уторак, 26. јануар 2016.

Епископ Иринеј Бачки: Смисао Светосавља


                                        
Сабрали смо се данас овде, на истоме месту не само топографски него и благодатно–евхаристијски, έ π ί  τ ό  α ύ τ ό у заједници Једнога Духа, најпре се сјединивши једни са другима и са свима кроз заједничарење у једноме Хлебу живота и у једној Чаши благослова, а сад, ево, и у свечарској радости, у заједничком молитвеном размишљању о порукама Светитеља Саве свима нама, овде и сада.
О првом аутокефалном архиепископу „све српске и поморске земље” с правом се говори као о јединственој личности српске историје, свестрано заслужној. Зато његов живот и делатност изучавају научници разних струка, а њ име се надах њ ују уметници и ствараоци свих профила. Али притом се, рекао бих, недово љ но запажа и истиче значај Светога Саве као теолога и духовника, као што се и недово љ но покла њ а паж њ а оном усмере њ у у српској богословској мисли и духовности уопште које се развило под великим утицајем Светога Саве, његовог светитељског лика и богословског доприноса. То усмерење се скраћено назива помало необичним, за понеког и збуњујућим називом – Светосавље. Историјском изучавању живота и делатности Светога Саве, као и књижевној анализи и интерпретацији његових списа, придружила се, дакле, у новије време и њихова богословска анализа, као и читав низ „Светосављем” надахнутих богословских текстова. На пољу светосавске књижевности у оба наведена смисла огледали су се и великани наше богословске мисли, свети Владика Николај Велимировић и отац Јустин Поповић, а у новије време и врсни теолози Димитрије Богдановић, Атанасије Јевтић и други. У средишту изучавања богословља Светога Саве и светосавског богословља налази се, натура ет поситионе, управо наш Факултет. Узгред буди речено, и сâм термин Светосавље поникао је на њему и око њега, а тако се звао и часопис наших студентата између два светска рата.
Обично – и с правом, рекао бих – кажемо да је Светосавље квинтесенција духовног бића нашег народа и његова историјска идеја водиља. Тврдимо, такође, да Светосавље представља примарну духовну категорију у нашем укупном живљењу и делању, јуче и данас, његову константу и конституанту. Али, с обзиром на уопштеност и, са одређеног аспекта, неодређеност те категорије, треба је колико–толико објаснити, како би се знало шта Светосавље јесте, а шта није.
Лаконску, па ипак успешну условну дефиницију Светосавља дао је блажене успомене отац Јустин Поповић, у своје време професор догматике на нашем Факултету. Светосавље, вели он, није друго до „Православље српског стила и искуства”. Следствено, Светосавље као философија живота означава што доследнију примену православних хришћанских догмата вере и православног етоса како на личном плану тако и у историјској животној стварности српског народа. Ако прихватимо Јустинову интерпретацију, следи, даље, да постоји суштинска истоветност између Светосавља и Православља, под којим, опет, подразумевамо истинску и истиниту веру Цркве, „једампут предату светима” (Јуд. 3).
Отац Јустин се и у овом случају изразио на еклисиолошки прецизан начин, пошавши од основнога, христолошкога догмата наше хришћанске вере. Сагласно њему, Оваплоћени Бог Логос се у историји није јавио као некакав „човек уопште”, као апстрактна индивидуа, него као „човек од крви и меса”, као сасвим конкретна, жива историјска личност. Као што је у Христу Бог постао „тело”, човек, тако је, благодарећи Њему, и историјско време тајанствено сместило у себе надвремену и надисторијску вечност. Богочовек је, дакле, живео и делао унутар стварних и познатих историјских координата, што ће рећи – у амбијенту конкретне културе и цивилизације.
Што важи за Сина Божјега Који је постао Син Човечји, то важи и за богочовечанско Тело Његово, Цркву. И она се непрестано „оваплоћује” у конкретан живи организам: историјски, постаје опипљиво и распознативо „тело” свакога народа и сваке културе, а притом, онтолошки и есхатолошки, остаје оно што јесте – Пуноћа Онога Који Собом испуњава све и сва. У овоме светлу можемо да појмимо зашто се Православна Црква Христова ни у једном народу и ни у једној култури не јавља као страно тело него се истински поистовећује са њима, трудећи се уједно да их уздигне до црквеног начина постојања, до „нове твари у Христу”.
