понедељак, 04. јануар 2016.

Значење бола, старац Јосиф Ватопедски

  
старац Јосиф Ватопедски


"Задовољство садашњег живота и страдање које снажно уклања сваку страсну помисао и демонско злодејство, свагда се смењују.  Јер се кроз задовољства рађа љубав према страстима а кроз страдања прибегавамо врлини" (Св. Максим Исповедник, Седам стотина глава о теологији, Стотина трећа, 52).
            Оно што карактерише људски живот без Бога јесте љута борба и битка са бесциљношћу, која је, поред тога што је бесмислена и - трагична. Жртва читаве те трагедије је једни човек. Он се чврсто везује за органе бола и страхује за своју кончину, смрт, која је и настала одвајањем од Бога и од вечног живота. Да човекољубиви Бог није поставио кончину смрти, не би у вечности постојало трагичније биће од човека. Према сагласности Јеванђеља "Логос постаде тело" (Јн. 1, 14), и овој несрећи учини крај, и органе смрти претвори у извор живота и благобитија. "Човекољубиви Бог постао је човек ради тога, да би се природа човечја кроз Њега сабрала и да би из себе изгнала злобу, и да би се у себи успротивила своме кретању ка ништавилу" (Св. Максим Исповедник, нав. дело, 3, 47). Овде богоносни Отац, како најбољи анатом (тј. као најбољи познавалац анатомије - прим. прев.) стања наше природе, говори о њеној побуни у самој себи. Нико ко је имао таква искуства са сопственом природом не осећа се безбедно. Који је дакле, разлог и закон и начин ове аномалије?
            Проблем је настао у оном тренутку када је човек пао својим трагичним падом. С почетка је све што је створено било "добро веома", и телесна и духовна кретања била су исправна. Прелест "аутономије" преокренула је сва природна кретања у погрешном правцу и ово је створило противприродно делање, што је представљало побуну природе против саме себе и против свега осталог. Природно кретање и деловање човека као психосоматског бића, представљало је хармонију живота и унутрашњих могућности. Све ово је, међутим, разорио пад. Човек је тако постао одсечен ( = одвојен) од живота, од Бога, и потпао је под смрт и под трулежност. Смрт је тако почела да дела. "У мукама ћеш рађати децу и у зноју лица свога јешћеш хлеб свој ... док се не вратиш у земљу од које си узет" (уп. Пост. 3, 16-19). Пропаст човекова започела је одмах након непослушања и након његовог одвајања од живота и од Бога - тако би створена смрт и пропадивост. Тамо где су раније, благодаћу Божијом били радост и задовољство, настадоше туга и жалост, и уместо живота наста смрт. Свакако да је праведно што су смрт и трулежност завладали над створењима земље и над човеком створеним по "икони и по подобију" Божијем. О овом питању посудили смо одговор од богонадахнутих Отаца наших, којима је Дух Свети открио дубине божанских тајни о томе како је утврдио творевину.
            Потпуна свељубав, Бог, по своме савршенству и премудрости, створио је природу, космос, свемир ни из чега и слободно. Ово "ни из чега" има велики значај. То значи да оно што је створено им други узрок, створено је "од Бога", те је стога потпуно зависно од Њега. Оно што је створено никако није самопостојеће нити је аутономно ( = независно). Све је било створено "веома добро", и кретало се са сваком хармонијом и у складу са својим одређењем и законом који је постави Творац његов. Међутим, како што смо већ рекли, трагични пад човеков изазвао је распад /хармоније/ и пропадање. Пад, дакле, има и етичку карактеристику - он има грех као свој узрок. Грех јесте побуна и прегрешење против праведности Божије. Праведношћу Божијом овде називамо Његово, из љубави и премудрости, савршено стварање творевине. Сама пак, творевина, суштински добра, имала је поредак и хармонију као плод и последицу свог савршенства. Ову савршеност исправно називамо праведношћу творевине. Стога произилази да постоји одређена сличност и однос између праведности Божије и праведности творевине. Када је реч о Бог, прегрешење човеково није могло да наруши Његову вечну и непроменљиву праведност, али је, међутим, онеспокојило ( = пољуљало) праведност творевине као сличне /божанској/. На тај начин је разорена њена хармонија и начин делања. Ова