субота, 27. фебруар 2016.

Старац Јефрем Катунакијски, 5. део



Благодатна стања

Старац га је подстицао, саветовао и подржавао својим смиреним и радосним бићем али му ни на који начин није указивао духовни пут његове душе. Говорио му је: Напредуј, а ја ћу те следити и чувати, у сузама си пронашао благодат, у сузама и настави". Он сам, пробни радник умне молитве, није је наметао своме ученику. Зато је Старац уверавао да старац Јосиф није упражњавао умну молитву, иако је некада искусио.
Налазио се у Малој Светој Ани, у колибицама старца Јосифа, као гост. Према реду старца Јосифа отпочињали су бденије са бројаницама у поподневним сатима, мало пре него што сунце зађе. У часу када је читао своје правило, десило се да се чула бука од радова отаца из Свете Ане која је преко пута. Старац , како прича, у свом покушају да се сабере и да избегне расипање ума због буке, осетио да му је ум њишао у срце и да је наставио своје правило неометен.
Када је довршио правило и дошао к себи, поново зачу буку, и би опитно поучен шта је умна молитва.

+ + + + +

Узвишена духовна стања, као што смо већ навели, убрзо су отпочела. Богата Божија благодат прекри оца Јефрема и непрекидно га је успињала тамо где само они који су то окусили могу да схвате: "Вкусите и видите" (Псалам 33,9) Старац Јосиф му је често говорио: "Чедо моје, ти како напредујеш и сам ћеш пронаћи благодат, али нећеш моћи да је одржиш." А други пут пун усхићења али и бриге: "Много журиш и бојим се за тебе. Други читав живот проведу у подвизавању и не окусе ова стања[1]!" А ученик би узвраћао са простодушношћу: "Старче, ако ми Бог даје да једем меса, зар ја да му кажем да хоћу пасуљ?"

+ + + + +

"Дух Свети није видљив али је видљива његова благодат", поучавао је Старац. Благодат смо видели уживо, опипљиву, да испуњава собу а потом и цркву. Сузе су текле у потоцима, благодат је преплављивала срца и храм. Много пута на светом диску видело се Свето Дете. Понекад, у часу освећивања Светих Дарова, објавило би му се: "Син Божији и санаследник Христа". Страшна врелина духа. Учитељ га је скрушавао слатким неповерењем: "Много брзаш, оче", али се и поносио: "Не верујем да се на читавој Светој Гори служи боља Литургија". Напуштена пуста црквица у пећини Мале Свете Ане још и сада миомирише.

Беше оно доба кад је, у миру катунакијских ноћи препуних тајни, седео на својој морнарској клупици, уроњен у жар молитве, и зачу да из његове душе извире стих Исаије (62,5.): "Како се радује женик невјести, тако ће се теби радовати Бог твој". Тада напусти молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", да би узвикивао у Духу: "Исусе, Жениче мој, помилуј ме". то време сам летео" и заиста у сновима је често сањао да лети као птица, причао је пред свој крај - "био сам анђео. Где да ми се приближи лукава помисао : и да сам желео. Далеко ме је одбацивала благодат. У себи сам поседовао светлост. Понеки пут бих старцу говорио у шали: Ма, старче, зашто да држим своје правило, када сам га одслужио у свом сну?" Унутарњи говор је наставио да очитава молитву и за време сна. "Ја спавам а срце је моје будно"(Пјесма 5,2). Поседовао је тако изобилну благодат.

+ + + + +

Понекад је у својој молитви предосећао да му предстоји нешто добро. Дуго времена тако. Након шест меци коначно, пун радости осети да душа његова хоће да изађе, да полети високо. Шчепао се рукама за предмете око себе, стегао се уплашен и на крају дошао се. Следећег дана исто то само много снажније. Поново је покушао да се суздржи, али није могао. "Сад сам већ преварен, помисли са задршком, иди куда желиш". "Душа моја се успела на невероватне висине и поче да слави Бога", причао нам је дубоко потресен сећањем и са тајним пулсом који му је створила. То што сам осетио је неизрециво", настављао је гласом, од ганућа једва чујним. Да ли је сећањем поново оживљавао то неизрециво?

+ + + + +

Упркос свему томе, све се више удубљивао у молитву. Подсећао нас је: "Они који ме окусе гладоваће, и они који ме пију биће жедни" (Премудрости Сирахове 24, 21). Свесна и несвесна тежња биле су у молитви. Често је у својим сновима сањао краља Константина, ослободиоца Македоније, и краљевску породицу. Понекад би сањао краљицу која би му давала парче чоколаде а он би јој се с поштовањем приближавао. Захвалио би се говорећи да ће чоколаду појести, и настављао молећи се: "Молитву желим да ми даш", да би зачуо потврдни глас краљице: "Даћу ти, даћу ти!" Није сматрао такве снове случајним.

Искушења
С друге стране, искушења нису била мала. Старац Јосиф је поучавао: "Ако ти је подарено радосно стање, убрзо очекуј искушење. Ако имаш искушења и бриге, близу је услишење од Бога".

+ + + + +

Донели су му неколико црепова за кућу. Међутим, били су тако прљави, да се поносни и избирљиви отац Јефрем расрдио. Није увредио оне што су их донели, али је узео црепове, и бацио их са стена у море. После тога читаве ноћи су га мучиле помисли: "А шта ако су тамо доле били људи на чамцима? Море се не види добро. Можда си убио некога. Шта ако је отац породице? Сигурно ћеш се уплести са полицијом". Одмах ујутру отишао је до старца Јосифа. "То и то ми се десило," исприча му. Он, мудар, упита истражујући: "Какво ти је било стање ових дана у молитви?". "Врло добро стање, старче." Климну главом одлучно: "Е, немојмо да очекујемо само сладост. Очекујмо и горчину."