У нашем случају, хришћанство, и то источно Православље, није међу Србима било непознато ни пре Светога Саве, а још мање је било силом наметнути страни елеменат у души народа. Али захваљујући његовој пастирској ревности у просвећивању народа Јеванђељем Христовим, Православље је у његове дане прожело и духовно препородило народно биће, а тиме га и оспособило за стварање и неговање аутентичне хришћанске културе. Појам Светосавља упућује нас, дакле, на духовну зрелост нашег народа и на његову Православљем надахнуту просвету и културу, нераскидиво везану за изузетну личност и просве-титељску делатност светитеља Саве. Он је – као веран ученик древних Учитеља Цркве, богослов израстао из Светога Предања и аскет прожет духовним искуством подвижникâ претходних векова – говорио и творио на нов начин, але не и нове ствари ( nove, sed non nova, по мудрој речи једног од светих Отаца). Његови списи сведоче, уосталом, у којој мери су просто натопљени библијском речју и наводима из светоотачке књижевности, а његов подвижнички живот и свецело предани архипастирски рад показују га и као правог пастира и духовника, следбеника и настављача тешко избројиве плејаде његових светих претходника из ранијих векова. Кад га црквени песник назива „равноапостолним” просветитељем и учитељем, да ли је то тек лицентиа поетица или, штавише, песничка хипербола? Не бих рекао.
*
Назначивши, у кратким цртама, шта отприлике можемо – или можда морамо? – да подразумевамо под појмом Светосавља, осврнућу се још и на понешто што под тим појмом не можемо, па и не смемо да подразумевамо, посебно у наше време, време небивалог ширења најразличитијих идеја и информација, често стављених у службу лажи, а не истине која једина ослобађа. У савременој нам атмосфери атрофираног осећања за одговорност јавне речи и за светињу људске речи као такве, јављају се, нажалост, и разне редукције Светосавља, па и његове потпуно промашене интерпретације. Оне настају тако што га појединци своде на само неку од његових компоненти или у њему откривају садржаје и поруке које су му туђе, а гдекад и опречне. Свака редукција Светосавља своди се, у крајњој линији, на духовни фалсификат или чак негацију. Навешћу најзаступљеније примере.

1. Многи наши интелектуалци, а особито полуинтелектуалци, просто са насладом користе синтагмусветосавски мит . Њоме понајчешће хоће да поруче својим слушаоцима или читаоцима како, ето, историјски Сава Немањић јесте једно, а хагиографски, житијни Свети Сава сасвим друго. (Не звучи ли нама теолозима ово као исувише познато? Није ли такозвана либерална теологија и Живога Господа нашега на хипернесторијански начин „расекла” на „историјског Исуса” и „Христа вере”?)
У самој ствари, они и не слуте да синтагма светосавски мит није погрешна него богословски и философски легитимна уколико је схватимо на прави начин, односно уколико мит схватимо каореч живота , као интуитивни израз животне истине који претходи рационалном или логичком размишљању и уједно га надилази. У том смислу, мит можемо да изједначимо са символичким, иконичним, апофатичким, мистичним говором православне теологије. У овој перспективи мит није антипод историјске истине. Напротив, он на специфичан начин изражава управо суштински смисао историје. За нас, крштене људе, историја уствари и нема смисла уколико није историја спасења . За нас, православне Србе, Свети Сава није значајан уколико нам није у наслеђе оставио духовне плодове свога служења Јеванђељу спасења, уколико нам није предао Светосавље као „пут који води у живот”.
Мит, дакле, као супротност фрагментарној „здраворазумској истини”, саопштава истину самочовеку вере , ономе ко хоће и може да посматра оно што је невидљиво и да слуша речити говор молитвеног ћутања пред троједином Тајном Бога, света и човека. За то виђење и за тај говор неизлечиво слепи и глуви остају поклоници реализма и прагматизма. Њихов прокрустовски ерминевтички метод води их само у једном правцу – да мит замене митологијом, истину логиком, живот трајањем у времену, а историју идеологијом.
2. Помињући идеологију, долазим до још једне злоупотребе Светосавља: то је његово свођење нанационалну или национално–политичку идеологију, лишену било каквог духовног садржаја и дубине. Уствари, идеологизација Светосавља и јесте најчешћи облик његове деструктивне митологи-зације. Њени заговорници обично верују да је Свети Сава превасходно био српски националиста или, боље речено, родољуб. По њима, циљ Светога Саве био је да национално освести и политички осамостали српски народ. Његово богословље и његове духовне поруке они тумаче као данак његовом времену, тојест као средњевековни обичај да се овоземаљски, па и чисто приземни планови и циљеви камуфлирају или сублимирају уз помоћ високопарне црквене реторике, као устаљену праксу прикривања реалног иманентног значења конкретних поступака помоћу њихове „спиритуали-зације”. Њихов закључак гласи: Светосавље је форма, а Српство суштина.
Није ни место ни време за подробно оповргавање оваквог тумачења Светосавља: изнећу укратко своје гледиште, без посебне аргументације. Свети Сава је био целовита, зрела и јака личност, о чему недвосмислено сведоче извори. Он је, не мање, посведочен као доследан хришћанин и монах. Зато га ваља тумачити искључиво њим самим, као и духом његовог времена, а не накнадном произвољном пројекцијом која полази од могућег начина размишљања и делања данашњег, секуларизованог, изнутра разбијеног и подељеног човека. Апостолском и светоотачком ревношћу за Христа задојени монах из тринаестог века свакако није био човек ниских компромиса и етичког релативизма: није био спреман да водом политичког интереса и рачунице разблажава чисто вино своје верности Православљу.
