставши послушан до смрти, подражавајући тако Владику Христа. Као други Давид, јер је био исто владар као и он, квасио је сваку ноћ одар свој, и сузама својим натапао постељу своју. Сејао је са божанском тугом, а сада жање на небесима вечну радост. ”Јер који сеју са сузама, с радошћу ће жњети”. Царевима и народима, монасима и мирјанима, постао је пример, као Апостол Павле, промене живота, и образац за подражавање у свему, и у речима и у делима. Показавши велико трпљење, одбацио је лењост, уживања и удобности земаљског царовања, и обукао се у расу смирења ‑ ту одећу истинске философије. А Бог трпљења и утехе подарио му је небеску утеху и мир још у овом привременом животу, а сада, када су се облаци размакли, Он му је дао да лицем у лице гледа и јасно види Свету Тројицу. Свету Тројицу, која га је надахнула и побудила његов освећени пород, Светога Саву, да оснују овај Свети Манастир, као трајни печат њихових трудова и напора. Овај Манастир који је са много укуса и богонадахнутом лепотом изграђен и украшен. Манастир који проповеда славу Божију и осликава лепоту Царства небеског, који привлачи к себи не само Оце који се у њему подвизавају, него и све оне који са побожношћу долазе у њега.
Браћо и Оци, сваки човек од дана његовог зачећа, креће се и живи унутар одређеног просторног и временског оквира. Овај простор и ово време су ограничени, и могу се описати и мерити. А човек у Христу, од дана његовог Крштења, опремљен оружјем правде кроз дарове Духа Светога, које добија у Светим тајнама Крштења и Миропомазања, труди се да освети простор и време у којима се креће и живи, и насупрот оном првом, ”укида простор и време”. Свети Симеон се трудио и подвизавао, и буквално је осветио место и време у којем је живео и кретао се. Тако је постигао циљ ради кога га је Бог створио, и оправдао част коју му је Благодат указала, да буде створен по слици и подобију Божијем. Постао је више владар над страстима, него земаљски Владар. Стекао је ”ум који господари над погубним страстима”, како наводи химнограф, покорио је тело духу, и тако задобио ”слободу којом нас је Христос ослободио”. Од његовог благословеног присуства осветило се ово место, и благослов овај и Благодат преносе се до данас, и преносиће се до краја свих векова. У потрази за овом Благодаћу коју је имао Свети Симеон, дошли смо данас и ми смирени овде ‑ да је нађемо, поштовани Игумане, драги оци и браћо. Да окусимо од ове Благодати и благослова, који исијавају из празног, но светињом пуног гроба, желимо и ми данас. Гроба, који је празан као и гроб Спаситеља Христа, јер нема у њему светог тела Преподобног, али има, међутим, стално у себи силу Духа Светога, као што су имале и Свете Мошти његове. Мошти, чија је карактеристика да се одликују ретким даром миротечења. Иако је допустио Бог, из само Њему познатих разлога, да ово бесцен-благо видљиво оде од нас, међутим Благодат и благослов његов на тајанствен начин су остали међу нама. Ово је утеха за братство ове Свете Обитељи, али не само за њих него и за сваког поклоника Светог гроба Преподобног; а такође и остали предмети које је Свети поседовао и додиривао, примали су у себе Благодат и благослов; међу њима је и мозаична Икона Пресвете Богородице, коју је имао стално у својој келији и коју је ставио на груди у часу одласка свог из овог света.
Захваљујемо Богу који је узрок свега лепог и доброг, и који је удостојио нас смирене да као поклоници Благодати која је дата Светом Симеону, дођемо овде, данас када се слави свети спомен његов. Захваљујемо Светоме који нас је са много нежности и очинске снисходљивости примио у свој загрљај, превиђајући мноштво наших грехова и слабости, као и велику разлику у начину живота која постоји између нас и Њега; који је, смело нас заступајући, утешио наше душе небеском утехом. Топло захваљујемо међутим и Вама, поштовани и Свети Игумане овог Светог Општежића, због позива којим смо врло почаствовани, као и на свему што сте с братском љубављу чинили за нас. Овај Ваш чин, Поштовани Оче, ојачава већ ионако јаке везе између наших Светих Манастира. Као што је познато, наш блаженопочивши Старац Харалампије, се много година заједно са својом братијом подвизавао у хиландарској Келији Светог Николаја ”Буразери”, и имао је одличне везе са њему надређеним Манастиром Хиландаром; поштовао је веома Светог Симеона и Саву, и давао је њихова имена братији. Смирено се молим из дубине душе, да Господ заступништвом Светог Симеона, подари Вама, Геронда, много година живота и Игуманства, да Вас удостоји многих дарова, као и дара расуђивања, да бисте водили поверену Вам од Бога братију путем Христовог спасења.
Замолимо сви Светога, браћо и Оци, да се моли непрекидно Господу да стекнемо истинско и потпуно покајање, јер оно више од свега приличи нашем монашком образу. Још га замолимо да ”преостало време нашег живота, у миру и покајању проведемо ”, да не напустимо подвиг у овом Светом Месту, на које су нас Господ и Богомајка удостојили да обитавамо; него угледајући се на Његов свети живот, добру битку као и он да водимо, да бисмо учесници Небескога Царства постали у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава, и част, и поклоњење, у векове. Амин. (Текст беседе на грчком: Προσφώνησις Πανηγ Αγιου Συμεων Χιλανδαρι 14-2-2016)