четвртак, 25. фебруар 2016.

Старац Јефрем Катунакијски, 3. део

с лева на десно: Старац Емилијан, Старац Јефрем, Владика Атанасије Јевтић
Старац Јосиф

Старац Јосиф Исихаста
Током својих првих монашких година, пре него што је постао свештеник, одлазио је понекад са старцем оцем Никифором у Светог Василија да одрже службу у колиби старца Јосифа (на дан рођења Претече). Тако је отпочело познанство. Будући млад монах, пред старцима је био ћутљив, целомудрен, суздржан. Једанпут запита старац Јосиф:
- Да ли Јефрем извршава послушање?
- Да, извршава, старче - одговори отац Никифор.
"Тог трена дође ми да паднем доле, да пољубим ноге старца Јосифа, зато што сам коначно чуо нешто духовно".
Како је говорио, сви су питали: Да ли је паметан нови монах? Да ли је радан? Да ли се хвата рукодеља? Ј Старац Јосиф (у свету Франциско Котис) се родио у Левкеси на Паросу, мало пре него што је свануо двадесети век. У основној школи, учитељица му је била мајка епископа Августина Кантиота која је становала у његовом селу. Као млад отишао је у Атину и радио је неко време као кувар по господским кућама (тамо је и научио вештину кувања), као ситни трговац, други пут као кондуктер у трамвају. Приповедаше Старац да је млади Франциско био толико савестан да је поништавао карте које ужурбани путници не би узели, иако су му платили. А новца је увек било вишка. Био је неустрашив и лављег срца, лако би плануо, али је био и изузетно бистар. Боравак у Атини научио га је шта значи друштво.
У прво време, када је отпочињао монаштво, поделио би сав свој новац, и чинио многе подвиге, који су били неумерени. Старац прича да се некада, желећи да опонаша преподобног Давида Солунског који се подвизавао на једном дрвету лешника, он попе на једну леску у сумрак и отпоче целоноћну молитву. Изгледа да је у неком тренутку заспао. Кад се пробуди, све око њега беше бело а и сам беше прекривен снегом. Ноге, руке замрзнуте и непокретне. "Ох, како ли ћу сада да сиђем!", мишљаше смејући се својим мукама.
Касније, на Светој Гори, искористио је своју снажну природу да би се до краја подвизавао у монашким врлинама. Није штедео себе, желећи да се посвети умној молитви.
Произведен је за великосхимника на Катунакији, у исихастрији Благовести од стране једног добродушног монаха, старца Јефрема. Кад се упознао и везао за, од тад па занавек пратиоца у подвизавању, старца Арсенија, нису оставили непосећену ни једну пећину на Светој Гори да би достигли оно чему су тежили.
Када га je Старац упознао, отац Јефрем се већ био повукао из великих подвига и живео у Светом Василију, изнад Катунакије, на висини од око 600 метара. Њихова црквица, покривена лимом, била је посвећена Рођењу Светог Јована Претече. Њихове келијице биле удаљене једна од друге ради мира, врло мале, са зидовима цатма[1] од дасака миљаде[2] и блата, и са кровом од лима. Где да се довлачи грађа за зидање, на оне удаљене, пусте и стрме стене? У подножју, врло ниско, мала равна површина солане, а затим тамно плави Егеј. Тамо лебдиш. Камено безводно небеско гнездо. Старац Јефрем (његов старац Јосиф, већ се упокојио Господу) живео је са старцем Арсенијем, монахом Јованом и монахом Атанасијем, који му је био и брат по крви. Живели су дељући дрвене крстиће, које је продавао отац Атанасије обилазећи Свету Гору.

