понедељак, 29. фебруар 2016.

Старац Јефрем Катунакијски, 6. део

лево старац Јефрем Филотејски (сада у Аризони) и десно старац Јефрем Катунакијски


15. августа 1959. старац Јосиф се упокојио у Господу у Новом скиту где је био последњих пет година заједно са својом пратњом, старцем Арсенијем, својим сталним садругом у подвизању, монахом Јосифом (каснијим духовником манастира Ватопед), јеромонахом Харалампијем (старцем манастира Дионисијата), јеромонахом Јефремом (игуманом манастира Филотеја, а духовником Каракала, Ксиропотама и Констамонита, оснивачем манастира у Аризони) и са својим братом по крви оцем Атанасијем.
Отац Јефрем их је често посећивао, иако ослобођен својих свештеничких обавеза, будући да су двојица ових послушника, Харалампије и Јефрем, већ били јеромонаси. На дан упокојења старца Јосифа, празник Велике Госпојине, кренуо је да их посети, пошто одслужио у Катунакији. Ишао је полако зато што је знао да се након Свете Литургије одмарају. У Светој Ани га је стигао отац Атанасије задихан. "Дођи, старац је отишао". "Отишао? Па мени је рекао ће ме подзравити, пре него што оде!" И био је у том чуђењу све до четрдесетог дана након старчевог упокојења. Тада, док се безбрижно бавио рукодељем, место преплави миомирис. Тражио је по целој кући. Нико није палио тамјан. Тако се досетио. Душа старца га је, одлазећи из света у четрдесети дан, поздравила миомирисом.
Од тада је често Старац у сну виђао старца Јосифа. "Скоро сваких петнаест дана", причао је. Обично наслоњен у удобном седишту, Старац га је тешио у његовим тугама, које су шездесетих година досегле врхунац, говорећи му благо: "Срце моје, стрпи се." Подвижник би се одморио и настављао даље.
Касније је брат из пратње забележио: "Данас нам је на Духове лета господњег 1989. Старац рекао да га је у сну посетио старац Јосиф. Пошто су се топло пољубили, старац Јосиф, му врло радосно рече: "Желим да ти предам еклисиологију". Годинама га није видео тако радосног. Вредно је дивљења то што Старац није знао реч еклисиологија".
Ако избројиш топле и живе речи оца Јефрема, највећим делом то су биле пословице, поуке, савети и виђења, самог старца Јосифа. Као пратњу, само је ову пратњу знао, и њу касније као пример имао за нашу малобројну. Био је жива слика старца Јосифа. Мудро је неко приметио кад га је упознао: "Отац Јефрем је надгробни споменик свога старца".

+ + + + +

Старац Јефрем је чувао поруку старца Јосифа у свом архиву као успомену и благослов. Највероватније почетком 1959., мало пре него што се упокојио, обратио се Новом Скиту, молећи да му старац пошаље руком написану поруку. Желео је за благослов:
"Срце моје Божије и свето, вољено моје чедо, оче Јефреме, шаљем ти своје очинске пољупце. Имаш сву моју љубав, мој благослов који сам изустио пре два дана. Врло тешких 10 дана, ништа нисам јео. Сада су поново, пре два дана, стигли неки лекови из Америке, и почео сам да их узимам и користе ми. Да видимо докле ће да ми помажу. Ја не сматрам да ћу оздравити. Колико год да се труди пратња, ништа не помаже. Само ме задржавају да не одем. Пун сам лекова. Тело се моје неће допасти црвима, остаће нераспадиво. Неће им се допасти да га поједу. Дакле, буди миран. Засад још увек није стигао час. Пренеси мој благослов прегаоцу Прокопију.

Целивам вас свом душом,
скрушени и прегрешни
С. Јосиф".