побуна и прегрешење човеково, унутар његове сопствене природе коју је Бог био створио "веома добром", проузроковало је свесветску рану и несрећу. Ово прегрешење је представљало казну која се пројавила као несрећа а коју је човекољубиви Бог преметнуо нама на корист. Ова "казна" каја је човековим преступљењем и грехом настала, није се дотакла божанске праведности која јој је неприступачна, али се дотакла праведности творевине, у коју ју је човек увео кварећи оно што беше "веома добро" дато од Бога. Данас закони творевине делају неуравнотежено и поремећено, и то се одражава и на човека, и то у њему ствара патњу и све недаће. Ове недаће, изазване оштећењем ( = рањавањем, повредом) праведности творевине, нису ништа друго до смрт и оно што из ње произилази. И ово би трајало вечно, да Божије човекољубље није одлучило да нам да отровни лек. Ево шта говори Свети Максим: "Када смо се страсно приљубили уживањима и када смо више заволели смрт од истинитог живота, будимо захвални телесним злострадањима, која умртвљују уживање, пошто се овако смрт која убија задовољства јавља и као она која убија смрт произишлу од ових / = задовољстава/, да бисмо се тако поново вратили, и да бисмо за мале телесне трудове купили живот, који смо ради уживања продали". Није, дакле, у складу са мишљењем Отаца, страшна казна која је настала, и која је касније, човекољубљем Божије икономије ( = домостроја) исцељена. Ово потврђује и друго светило Цркве, Свети Никола Кавасила, који пише: "Након прегрешења, смрт и страдања толико растужише Бога, тако да је грешницима дао лек". Посматрајући овакву икономију сведоброг Бога, шта друго можемо, него да са Павлом кажемо: "О дубино богатства и премудрости и разума Божијега! Како су неиспитиви судови његови и неистраживи путеви његови!" (Рим. 11, 33). Крајња последица Адамовог пада и највећа несрећа, јесте, као што се види, смрт. Тек што се смрт појавила у људској историји, Бог је одједном променио њену природу. Када је човек понео закон пропадивости у својој биолошкој ипостаси, њиме је загосподарила смрт. Премудри Бог је тада окренуо смрт, која је плод греха, против биолошког живота, тако да смрт више није могла да уништи човека већ пропадивост која ју је и произвела.
            "Бог Логос, који је створио природу људску, није у њу положио нити чулна задовољства нити страдања, него је неком умном снагом поставио уживање које је било неизрециво. Ова сила, природна жеља ума за Богом, била је саздана у чулима првог човека, и њен први покрет, који је био против природан, било је чулно задовољство. Тада Бог, промишљајући о нашем спасењу, постави страдање напоредо са уживањем као једну силу која мучи, тако што је мудро поставио, у нашу телесну природу положио смрт, како би ограничио нашу преварну жељу ума која иде за против природном употребом ствари. Бог страдањем и исцељивањем таквог задовољства даде у човечанску природу страдање и смрт који следе оваквом задовољству. Због бесловесног уживања, коме је људска природа склона, настало је сасвим исправно страдање и небројене муке, што све заједно чини смрт, која на концу, потпуно уништава задовољство. Ово је само један детаљ светоотачке философије. Али, страдање није уништило задовољство у његовој суштини и није га искоренило, него је само умртвило његов чулни облик. Међутим, није уништен његов духовни аспекат, пошто постоји духовно задовољство које потиче од божанске благодати и које се савршава у богом-створеној љубави. Сада, промишљајући о суштини страдања, што је /уједно/ и смисао крста, зауставимо задовољства и њихово делатна кретања. На овај начин савршавамо, сагласно духовном закону, све што је човеку корисно и све што човек чини током свог живота. У сваком човековом напору, на крају увек постоје два момента - задовољство и страдање. Задовољство свагда претходи ( = долази прво), јер му је, злу наклоњена, човекова воља склона. Свако преступљење и грешка, што јесте грех, настаје ради неког задовољства. Одбацивање, пак, /задовољства/ бива кроз злострадање. И оно долази, било својевољно кроз покајање, или на неки други начин, онима који страдају. Све ово чини промишљање Божије.
