субота, 20. фебруар 2016.

Старац Јосиф Ватопедски: О прелести, 1. део



            Овој теми прилазимо са страхом и дрхтањем. И да нисмо имали подршку нашег блаженог Старца, определили бисмо се за ћутање. Ни један човеков покушај није толико непредвидив и несигуран и таман, као покушај да се открију лавиринти мрачних мисли и помисли и лукавштина сатаниних. Никоме не би било могуће да се спусти у адске дубине и у тамне поноре и да открије перфидност и преварност незамисливих лажи демонске лукавости, којом вара оне који иду путем Господњим, ако нас благодат Пресветога Духа не би водила путевима богоносних Отаца наших, који се о овоме научише из сопственог искуства, кроз борбе и битке током свога подвизавања. Блажене успомене Старац наш Јосиф, подвизавао се на свом духовном путу под сенком Атона, из свог личног искуства научавајући и учећи се о страдањима и безданима непријатеља.
            Као увод доносимо одломак из књиге о Јову да бисмо описали изглед звери, са којом се сви ми упуштамо у борбу. "Врата од грла његова ко ће отворити? страх је око зуба његовијех. Крљушти су му јаки штитови спојени тврдо. Близу су једна до друге да ни вјетар не улази међу њих. Једна је за другу прионула, држе се и не раставqају се. Кад киха као да муwа сијева, а очи су му као трепавице у зоре. Из уста му излазе лучеви, и искре огwене скачу. Из ноздрва му излази дим као из врелога лонца или котла. Дах wегов распаqује угqевqе и пламен му излази из уста. У врату му стоји сила, и пред wим иде страх. Уди меса wегова спојени су, једноставно је на wему, не размиче се "(Јов. 41, 5-14). Сматрам да није потребно да више описујем ову страхоту, која је приказана кроз страшан изглед ове грозне звери, са којом сваки човек мора да се бори. Господ наш га је на крсту свезао и победио, иако је та борба је била страшна. "А за суд, што је кнез овога свијета осуђен" (Јн. 16, 11). "Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље" (Јн. 12, 31). Свака борба са ђаволом је зато безбедна и са овим се сви слажу. Опасност, међутим, вреба од прелести ( = ђаволске обмане).
            Избави нас Господе Исусе Христе, човекољупче, из таме овог неизлечивог погрешног мишљења. од кога мало њих налази пут да се поврати к истини. Мрачни и лажљиви ђаво, се приказује на такав начин да вара оне који га примају као учитеља и спасиоца. Он је потпуни лажов, савршени преварант, и све оно што није заиста истина преставља његово оружје. Овако он свезује и унесрећује људски род хиљадама година, још од времена првосазданих. Свако дело сатанино, ако се и оствари, јесте дело преваре. Међутим, делатни вид прелести има своје место на другом степенику лествице подвига - на степенику просветљења - али се јавља и на друга два. Он се не труди да подвижника спречи у борби за циљ који жели да оствари, већ жели да се он узалуд истроши, и да не доврши добро дело, те да тако не задобије награду. Истинска варалица! Узима плодове труда човековог помоћу преварних мисли. Ђаво се не бори да би спречио дела богопознања и вере, него се труди да обмане мисао ума, било раслабљивљањем или преузношењем, што увек доноси штету. Тама дубина сатаниних хвата подвижника, тако да, ако нема искуства, ствара у њему расејаност и одваја га од његовог пута. Наш блажени Старац је говорио: "Само што помислимо на ћорсокак у који воде ове злобе непријатеља, осетимо расејаност, јер из искуства знамо за ове мрачне замке, на које у борби наилазимо".