"Ти си тражио мене, а ја тебе"

Као свештеник, Старац је прихватио позив старца Јосифа да служи у Светом Василију. Након литургије тражио је да му исповеди своје помисли. Договорили се за неко вече. Попео се до Светог Василија, сео на један зидић испред мале гостопримнице (архондарики), док му се под ногама простирала тајновитост дивље ноћне природе, молио се до поноћи, чекајући да старац Јосиф заврши своју молитву. "Читавих пет сати", говорио је касније Старац, "нису престајале да ми теку сузе из очију". У истом тренутку Старац Јосиф размишљао је, преплављен помислима малодушности: "Шта ми треба да се бавим оцем Јефремом? И он ће бити као и сви остали!". Коначно је послао оца Атанасија, свога брата, да га позове.
Старац му је исповедио три случаја врховних духовних стања које је доживео. Кад је завршио, рече старац Јосиф одлучно: "Ти си тражио мене, а ја тебе." И тако отпоче један однос дубоке духовности. Старац је, од тад па надаље, називао старца Јосифа својим старцем. И признавао је: "Ниједног човека на овом свету нисам толико волео и бојао се."
Поче редовно да долази у Светог Василија да би служио Литургију код старца. Сваког уторка, четвртка, суботе и недеље око поноћи, окачио би о свој појас малу светиљку на уље, и са штапом у десној, а бројаницом у левој руци, успињао би се пола сата до Светог Василија.
Напустио је молитве које је сам изабрао да би се налазио у духовној будности и почео је да упражњава срчану молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме." Уз ову молитву је држао и службе, како га је поучио учитељ. (Тако су га сви називали из поштовања.) Отац Никифор није имао ништа против, и драговољно га је слао учитељу.
Програм старца Јосифа је отприлике био следећи: ручали би и одспавали три сата до заласка сунца. Тада би, уз припомоћ једне кафе, отпочињали бденије са бројаницама које би трајало до поноћи. У поноћ би отпочињали Свету Литургију у малом храму. Како су то заиста биле дивне Литургије! Како их се Старац сећао са ганућем! Након Литургије би се одмарали док не сване, да би отпочели рукодеље од кога су се издржавали.
Тај типик је старац Јосиф чувао као зеницу ока. Нипошто није прихватао његово нарушавање зато што је последица била нарушавање молитве. Чак би након ручка затварао капију и није прихватао ниједног посетиоца. Требало је да се одмори да би био спреман за ноћно бденије. Повикао је неком закаснелом посетиоцу: "И да си анђео, у ово те време не примам".
Говорио је Старац: "Провео сам два месеца поред старца Јосифа и открио сам благодат. Једно вече се молио стојећи у својој келији. У трену ми се учини да се отворио зид наспрам мене, и видех да ми се приближавају три лика. Моја душа рашири сe и загрли се са средишњим. Оно шта сам осетио не може да се искаже. Мој ми је духовни осећај говорио да је то био Христос у пратњи два анђела. Чим сам дошао себи, узео сам свој фењер и кренуо ка Светом Василију. На путу су ми душу опколили демони. Обузели су ме страх и ужас. Коначно стигох, у агонији и задихан, у Светог Василија. Рекох оцу Атанасију: "Обавести одмах старца да желим хитно да га сретнем!" Одмах ме је примио. Сео сам. Шта ти је?" рече ми. "Сачекај, старче, да мало дођем себи и испричаћу ти". Испричах му шта ми се десило. Старац устаде, загрли ме и прерадостан рече: "То је, чедо моје, прва степеница. То је благодат. Од сада па надаље ће бити другачија духовна одежда, другачији хоризонти, другачија духовна храна, друге те молитве чекају. То многи монаси годинама чекају и мало је њих који то доживе. А теби је Бог то тако брзо подарио!"
Једном када је отишао до Светог Василија да посети старца Јосифа, пронашао га је у стању радосне молитве. Он му загрли главу, привуче је себи на груди и настави да се моли. (Тако је обичавао да се моли за своја чеда.) Као да се налазио у екстази.
- Старче, зар ћеш сам да поједеш колач? прошапута отац Јефрем желећи да окуси оно што је кушала душа старца Јосифа. Али је осетио као знак да заћути благо стезање загрљаја старца.
Убрзо старац дође себи, прекиде молитву, слатко уздахну и рече: "Чедо моје, немаш само чистоту душе, поседујеш чедност." То је видео у својој молитви.