понедељак, 01. фебруар 2016.

Последње беседе геронде Георгија Григоријатског (Капсаниса)


Беседе блаженопочившег старца Георгија Капсаниса (1935-2014) на два, са њим, последња братска састанка (синаксиса) у манастиру Григоријату, од 2.2. и 11.2.2014. објављене у годишњаку манастира Григоријата „Преподобни Григорије“ бр. 39 из 2014. године. Старац Георгије је био игуман манастира Григоријата 40 година, од 1974. до 2014. Оставку је поднео 11.2.2014. Упокојио се 8. јуна 2014.

„Благословен Бог наш свагда, сада и увек и у векове векова. Амин!“
Молим Свесветог Духа да ме просвети како бих вам рекао оно што што је воља Божија о нашем животу, нашем подвигу, нашој молитви, о остатку нашег живота и о путу којим треба да ходи наше братство.
Постоје поједини тренуци у нашем животу који имају посебан значај. Ако су сви тренуци важни, јер треба да их искористимо за наше спасење, утолико су више важни ови који сада предстоје нашем братству. Сви увиђамо да су судбоносни и да би наше одлуке требало да буду сагласне са светом вољом Господњом.
Молимо Га, дакле, да нас просвети, како вас: да прихватите све оно што је за ваше спасење, тако и мене:  да вам у овом часу кажем оно што је за моје и ваше спасење. И тако да окончам своје четрдесетогодишње служење у манастиру са духовним речима, речима благоугодним Господу и речима које ће утврдити братство и сада и надаље.
Отац Софроније Захаров наглашава[1] да јединство има велики значај у општежићу, као и да сарадња има велики значај. Нека се /међу вама/ не стварају групе, нека не буде спорова, нека не буде подела, па да једни подржавају једног, други другог. То је погубно.
Благодат Божија сачувала је наше братство те нисмо имали таквих проблема и поред тога што смо многобројно братство. Верујем да су у томе помогли Христос и Пресвета Богородица, као и заштитници нашег манастира, јер је ретка појава да постоје братства која су јединствена, нарочито када су велика по броју. Због тога благодарим Богу и надам се да ће ми опростити грехе када види да сам се трудио по овом питању.
У време када смо дошли у манастир, имао сам неколико млађих монаха који су били тада са нама и који су хтели да уклоним старије оце како би они преузели власт и сами дошли до изражаја. Ја сам им рекао да је  „мој задатак да најпре успокојим старчиће, старије оце које смо затекли овде. Они су се подвизавали. Њиховим напорима манастир је напредовао, они су га одржали и сада га предају нама. И није исправно да их удаљимо одавде како бисмо ми преузели власт. Избаците то из ваше главе.“
И сачувао /нас/ је Бог те нисмо то урадили. Штавише, ја сам био послушан старијим оцима. Имао сам као правило да сваки пут када бих излазио у свет због манастирских послова поведем са собом и једног од старијих отаца. Обично бих ишао са оцем Андрејем, који је био секретар и познавао је добро Правилник Свете Горе. Водио бих га са собом увек, где год бих ишао, по аутобусима, возовима. Прво, да бих имао једног /искусног/ старца поред себе ради духовне сигурности, а друго, да би знала остала братија – седамнает старијих отаца које смо затекли у манастиру – куда идем и шта радим. Јер ја сам тада био млад и људима је требало још много година да ме упознају па је било природно очекивати да би неки од њих могли имати помисли и сумње у погледу тога шта радим и како се владам. А ја сам желео да оци буду успокојени: и они који су остајали у манастиру и они са којима сам излазио ван њега, те да од њих сазнају и они први о нашем понашању. Хвала Богу.
Желим да вам наведем неколико случајева када ради слоге у братству тих првих година ми нисмо чинили своју вољу. Одсецали смо своју вољу.
Оца Андреја, где год бисмо ишли, држали су за игумана – достојанственог, са белом брадом – а мене би сматрали за послушника. И кад год би нас угледали, једног старчића и једног младог калуђера, чинили су поклон пред оцем Андрејем. А он би им говорио: „Не, нисам ја игуман. Он је игуман.“ И показивао би на мене.
А требало би да кажем и то да су старији оци, и поред својих људских слабости, били благонаклони према нама и ценили су овакво моје постављање.
Братство које смо затекли било је духовно запуштено, јер су постојале тешкоће приликом избора игумана и друго па су оци били скоро сасвим без руковођења. Међутим, Бог је помогао те сам их ујединио, да манастир буде  заиста манастир, братство у љубави. И за ово захваљујем Богу. Било је међу њима проблема и тешкоћа, али сам ја поставио за циљ да их ујединим. Тада сам им рекао: „Оци, ја ћу вас ујединити. Ово што ћу учинити на моју је личну штету, гледано са светског становишта; али гледано по Богу, то је неопходно. Ујединићу вас, а ви ћете тако сложни бити много јачи и моћи ћете да радите са мном шта год хоћете. Али ја ћу испунити вољу Божију. Нека се и смањи мој утицај у братству само нека је оно сложно и у љубави.“ И ово је, слава Богу, изашло на добро. Све до последњег тренутка, старчићи који су умирали одлазили су задовољни из овог живота. Последњи који се упокојио, отац Николај, и он је отишао са миром.