            Сада ћемо пренети оно што је Старац наш говорио о овој ствари: "Прелест, љубљени моји, суштински јесте најкраћи пут истинитог удаљавања и одбацивања онога што називамо истином, и прихватање лажи". Она на брзину улази у правило* да би, нарушила његово држање преко малих непажњи. Ако у овоме супе, покушава да се утврди развијајући егоизам,  и да на тај начин одагна божанску благодат.  А ако не успе /у ометању правила/, онда се труди да изазове још већу ревност, тако да се подвижник умори и да потом дође у стање расејаности. Давид ово описује са великом јасноћом: "Јер нема у устима њиховим истине, срце им је сујетно; грло им је гроб отворен, језицима својим дволичаху" (Пс. 5, 10). Након сунчаног дана дође невреме, и са заблудом се утврди незнање. Након добитака неплодност и оскудица, након смираја борба и рат, неодлучност уместо јасноће. И када благодат поново донесе милост Божију и када доведе онога ко се подвизава на прави пут, на утабану стазу отачког предања о духовном уздизању и непредовању, он опет наилази на препреке које су у овој школи неопходне: Као што је код прве препреке на коју је наишао требало да научи да је уздање у себе штетно и да се у свему треба поуздати на Бога а никако на оно што сам чини, тако и сада, када се налази на улазу у просветљење и када долази у додир са оним што се созерцава, потребно је да научи - али не од онога што је чуо него из искуства - да и непријатељ може да опонаша својства созерцања и благодати и да лаж представи као истину. Он може да се покаже као анђео светлости или да се јави као спаситељ, пошто је тешко разликовати истинита својства благодати. Потребно је, као што видимо, да мати благодат уђе у ову борбу са сатанским подвалама, и да подвижник кроз искуство задобије награду, како би са пуноћом Цркве могао да, заједно са апостолима Петром и Павлом каже: "Да нас обманом не савлада сатана, јер нам његове намјере нису непознате" (2 Кор. 2, 11). Својства ове болести (прелести) су многа, а горка су зависно од особе, њеног карактера, од места и начина где се јављају, као и од многих других ствари, од узрока помоћу којих сатана може да прикрије свој мамац. Ми ћемо испитати оне облике (прелести) који се код нас стално јављају, како нам је то и блажени Старац наш Јосиф предао. Почетак прелести често наличи на прву превару, којом је, зачетник зала, преварио првосаздане, узевши на себе обличје али не и природу. Преварант ђаво користи склоност човекове воље, која као слаба поробљава ум, и мало по мало, ђаво налази врата и улази. Техника ратовања овде је невидљива. Нема насиља, нема присиљавања, нема тешкоћа, док он потајно обезбеђује своју победу, иако је се страст за коју се држи разних облика, како би постигао већи добитак у својој победи, а то је потпуно уништење жртве. Лукави овде показује велико стрпљење у борби јер се труди да пороби човека погрешним и преварним идејама, тако да не може да спозна ( = да схвати) намере непријатеља. Рат који се овде води није телесни. Овде непријатељ не напада помоћу страсти које се јављају у вољном делу душе, него углавном преко страсних помисли. Ово је, дакле, мислени рат. Овај се рат води у области ума и созерцавања, јер се у овој сфери налази место војевања.
            Када подвижник, кроз делатно покајање, задобије благодат Христову, на првој лествици која се зове и јесте лествица очишћења, то значи да је победио телесно мишљење и да је у својим жељама задржао само оно што му је корисно, док су чула подређена уму. Његове жеље, дакле, немају захтеве, и исцељује се један од три дела душе - желатељни. Након тријумфа ове победе, која се углавном постиже правилном употребом ума, подвижник као награду задобија мир у помислима и улази у област молитве, али не оне коју је до сада држао са напором и припремама. Божанска благодат, која се повремено јавља као утеха подвижника,  сада постаје стање, остајући у уму човековом успињући га на други степеник духовног живота, који се назива степеник "просветљења". На овоме стадијуму, непрестано дело јесте покајање, које је уму најважније и помоћу кога задржава благодат. Пошто је ум делатно одбацио чулне помисли и дошао до правилне употребе ствари, тада и божанска благодат утврђује ум боравећи у њему, тако да може правилно да расушује о помислима што представља улазак ка созерцању.