            Свети Максим говори следеће: "Када ти дође неочекивано искушење, не криви онога кроз кога је дошло, него тражи (узрок у себи) зашто је оно дошло, и наћи ћеш исправљење. Јер, или кроз онога или кроз другог, но ти си свакако требао да испијеш горку чашу судова Божјих" (Св. Максим Исповедник, 400 глава о љубави, 2, 42). Када је Старац наш Јосиф испитивао исправност поимања духовних закона, које је свемудри и сведобри Бог поставио у своја створења, изгледао је као да је узишао у једно више стање, које се може описати само као натприродно. Његове речи нису биле научене, него су биле пророштва, која су сведочила да је у себи делатно пронашао лествице божанске воље, судова и страдања, пошто су /његове речи/ биле нелажне и истините.
            Искушења, начелно, према Оцима нашим, представљају све оно што у нашем животу доноси страхоте и бол. На један начин долази до туге, другачије до борбе а другачије долазе телесна страдања. У складу са узроком, тј. са страстима које се налазе у души, исцелитељ Бог примењује лек. "Избројаћу их" - говори Давид - "и већма од песка умножиће се" (Пс. 138, 18). Искушења Бог дозвољава да бисмо се ослободили од грехова који су настали, или да би на тај начин спречио грехе који би у будућности настали. Постоје, свакако, искушења која настају кроз опробавање, како би постала позната сила врлина и освећења великих подвижника и да би Црква имала користи. Тако је, на пример, било са Јовом. Уколико не постоји некакав узрок, који би био разлог, злобни демони не могу да поведу битку у духовном рату. Један од превасходних разлога, због кога они нападају, јесу страсти, које се налазе у души човековој. Када демони распознају колико су те страсти снажне, они доносе у ум зле помисли, и њима угњетавају своју жртву. Када постигну успех, приморавају поробљеног човека да те помисли спроведе у дела а он не може да се томе супротстави. Шта је страст? Страст је бесловесно кретање душе ван природног живота, а исто се догађа и са чулима. Злобе су погрешна расуђивања ума, и она следе за погрешном употребом ствари. Њихова злоупотреба долази од себељубља. Неки верују да у свету не би постојало зло, да не постоји нека сила која нас к њему привлачи. Оци наши, међутим, говоре да ово није ништа друго до непажљива ( = немарна) употреба природних енергија ума. Начин ослобађања из оваквог стања јесте чување ума и испитивање грешних помисли, како човек не би запао у грешење делима. Ако бисмо, са мало речи, подредили наше природне силе божанској речи и ако бисмо овладали бесловесним делом нас самих, тада не би постојало зло у свету, нити би постојала сила, која би нас к њему привлачила. Свето Писмо нам показује да је првородни грех човеков, створио у њему самоме духовно настројење које се противи Богу, а у његовим чулима задовољства која изазивају бол и смрт. Човекољубиви Бог се овоме супротставио, и да зло не би постало бесмртно - поставио је љубав према страдању као неопходно правило у човековом животу. Где се сада денула философија? У сили крста остварила ( = саделала) су се два добра, једно веће од другога. Наша воља се потчинила љубави према страдању, које представља крст, и учинила нас је исповедницима хришћанства, пошто управо то примамо на крштењу. "Крста и смрти навешћење" - јесте сав смисао вере и крштенога. Друго добро јесте страдање, којим се ослобађамо од свих знаних и незнаних тескоба. "Свети Максим пише: "Ако свакако треба да страдамо због задовољства родитеља, будимо трпељиви у садашњим злострадањима, која разрушују страсти, које и јесу средиште задовољства и тако нас ослобађају /страдања/ и вечне осуде, која би нас због ових разлога сустигла".
            Ако се сви свети научише речима Павловим, будимо и ми благодарни када се са њима подучавамо, не би ли се удостојили да задобијемо и славу њихову, пошто "које Господ воли оне и кара и кажњава увек Синове које прима" (Прем. 3, 12).
            На други начин се пројављује човекољубље Господње, одлуком Његовом да се сам подвргне закону љубави и прими страдање ради наше утехе. Он сам није избегао ни страдање нити природну смрт, иако његово оваплоћење није било путем задовољства и страсти као наше. Имајући сада архетип нашег спасења, који је учествовао у нашим страдањима кроз страдање на крсту, преобратимо сада природни закон страдања у љубав рема страдању, имајући свагда на уму страдања распетога нас ради Спаситеља.
