недеља, 21. фебруар 2016.

Старац Јосиф Ватопедски: О Расуђивању

на гробу старца Јосифа


Расуђивање јесте здрав и непреварав суд о мислима и стварима, о којима се исправно расуђује имајући у виду време, место, стање, а увек ради старања. Расуђивање јесте разликовање изненадних наилазака, како би се избегла штета. Расуђивање јесте виђење невидљивог, кроз које здрави ум препознаје будуће догађаје. Расуђивање представља благодат Светога Духа, која се као награда даје онима који са сваком исправношћу ( = акривијом) чувају савест, и који са сваком исправношћу чувају Божије заповести. Расуђивање је, потом, орган Цркве, помоћу кога она чува чада своја на немирном и узбурканом мору живота. То је котва мислене лађе.
            Човек који се нађе у животним борбама и у невољама "постојања" прима савете од непријатеља и из других разлога запада у још веће невоље. Најважније за спасење јесте пажња  ( = стражење). Непријатељ војује читавим својим бићем, ратујући да спречи напредовање човеково. Демони често војују против човека на један одређени начин, али ово није обавезно, пошто када схвате да не могу да изазову пад његов, они мењају начин свог деловања. Често војују на одређени начин, али то није трајно.  Довољно је да било где пронађу какву пукотину, било природну било стечену, кроз коју улазе и наносе штету. Довољно је да се током борбе појави каква непажња, па да они уђу и под видом користи прекрате тешкоћу. А ако је и даље присутна ревност, онда они помажу да се прекорачи мера, да се дође до неумерености и да се на тај начин поремети равнотежа. Било премала било претерана правила никада не доводе до резултата. Када су правила премала то води небризи а када се претерано и фанатично претерује то води самоуверености. Ако у свему томе не суделује божанска благодат онда се не постижу никакви резултати. Када се неумерено ревнује, том следују многе невоље од којих нема ни најмање користи. Код овог претераног подвизавања, пошто оно није надахнуто благодаћу божијом, разарају се телесне силе, и човек тако није у стању да испуни своје назначење, пошто је уништио своје оружје - своје телесне силе. Блажени Старац је ово упоређивао са "два начина на која непријатељ војује против нас - један спреда а други с леђа. Неопходно је имати у виду правилно располагање телесним силама, нарочито ако недостаје путеводитељ. У том старању, опет, када недостаје онај ко би нас својим расуђивањем водио, не касни да подвижнику приступе страсти уживања и себељубља, које су једнако штетне. Опасност у овој борби долази више са стране икономије ( = снисхођења), јер према Оцима нашим, у време труда и борбе и страдања, лакше је да се човек превари снисходећи себи. Заиста, када се природа замори она тражи одмор. Исправно је Старац назвао ову прелест "мешавином" онога што је спреда и онога што је од позади. Само они који су задобили благодат, који су достигли меру љубави, не могу бити ухваћени у ову режу непријатеља, пошто их чува пуноћа благодати, и пошто их светлост непрестано просветљује. Ови се већ налазе у праведности а "закон није прописан за праведника" (1 Тим. 1, 9), како је записано. Они, пак, који нису достигли овај степен морају да се чувају. За такве је говорио блажени Старац да "они који нису достигли степен бестрашћа и духовно стање созерцања виших ствари, поскоче и ... падају на земљу".
            Овде смо навели три стања у којима се налази пали човек, према мишљењу Отаца и блажене успомене Старца нашег. Овоме насупрот стоје три духовна стања, за која се удостојавамо "мисленим подвигом".  Прво од ових је "против природно" када "човек у части будући, не разумеде, изједначи се са стоком неразумном и постаде јој сличан" (Пс. 48, 13). У овој пропасти, која у потпуности одражава слику нашег пада, налази се сва беда и изобличење карактера човековог, и страшно и свегрешно ђавоуподобљење пропалог човека. Свети Макарије Велики, у својој петнаестој омилији каже да је грех "сила и суштина сатаниног мишљења" (Све. Макарије Велики, Омилија 15, 49). И поново у четрнаестој омилији говори да је то "умна и мислена сила сатане".
            Ако човек који је овим поробљен заиште милост Божију и прибегне Цркви и истинитом покајању, тада се благодаћу Божијом, уздижу свете врлине, и он прелази на други "природни" степеник. Тада он живи и промишља у складу са природним законима свога бића, имајући као основу откровење Божије. Ако благодаћу Божијом не упадне у замку лукавога, него настави са покајањем и подвизима, уз помоћ благодати успиње се на трећи - "натприродни" степеник, који представља савршено природно здравље и почетак прозорљивости.
            Духовни степеници и стања, који се садрже у три које смо навели, јесу према Оцима и према Старцу нашем следећи: "Очиститељни" који представља исправљање  делања супротног природи, "просветљујући" који представља живот у складу са природом, и "савршени или освећујући" који представља поредак натприродног живљења. Очишћење призива благодат Христову на човека која исправа његово бесловесно живљење, и учвршћује га у његовом жаљењу због сваковрсних прегрешења у прошлости. Просветљујући степен, као средње стање, преображава читавог човека - и мислено и делатно - и на тај начин га отклања од грешног пута ка врлинском, према речи Писма: "Као човјек говорим због немоћи вашега тијела. Јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење" (Рим. 6, 19). Ово је мера суботњег одмора, када се човек одмара од труда покајања и долази до усиновљења, и његова се чула очишћују "ако и јесу црвена као црвац" пошто је "наследник Божји и сунаследник Христов". Ово се, према нашим оцима назива бестрашће, љубав, обожење, што је све пуноћа обећања Божјих, којима нас је обрадовао, доласком Бога Логоса у човеку. Свакако, наша тема је била расуђивање - ми смо и описали степенике којима благодат долази у човека, увек под светлошћу расуђивања.

 са јелинског Александар Ђаковац