            Од овог степеника "просветљења" започиње истинита борба за задобијање созерцања. Овде више не игра улогу промишљање ума и његова вољна настојања или држање правила, већ овде дела божанска благодат, која, када и како жели, води ум ка созерцању у складу са његовим стањем просветљености, онако како је то потребно било ради њега самог, било на корист пуноће Цркве. Овде смо мало поновили оно о чему је раније било речи, са намером да учинимо јаснијим место прелести у целокупном устројству духовног живота, онако како је то чинио и блажени наш Старац. Благодат теши ум попут матере, промишљањем својим. Непријатељ покушава да се на исти начин прикраде и да тако превари ум. Начин на који он вара назива се прелест. Ако према речи философа "нема реда у беспоретку", и ако Мојсије каже да су "непријатељи наши невидљиви" (Понз. 32, 31), онда беспоредак карактерише и најлукавије демоне. Они који се боре да сачувају ум, старају се о свом унутрашњем животу, имајући утеху благодати созерцања, било у време молитве, било онда када спавају ( = у сну), било неком другом приликом, када им жељена божанска благодат приступа. Управо у овом стању се јавља дух прелести који дела на одговарајући начин, понекад се трудећи да покаже како га нема, и тако уствари вара ум, покушавајући да избегне његовој пажњи. Ово је један вид прелести. Они, пак, који следе опробани пут потчињавања смиреноумљу, теже могу да подпадну под ово зло. Ова прелест лакше долази на оне који живе идиоритмијом или на удаљеним местима. У овом стању, које је свако почетно, прелест узима на себе обличје благодати и истине, тако да неискусни могу лако бити преварени. О овоме је блажени Старац говорио, да подвижник не треба сам да расуђује ни о чулним стварима нити о созерцањима нити о виђењима, него да треба да се узда у суд искусног Старца. Неки други начини на који долази прелест јесу следећи: Понекад током молитве, када почињу да се јављају плодови подвига, као виђење се јавља светлост, која када се јави по други или трећи пут добија обличје лица или ствари, у складу са начином на који је ум преварен да је таквом види ( = прима). Ова прелест уствари уопште није истоветна са оним што доноси божанска благодат, већ изазива страх и узнемиреност, и раздражује ниске телесне страсти. Ум прелашћеног се помрачује и не може да расуђује, пошто нити има искуство истините благодати, а нема ни смирења, како би сам могао да расуди шта му се догађа. На овом почетном стадијуму, ако се прелашћени пробуди и ако затражи исцељење, постоји нада да ће се исцелити молитвама Цркве, мада прелст често чини човека "неразбудивим". У другим приликама прелест се јавља и као миомирис. Уопште говорећи, прелест осујећује ум у расуђивању, и чини да се он сам мења. Јављају се фантазије о томе као је прелашћени нешто велико. У сну му се јавља како га народ тражи и ако је изабран за старешину и пастира и духовног оца, ради спасења света. Ово је уводни део прелести, која, међутим, не попушта, нагризајући прелашћеног и покраденог од неке страсти.[1] Како прелест даље напредује, онај који је мрачног изгледа ( = ђаво) јавља се као анђео светлости, или узимајући на себе изглед различитих Светих или чак и самог Спаситеља Христа, у складу са тим колико је прелашћени дубоко пао. Прелест - ова кћи сатанина свагда има свој циљ, било да онога ко је на почетку пута покајања спречи у напредовању, било да лиши награде онога који је већ уложио труд. Ово не значи да одвраћамо оне који се подвизавају у практичним делима, што је пород божанске ревности, него желимо да нагласимо да је држање делатних врлина неопходна претпоставка. Пост, бдење, молитва, целомудрен живот, смирење, ћутање и све што је од овог рода што обуздава расположења склоности ка греху. Али и у овој фази поново се јавља начин на који се прелашћују они које, када уђу у духовни живот, карактерише