Говорио сам тада млађим оцима, који су захтевали да имају неке привилегије у односу на старије: „Ја, оци, имам за циљ да успокојим најпре старије па онда вас, јер су се они подвизавали толико година. Немојте, дакле, тражити од мене да старије оставим по страни да бисте ви узели власт у своје руке. То није по Богу.“ И показало се да је Бог тако хтео. Бог је благословио наше братство и резултате данас и сами видите.
Овакво јединство желим, и молим се светоме Богу да га одржи и након мог одласка са овог света, или колико будем живео а да нисам игуман, јер од тог јединства првенствено зависи наше спасење. Ако имамо љубави међу собом, спасићемо се. Ако немамо љубави међу собом, нећемо се спасити. Дакле, треба да престанемо да гледамо један на другога као на супарника зато што имамо нешто одраније. Брат нам је у нечему скривио и ми му то памтимо. Није то по Богу. Треба да опраштамо братији и да схватамо разлоге због којих се један брат или више њих понашају мало другачије него што то игуман тражи.
Ја вас све волим и желим да будете у миру са свима. Али да бисмо сви имали мир, треба да имамо и смирење. Без светог смирења Христовог не може постојати ни спокојство, ни заједништво, ни сарадња. Моја је жеља, дакле, да братство остане у јединству. Нека старији и млађи монаси сарађују, како би се прослављао Бог, и наша Црква, и монаштво – што представља суштинске ствари за наш живот.
Ово, наравно, можда теоријски изгледа лако. Међутим, када у пракси наша воља дође у сукоб са духом заједништва, тада се показују они који су послушни, који су истински усвојили дух љубави, јединства и сарадње.
Браћа која виде да постоје неке жалбе на њихов рачун, праведне или неправедне, добро би било да не очекују од братије која се жали на њих да им приђу и обрате им се, јер можда због слабости не могу то да учине. Него треба они сами да приђу братији и кажу им: „Брате, можда сам те у нечему ожалостио, а да то не знам? Ево, урадићу ти једну метанију да би ми опростио.“ На тај начин она браћа која имају проблем да буду прихваћена од стране целог братства, или од неколико њих, моћи ће да нађу спокојство, а и да успокоје братство.
Свети Порфирије Кавсокаливит давао је један одличан савет брачним паровима који су се трудили да достигну савршенство: „Нека муж каже жени: ‘Имам те и те мане. Можда ти видиш да имам и неке друге које ја нисам увидео?’ После неког времена, нека жена каже мужу: ‘Ја имам те и те мане. Можда имам и друге, а да не знам? Реци ми које су.’“
Дакле, треба да пружимо прилику онима који се према нама односе са извесном хладноћом или подозрењем да изнесу своје замерке и да потом успокојимо њихову савест. Јесте ли видели шта се каже у молитвама пред свето Причешће? „Најпре се помири са онима који су те ожалостили.“ Не /каже се/: помири се са онима које си ти ожалостио. То се само по себи подразумева. Него: са онима који су тебе ожалостили. А може бити да други нису криви, а ти сматраш да јесу. И ово је једна врста подвига, оци, и један пут /ка/ светости. Зато је веома важно да чинимо поклоне братији, чак и када нам савест говори да нисмо згрешили и да братију нисмо ожалостили. Али ми, за сваки случај, да бисмо били потпуно у реду, увек треба од свих да тражимо опроштај и тако их све успокојимо и умиримо.
Митрополит Китра Агатоник, један свети јерарх, једанпут ми је, када сам свратио код њега у Митрополију да га видим, рекао: „Старче, знаш ли шта значи када један архијереј, одлазећи увече  на спавање, осети у себи да су сви људи, сви хришћани у његовој епархији у миру са њим?“ Заиста, то је велика ствар. А то се догађа и игуманима – да игуман осећа да су сви оци у дану који је протекао у миру са њим. Сећам се како неколико пута нисам могао да спавам целе ноћи од бриге јер поједини оци нису били са мном у миру. А ја од жалости нисам могао да се умирим.
Дакле, оци, ка овоме да стремимо. То је добар подвиг. Да увек имамо неку врсту немира. Можда нисмо успокојили братију? Без обзира на то јесу ли криви они или смо криви ми. Може бити да су криви они. Али ми да гледамо како да нађемо начина да и њих успокојимо. То је светост.
Сада бих желео да вам још нешто кажем, али осећам замор и не могу више да говорим. Једноставно резимирајући оно што је отац Софроније рекао, наглашавам и ја значај јединства и сарадње који треба да постоје у братству. Укратко, рећи ћу следеће: Сложно братство личи на рај. Несложно братство личи на пакао. Зато, оци, потрудимо се да очувамо јединство.
