субота, 20. фебруар 2016.

Старац Јосиф Ватопедски: О прелести, 2. део

старац Јосиф на одру


Овде ћемо изнети начине на који демони нападају човека. Прелест суштински и онтолошки јесте сам ђаво. Овај је кроз штетне и самовољне мисли отпао од Бога, од кога је задобио "добробиће" и читаво своје исправно деловање. Тако је он сам постао прелест, као онај који не мисли и који не дела истинито и исправно. Променивши се тако, он је прво устао ( = побунио се) против самог себе, дошавши до тога да је, следствено, себе упропастио.
            Према Оцима нашим, истинита ипостас има само добро. а ипостас која није добра упропаштава и саму себе и своје обожење. Од овога је по нужности пострадао сатана, изгубивши, дакле, своју личносност. Када, пак, покуша да задобије личносност коју је изгубио, он то чини лажући, и тако настаје прелест. Ђаво има постојање, као биће, иако је отпао од Бога и од сваког добра, јер његово природно биће постоји као "тело смрти". Он не одлази у небиће, али краде обличје и изглед добра, корисности, врлине - лажно и преварно - и тако вара оне који му поверују. Из овог свог стања палости он се непрестано бори да пороби човечанску природу, било делимично било потпуно, и ово његово деловање јесте и назива се ПРЕЛЕСТ.
            Прво супротстављање варању сатанином налазимо и првом јављању божанског откровења. Старање Створитеља о његовој творевини се ширило током његовог творачког делања, тако да је Он стално учествовао у одржању онога што постоји. Ђаво, немајући силе да уништи утицај Божји на творевину, који се пројављивао на најбољи и неоткривени начин свесилом Божијом, прибегао је лукавствима како би за себе придобио створена бића, нарочито словесна. Прва таква превара догодила се са првосазданима, којима је Бог дао дао да кроз држање заповести узнапредују до савршености коју им је Он одредио. Након што је код њих постигао успех, ђаво је поставио закон пропадања као једину обавезу и границу -  да храни лажју против сваке истине, и да се до краја бори против божанског плана о с створеним бићима. Истражујући историју стварања човека, приметили смо велику сличност демонског војевања, као и то да му је циљ увек исти - одвајање човека од познања Бога. Циљ, дакле, овог његовог деловања и варања човека кроз све векове, јесте да он не успе да пронађе истинитог Бога и следствено, да не постигне своје спасење.
            Оваплоћењем Бога Логоса, лукави је добио смртоносну рану, пошто се показало истинито богопознање и пошто је човек призван у истину. Опет се, међутим, незајажљиви ђаво намерио да прелашћује људе, само на други начин. До сада је прелест била на првом стадијуму - осујећивала је човека да спозна Бога и истину. Ово је један вид општег сатанског војевања. А други се јавио пошто је човек по промисли Божијој спознао Бога који му се открио и који му је говорио. Пошто више није имао снаге да скрива откривену истину, ђаво је покушао а и данас то настоји, да замагли ову истину кварећи догмате о њој, како би на тај начин спречио да човек прими своју плату, коју му је бог обећао, а што јесте човеково спасење.
            Ово окретање од исправног слављења ( = православља) назива се јерес или прелест. Тако је Црква ударана небројеним јересима. Такав је "лукави човек" преступа који је посејао семе лукавога заједно са чистим житом, које је Господ до данас просејавао. Кроз расколе и саблазни, лажне религије и јереси, кроз разне групе и сваковрсне прелести, он разара и поробљава род људски. У овој страшној бури налази се истина, Црква Христова и по њој плови. Ето зашто постоје и зашто се свакодневно умножавају саблазни на земљи, заглушујући многе који траже ову тајну. Ово су плодови времена "до краја века" (уп. 1 Кор. 10, 11), знаци времена доносиће таму, а непријатељ ће све више варати икумену "јер му је остало мало времена". " И разгњеви се аждаја на жену - Цркву - и отиде да ратује са осталима из сјемена њезиног, који држе заповијести Божије и имају свједочанство Исуса Христа" (Отк. 12, 17).