надмоћност, и који на томе раде имајући природне могућности ( = предиспозиције). Они поверују да је то благодат а не природни таланат, и сматрају да је њихов напредак последица покајања. Овде доносим, по сећању, речи Старца Јосифа због њихове непреварности. "Многи од старих а данашњих отаца који моханују ( = живе усамљено), посветили су се једној врлини, стварајући само од ње једра, увек изнова испитујући да ли тако задобијају награду или штетују... А неки су се опет задовољавали постом, не једући уље нити кувано, поробљавајући своју слободу што су се само тиме задовољавали". Тако човек, ако си уздржава од појавних ствари, може запасти у прелест, спречавајући сам себе да достигне свој циљ. Код ових се дешавало да прелст буде у томе што су се подвизавали једнострано, не остављајући своје сопствено мишљење, војујући са празнословљем и самоувереношћу - и тако је настала штета. Старац је говорио о томе да постоје и друге врлине, као што су сиромаштво, чак и сузе, које, ако се примењују једнострано прелашћују и шкоде спасењу. Овакав вид прелести Старац је непрестано изучавао на живим примерима отаца,[2] који су имали један или други таланат, кога су се држали са фанатизмом, на крају губећи све, пошто су западали у општу небригу ( = нерад), или су силазили с  ума ходајући по друмовима без смисла и циља.
            Због улагивачког начина на који духови прелести приступају, не удаљавају се одмах од његове страхоте и не прихватају се озбиљно дела покајања. Тада духови прелести, на страшан начин кроз виђења, покушавају да изазову ужас и страх. Они изазивају фантазије, куцања, потресе, гласове, смејање, таму, светлост и шта било што би могло да заустави напоре подвижника. Све ово само он осећа, тако да они који су поред њега све то нити виде нити чују. Други пут се дешава да се фантазија јави као нешто пријатно, али што траје непрекидно, као у сну. А други пут, опет, дешава се да у сну тако чврсто зграбе чула подвижника, тако да не може да дише, а када жели да крикне не може. Он то осећа као притисак који му чини зло, и који изазива бол у његовим удовима и који се користи сваким средством како би спречио напредовање у духовном животу. У житијама отаца наших често видимо да се сатана пројављује на овакав начин. Није некорисно да кажемо да се они који приступају духовном животу, као и онима који стигну близу освећења, јављају демони, и то чулно а не у фантазији, у свој својој ружноћи и одвратности, покушавајући да застраше оне, који божијом благодаћу напредују. Опет, дозволом Божијом, демони приступају и онима који су већ освећени, и то са страшном лукавошћу, тако да само божанска благодат може да спаси човека. Изненада наступају /демони/ у виду светлости, покушавајући да убеде подвижника да је то од Бога, не би ли га тако убедили да је боговодац, док им је циљ уствари да га одведу у уображеност ( = надутост) и празнословље! Овде је потребно помолити се молитвом Павловом: "нека Бог брзо сатре сатану под ноге подвижника" (уп. Рим. 16, 20). А ако би неко пожелео да преброји све прелести које лукави користи, ека се присети стиха који каже: "Избројаћу их, и већма од песка умножиће се" (Пс. 138, 18). Сво је ово разматрање учињено ради спасења, али је за сваки напредак и савршенство у Христу, потребно садејство божанске благодати. Господ наш рече да Есмиренима даје благодат" (Јак. 4, 6). Приђите, дакле, сви блаженом смирењу, јер смо кроз њега "свагда оснажени" благодаћу Христовом. Амин.

 са јелинског Александар Ђаковац

* Мисли се на правило - "типик" монашког живота, поста и молитве (прим. прев.).
[1] Јер нека страст је узрок појаве саме прелести (прим. прев.).
[2] Свакако овде се под "оцима" не мисли на Свете Оце, него на подвижнике које је Старац познавао. На Светој Гори је обичај да се о монасима говори као о "оцима": нпр. "Оци су сада у трпезарји, или у Цркви..." (прим. прев.).