Немогуће је расцепити личност Светога Саве на „политичког” или „националног” Саву Немањића и на „црквеног” Светог Саву. Јер, разбијање било које личности, а поготову једне целовите, кохерентне, духовно зреле личности, у духовне разломке представља, уверен сам, Сизифов посао. Сагледавајући управо духовни лик светога Саве у његовој слојевитости, - светогорски подвижник и пустињак, делатник молитве и богослов, само-пожртвовани пастир и архипастир…, - откривамо у њему најдубље слојеве, оне који осмишљавају и објашњавају и његове наизглед световне димензије, пре свега његов допринос националном опстанку и култури. Можда ће вам зазвучати необично, али мислим да је истинито следеће гледиште: уколико изостане дубинска духовна потка и основа човекове личности, онда је сваки спољашњи активизам унапред осуђен на неуспех. То важи за обичног човека, за такозваног интелектуалца, за човека Цркве, коначно – за Светога Саву. Јер, у том случају не би било оних жила у дубини помоћу којих се морају црпети животни сокови. Са друге стране, уколико су оне заступљене, историјска и духовна подлога може бити и крајње неповољна, али животодавни извори неће пресахнути, те ће оно што расте васкрснути и поново бујати.
Овде, међутим, ради целовитог, а тиме и истинитог сагледавања, желим да о нашем Просветитељу и духовном Родитељу нагласим и следеће: маколико догматски и суштински одан Православљу, и маколико заслужан за то да оно занавек буде духовна одредница наше помесне Цркве и нашег народа, он је истовремено, бесумње, био човек ширине и добре воље, човек љубави и дијалога . Из његових житија знамо да није водио дијалог само са владарима и црквеним великодостојницима хришћанскога Запада: иако је био свестан духовног јаза који дели ислам од хришћанства, он је за време својих поклоничких путовања на Исток посећивао и муслиманске духовне и световне вође, увек у мисији добре воље. На двору египатског султана остало је о њему забележено да је пленио добротом и духовном лепотом свога лика мимо све претходне хришћанске посетиоце…
Као што видимо, Свети Сава и Светосавље никада не могу да послуже као оправдање за било чију искључивост, а поготову не могу да послуже као оправдање за нечије одбојно и нетрпељиво или, што је кудикамо горе, агресивно и експанзионистичко држање према онима који су другачији од нас. Личност и мисао Светога Саве зраче богочовечанском ширином великих Отаца и Учитеља Цркве ранијих векова.
3. Најнеприхватљивија (бар за мој скромни укус) редукција Светосаља јесте она чији се обриси запажају тек однедавно, а састоји се у покушају спајања аутентичних светосавских вредности са старосрпским и старословенским паганским наслеђем , односно са претхришћанском религијом и митологијом наших предака. У уметничким делима, ликовним и књижевним, такав покушај делује 
мање-више безазлено и може да буде схваћен као покушај да се сагледа целина народног бића и живота. Али када се он пренесе на теоријску, тачније на квазитеоријску раван, онда се ту више не ради о редукцији него о директном фалсификату Светосавља.

*
Нас, данашње православне Србе, конкретно, обавезује светосавско наслеђе. Оно нас, између осталог, обавезује да нађемо одговор на питање: шта нам је чинити у нашем времену? Јер, очигледно је, оно живо потсећа на време светога Саве, ако није и трагичније од њега. А то даље значи да се налазимо пред истим изазовима и искушењима пред којима се и он налазио, тако да не можемо избећи потребу и обавезу да, попут њега, вршимо судбоносни избор. Избор који извршимо може нам бити или користан или штетан, или благотворан или пагубан, али у сваком случају јесте пресудан јер се не тиче једино нас него и оних што ће доћи после нас и не односи се само на будућност у границама историје него и на метаисторијску, есхатолошку будућност, на квалитет вечности која и нас очекује, као и све друге, било као рајска било као адска. По дивном виђењу из Књиге Откривења , народи који су остварили своје призвање и послање на земљи унеће у небески Јерусалим, односно Царство Божје, „славу народа”; постојање оних који неће имати шта да унесу онамо, у онај дан, има само релативно историјско значење, а не и есхатолошки сотириолошки значај.
У перспективи дужни смо, као помесна Православна Црква и као православни народ, да на нов, одговоран, динамичан и стваралачки начин покушамо да поновимо оно што је већ учинио свети Сава – другим речима, да останемо верни његовом избору и завештању. То можемо само ако се потрудимо да припадамо његовом свету светлости, истине и љубави, свету вечних духовних вредности које надахњују и етос достојан човека као боголиког бића и културу са уметношћу чија лепота не пролази.
Ако останемо верни Светоме Сави као „наставнику и учитељу пута који уводи у живот” и Светосављу као „Православљу српског стила и искуства”, органски присутном у заједничкој православној и хришћанској васељени, онда, упркос свему, можемо имати и наду и благослов светитеља Саве, живог и прослављеног у вечној заједници љубави са Господом и са свима светима.