            Постоји и други хаос таме прелести сатанине, који је постојао у сва времена а у наше дане је највећи.
            Два су главна изговора, који се јављају у човековом животу, и који отварају врата прелести. Први јесте човекова жеља да сазна будућност и уопште да спозна узроке несрећа које се дешавају у његовом животу. Други изговор јесте многострана радозналост за знањима о натприродним појавама. Стварно знање о натприродним стварима може се, међутим, стећи само натприродном благодаћу. Али ђаво овде проналази одговарајући начин да прелашћује, пошто он, као натприродни дух почиње да игра улогу ( = да глуми) натприродну благодат, што му успева пошто ти чини пред онима који су земаљски. Тако он представља лажне слику и представе као истинита откровења, како би на тај начин пороби човека.
            Духовни закон, као кодекс божанске икономије за твар, поставио је у стихије и у у људе меру унутар њих, и она усклађује садашњи живот. У овоме се састоји круг мисленог живота. Према неоткривеним границама и законима овог промислитељног управљања бићима од стране Бога, настају у животу и различите туге и жалости, помоћу којих Бог усклађује наш живот у односу на будућност. Множина искушења са којима се сусреће човек имају ову сврху. Она покушавају да га приграбе и да га баце у руке сатане који се претвара да је он спаситељ. Ако се човек стално прелашћује и острашћује, онда се не очишћује од својих заблуда како би се спасао. Као против-вредност он захтева високо мишљење од својих ближњих. Ови, пак, не осећају страхоту свог положаја, те оклевају да се ослободе сатанске власти, која их поробљава држећи њихову вољу и њихову слободу. Највише бивају прелашћивани егоисти, који улазе у таму сатанину привезани оним што им изгледа као истина, уместо да праву истину пронађу. Видимо трагично стање данашње омладине, која веома страда од немара и тромости ( = инертности). Кроз далекоисточне религије, које у себи садрже преварну ( = прелашћујућу) магију, симболе и обреде, приступа ђаво, древна змија - сатана - са својим обмањивачким прерушавањем. Човек. створен "по икони и по подобију" Божијем, задржао је и након пада племените своје суштине као и своју жељу ( = чежњу) за натприродним. Бог Логос је доласком Својим, није само открио праву природу његових чула, него их је и испунио преображавајући човека телом својим - Црквом, и дајући му власт и силу да наследи сву пуноћу натприродног стања, у које је положен благодаћу Сина Божијег.
            Најлукавији ђаво опонаша различите стадијуме, током којих чове, освећен благодаћу Божијом,  заједничари са нетприродним.  Ђаво на тај начин, замењује истинито виђење лажним представама које су његов сопствени производ.  Тако он чини и чуда, која заиста изгледају натприродна, и која се могу видети и у Цркви. У ову замку се нарочито хватају они заражени егоизмом. Међутим, суштина заједничарења са нетприродним, не налази се у виђењима, нити у лажној утеси. Док један покреће сто ( = астал) или друге предмете, други чује неке чудне звуке или види некакву светлост, или се појављују предмети попут хартије, књиге или чега год другог. Заједничарење са натприродним се постриже испуњавање божанских заповести, које су наследили они који верују у Господа. "А онима који га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који вјерују у име његово; Који се не родише од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога" (Јн. 1, 12-13). Они не само да виде натприродне тајне и дарове, него их и наслеђују - "насљедници, дакле, Божији а сунасљедници Христови" (Рим. 8, 17). Ово се остварује само унутар божанске тајне Цркве која је Тело Христово. У томе средишње место заузима покајање чији су плодови свете врлине, које употпуњују карактер и личност духовног човека. кроз покајање можемо да задобијемо плодове натприродних божанских енергија, а никако не лењошћу и нерадом, помоћу магије и јоге и других ђаволских обмана.
            Природно, након теме прелести, о којој смо до сада говорили, долази тема расуђивање, сагласно са мишљењем Преподобног Старца нашег Јосифа.

 са јелинског Александар Ђаковац