            Један философски начин постизања успеха у нашој борби јесте и овај. Ако неко љуби истинити живот, он зна да сваки бол, било вољни било невољни, постаје смрт за задовољства, и због тога са благодарношћу прима сва тешка искушења и недаће невољних искушења. Такав са стрпљењем и лако подноси жалости на путу који непогрешиво води у живот.
            Када сам једном приликом учини некакав грех из незнања, блажене успомене Старац наш ми даде веома тешко правило. Када сам га упита који је смисао тога, он ми рече: "Заједно са покајањем потребна је и љубав према страдању како би се прегрешења избрисала. У супротном Бог нам по своме промислу шаље недобровољна страдања која можда могу да буду тежа и горча. Због тога ми добровољно примамо страдања заједно са покајањем". Свагда нас је /Старац наш/ до у танчина подучавао духовном закону, и ономе што Оци наши називају уобичајеним напредовањем, у оквиру чега остварује Бог правду своју по превеликом свом човекољубљу. Све ово нас уверава да ништа није без циља у нашем животу, тако да и свакодневна искушења јесу плод икономије Божије и она имају за циљ да у нама изазову љубав према страдању, што и јесте делатна пројава покајања. Као што смо раније рекли, искушења уопште, сагласно са мишљењем Отаца наших, јесу плод наших сопствених преступа, било садашњих, било прошлих, било оних која тек долазе, која Бог предзнањем својим човекољубиво одсеца ради нашег сопственог спасења. Такође и у благочестивом животу, без садашњих прегрешења, постоје искушења и у ово нас уверава и Писмо: "Многе су невоље праведних" (Пс. 33, 20), и " сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени" (2 Тим 3, 12). Јер ово је смисао крста на коме је Господ био уздигнут као и сви свети.
            Уколико човек, са трпељивошћу прихвати различите невоље које нас сналазе, то ће га водити сећању на Бога. Ово дело послушања доводи до сећања на Бога које се пројављује као "непрестана молитва" (уп. 1 Сол. 5, 17) о којој говори Апостол Павле. Сећање на Бога представља пригрљавање љубави према страдању, и оно настаје држањем божанских заповести. Онај ко изгуби сећање на Бога, неизоставно се враћа љубави према задовољствима и покушава да пронађе утеху у спољашњим стварима. Човек који не познаје сладост божанске благодати, покушава да пронађе утеху и спокој у чулним задовољствима. Овакво стање захтева супротстављање ( = противљење), а то је љубав према страдању и жалости. Насупрот овоме, онај ко љуби Бога и ко се потчињава божанској вољи, задобија посету божанске благодати, која је плата ономе који љуби страдања, и она му надокнађује сваки недостатак и сваку тешкоћу, пошто ова благодат постаје "све у свему" - за жеднога она је вода, за гладнога је храна, за нагог је одећа, за онога који не зна она је знање, за онога који страда она је слобода и васкрсење.
            На чудан начин је сусрећемо у животу човековом. Свагда слушамо о горчинама, разочарењима, жалостима, болу и томе слично. Ко запречава спасење човеково, када се утеха показује? Парусија Бога Логоса разрешила је све-проблем и дала нам ослобођење од наших нужности. "Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако" (Мт. 11, 28-30). Пример духовног знања јесте трпљење долазећих жалости, без да и једног човека за то кривимо, чак ако и знамо узрок њиховог настанка. Тада постајемо подобни Спаситељу Христу, који је са крста молио: "Оче опрости им, јер не знају шта чине" (уп. Лк. 23, 34). Колико је оних међу нама који сматрају заповести противнима својој слободи, и говоре да их чак ни Бог није тражио! Где су сада они који то тврде? Онај ко се уздржава удаљава се од неваљалства. Сиромашни од богатога, миран од бесног, чист од страстољупца, целомудрен од блудника, уздржљив од среброљупца, смирен од онога који празнослови, веран од превратника, исповедник од издајника, мученик од идолопоклоника. Дакле, свака врлина која се јави до смрти, није друго до противљење и супротстављање греху, и ово представља обавезу наше словесне природе.  Одакле произилази наметање и насиље над слободом? Свакако не од Царства небеског, јер заповести јесу природна потреба ( = својственост) а Царство небеско је благодат.