+ + + + +

За време окупације био је заражен туберкулозом. Старац Јосиф се очински старао о њему. Уз обилну јаку храну (углавном сир), успео је да се опорави.

+ + + + +

Неко време мучило га је искушење у вези са оцем Никифором, његовим старцем. Нису могли да се сложе. Натегли су му се нерви. Трудио се дуго времена. На крају је подлегао. Није могао да се суздржи. Једног дана, док се бавио рукодељем, осећајући себе у овом јадном стању, повиче ка Богу. И Бог одмах реши тај проблем. Дубоки мир преплави његову душу и тело.

+ + + + +

Подвиг са бројаницом и једином молитвом имао је своје тешкоће. Дешавало се да уморан и обесхрабрен тражи од свог учитеља дозволу да се као и сви оци врати читању службе. Тада би му утеха, подршка и смирење старца Јосифа давали снагу. Говорио нам је исповедајући се: "Сваких четири до пет година Бог дозвољава да прођем кроз талас очаја. Помисли, обесхабрење, безнађе, опкољавају ми душу. Тад је потребно издржати док не прође талас. Да нико не схвати шта ти се дешава. И у радости и у тузи миран, наоко друштвен, суздржан у себи. Наситио сам се преслатких причешћа Раја и старао сам се да се не погордим. Напио сам се прегорких вода пакла, али сам сe старао да се не утопим у безнађу".

+ + + + +

Једном старац Јосиф поче да му скреће пажњу да, у стању у коме се тада налазио, треба да очекује неко искушење. Саветовао га је да пази, како не би примио неко демонско маштање или нешто слично. "Међутим," причао је касније Старац, "ја сам страдао као једнооки јелен који је стао на обалу мора са здравим оком управљеним ка планини и шуми, одакле је очекивао ловце, а није видео да му се приближавају чамцем с мора, одакле му је долазила смрт. Тако сам и ја са једне стране очекивао искушење, а са друге ми је дошло. Позвали су ме у војску."
То се десило пре 1940. Лавра је одлучила да избрише Старца са листе монаха зато што је рукоположен од стране старокалендарских епископа, без њихове дозволе. То је за сваког Светогорца као последицу имало покретање поступка његове регрутације. Жандари Свете Ане су почели да га траже. Старац Јосиф га је неко време скривао у Малој Светој Ани, покушавајући да га поново уврсти у листу монаха Лавре. Међутим, манастир је био непоколебив.
Тако је, у пратњи наоружаног жандара, Старац кренуо ка Уранополису, па Јерисосу, па Солуну. Док је корачао ка Јерисосу, окретао се и гледао Атос како се губи у даљини и размишљао са жаљењем: "Богородице моја, не могу да верујем да ћеш да оставиш једно јање своје да га непријатељ шчепа из твог врта". И настављао је молећи се уз бројанице. Жандар му је псујући говорио: "Е, попе, оде ти сад Света Гора!" "Зна Богородица, господине Јани", одговарао му је Старац. Али он је са неверицом вртео главом и певао: "Ми за имамо капетана и видећемо га једног дана као војсковођу у Цариграду."
Стигли су у Јерисос, узели две карте за аутобус и чекали да се укрцају. Неколико минута пре уласка, стиже неки жандар из Јерисоса на станицу, држећи у руци телеграм за жандара Јаниса, старчевог пратиоца: "Телеграфска наредба да се одмах вратите у Кареју са својим пратиоцем". "Е, барба Јани, Богородица није оставила, јеси ли видео?" "Све је могуће, попе!" одговори чувар и упутише се натраг.
Ево шта се десило: док је Старац одлазио, отац Пропије узе омологио[1] куће (уговор који предају свим исихастријама главни манастири) и оде код цивилног управника Свете Горе у Кареји. Име Старца је било уписано у листу, чиме је потврђен његов статус монаха. Тако је управник тражио од полицијског управника Кареје да поново позове Старца, претећи му да ће га тужити за прекршај закона, јер се Светогорци не регрутују. Још је и управник добио прилику да понизи полицајца са којим је раније имао сукобе.

Највећа тешкоћа коју је прошао ових радосних година била је једно непослушање које је починио, како каже, према старцу Јосифу. Наравно, покајао се, и старац Јосиф му је очински опростио. Али, Бог му је наложио епитимију. Шта се тачно догодило, није говорио. Била је то једина тајна коју је чувао. "Када ми Бог укине епитимију, тада ћу да вам испричам детаљно", говорио је и чекао годину за годином. На крају осамдесете, навршило се седам година, колико и аскети наведеном у Синаксару под 19. јулом, свети Теодор Едески, са којим је на неки начин поредио своје искуство. Коначно је нешто казао, али не детаљно. Можда је у врењу благодати помислио нешто благо потцењивачки о старцу Јосифу. У сваком случају, пронашао је врло добар начин да своју душу држи у стању непрекидног тражења милости Божје. Исповедао се: "Педесет година одлазим и сваки пут метанишем пред старцем Јосифом, тамо где сам први пут начинио метанију за случај мог непослушања према њему. Тамо у Малој Светој Ани, између литице и трију степеништа што воде у собе."