Благодаћу Божијом, иако грешан и недостојан, ја вам предајем братство које је сложно. Чувајте то. Ако у манастиру буду постојале поделе, одговорност ће бити на вама, јер вам ја нисам предао разједињено братство. Предао сам вам и предајем вам сложно братство, и желим, молим вас, молим се Богу и дајем вам савет да се по цену сваке жртве трудите да братство очувате јединственим. Нека центар буде Христос, игуман нека руководи и настоји да успокојава братију, а читаво братство да живи са Христом, за Христа и у Христу. Нека би ове речи које вам говорим биле угодне светоме Богу. Тражим да на ово пазите и то да држите.
Желео бих да ово буду моји последњи савети које вам остављам и молим вас да се и ви молите за моје спасење.
Немам жалби на братство. Ви сте благочестиви монаси. Волите Бога. Али бојим се да вам ђаво можда не посеје кукољ, јер свето Јеванђеље говори да долази непријатељ нашег спасења и сеје кукољ. Тога се бојим, а поготово када мене не буде било овде. Али, опет, надам се да ће наша Пресвета Богородица и свети заштитници нашег манастира помоћи да задржимо овај драгоцени дар, који се зове јединство. „Јединство вере и заједницу Светога Духа“, за које се молимо на светој Литургији.
***
„Који је поставио времена и године Својом влашћу“, човекољубиви Господ и Бог наш, одредио је и животни век свих људи, ток њиховог живота и време преласка из овог живота у онај вечни. „Да не би зло постало бесмртно“, Господ је благоволео да наши животи трају онолико колико је потребно за наше спасење, мада је горак растанак, нарочито са родбином, за човека који одлази у други живот.
Захваљујем Господу за све Његове дарове. Јер ми је подарио живот. Јер је благословио мој живот и поред мојих грехова и недостатака. Захваљујем Му због вас, јер сте ви дар Божији мом животу. За све то благодарим Богу.
Заиста нас је благодат Божија духовно сјединила за сва времена, и такву свезу не може лако раскинути ни време ни таштина овога света. Захваљујемо за ово Господу. А ја Му захваљујем за вас, јер без вас не би ничег било. Молим вас да волите наше братство, као што сте га до сада волели, и да чините све што је у вашој моћи ради мира, јединства и љубави.
Пре четрдесет година, када сам изабран за игумана, узео сам овај игумански штап са иконе Светог Николаја у саборној цркви, јер док се не изабере и не устоличи нови игуман, он стоји тамо. Овај штап је прост, али држали су га свети људи – отац Атанасије, отац Висарион, и други. Нека је блажен њихов спомен, и молим их да и мени помогну да мој излазак из овога света буде у миру Христовом.
И сада вас све предајем љубави Христовој и богатој милости Његовој. Опростите, оци, за моје грешке и слабости.
Све вас волим. Колико сам могао, покушао сам да вас не жалостим. Не знам да ли сам успео. И сада се у миру растајем са вама, са лепим успоменама и благословом Божијим.
Желим вам да вас Бог закрили, да вас утврди, да вас освети и до краја живота сачува као верне и добре слуге Његове. Будите слуге Цара Христа, Господа и Бога нашега, и до последњег даха испуњавајте своје монашке дужности.
Бог нека вас благослови. Бог нека вас утврди. Бог нека вас закриљује. Да се покажете свети пред Богом и угодите му својим животом. Бог нека вас покрива до краја вашег живота.
Молите се и за мене, јер ми сада предстоји период погоршања телесних тегоба, које ће довести и до психолошких тешкоћа, али уздам се у милост Божију и у нашу добру Пресвету Богородицу. Верујем да Пресвета Богородица све нас, и вас и мене, закриљује и благосиља, да нас сматра својом децом, воли нас и жели да јој угодимо /својим животом/. Ухватите се за Њену ризу и никада се не одвајајте од наше мајке, Пресвете Богородице, јер она јемчи за наше спасење. Ако смо и грешни, ако смо и недостојни, Богородица ће нам помоћи да се спасемо само ако и ми имамо ревност и ако се трудимо.
Благословена је ваша посвећеност /монаштву/. Благословен је напор и труд који улажете за овај манастир. Надам се да ће све бити добро. Не жалостите се превише. Знам да волите свог игумана. Један цео живот проживели смо заједно. Није мало четрдесет година, ни тридесет, ни двадесет. Верујем, међутим, да нас Бог неће оставити. Верујем и уздам се у благодат и благослов наше Богородице.
Пресвета Богородица нека устроји и нека нас удостоји да се сви нађемо у рају.
„Молитвама светих отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас.“
„Господе Боже, сачувај све нас!“
[1] У поглављу „Јединство у манастиру…“, у недавно објављеној књизи „Изграђујући храм Божији у нама и нашој браћи“, издање Манастира Часног Претече, Есекс, Енглеска, 2013, 1. том, 1. глава, 35–41. стр.
(Превод: братство Светог манастира Хиландара)