недеља, 27. децембар 2015.

Часовничар Лазар Хиландарац

Лазар Хиландарац показује сат руском кнезу Василију


Повест србског часовничарства допире до лета Господњег 1186, када се гради манастир Студеница (завршено 1190), задужбина великог жупана Стефана Немање (1112; жупан 1166-1196), уз синове и сактиторе, наследника Стефана (Првовенчаног), Вукана и светога Саву. Тај храм грађен је као храм маузолеј, а убрзо је постао катедрални храм читавом Србству или Мати Србске земље и Цркве, како га је верни народ назвао. На том храму велелепном, што је у племенити мермер обучен, постављен је и сачуван сунчаник, попут многобројних у Медитеранском басену; то је тип сунчаног часовника где бронзани гном стоји хоризонтално, на јужној фасади храма, а испод, у полукругу на белом мермеру уцртане су пруге, показивачи сати и њихове словне ознаке (у србској ћирилици, бројеви су означавани словним знацима: А = 1; В = 2; Г = 3... I =10; AI = 11; BI = 12...). Паралелно, у Студеничком типику, на више места прецизно се дефинишу важни часови почетака, трајања и завршетака богослужбених обреда, а помињу се и медоноје (бакарно) клепало и звоно. Огромне недоумице, пак, ствара такозвани Студенички точак, камени прстен са двоструком скалом од 1 до 12, и од I до XII (делимично оштећен и једним делом изгубљен). Неки верују да је то део некадашње велике клепсидре, сатног механизма који је покретала текућа вода.

Наша пажња пребацује се на годину 1199. и манастир Хиландар у Светој Гори Атонској. Монах Сава (Немањић), касније свети Сава Србски (1174-1236), у Хиландарском типику, у 6. глави, која носи наслов О реду деветог часа и о вечерњи и о панихиди и о полуноћници и о јутрењу, између осталог, овако налаже: ... И тако сви са похвалом и у весељу духовном предајте се сну, док подеклесијарх, чувши где часовник избија и по томе сазна да је време, не дође к игуману и прими од њега потребну молитву, па тихим гласом: ‘Благословите свети’ кротко позивајући, удари тада по обичају у клепалце, и раздавши свима свеће, подиже и вас на полуноћну службу. О томе какве је природе био тај часовник и даље се воде полемике, неки сматрају да је у питању била клепсидра, други се снебивају, а трећи рачунају с тим да у 21. веку предстоји озбиљна ревизија умногоме произвољних и фалсификованих историјских истина. Историју часовничарства доскора су писали искључиво западни историографи и читајући их на многим местима, сретали смо се са смешнимчињеницама, попут оне да су црквена звона измишљена у 13. веку у средњој Италији.

Први механички сат, по данашњој историографији, саградио је опат Герберт (Gerbert de Aurillac; 957–1003), који је касније постао и римски папа Силвестер II, а он је био и астроном и конструктор разних направа. Тај сат припадао је типу портативних часовника, намењених понајвише за путовања и малих је размера. Извори говоре да је најстарији европски јавни сат избијао часове на кули централног трга у Милану (1336), а затим у Карари (1344), Довер- Кастлу (1348), Стразубуру (1352), Ђенови и Женеви (1353), Фиренци (1354), Болоњи (1357), Сијени (1359), Нирнбергу (1361), Ферари (1362), у Паризу, на катедрали Нотр Дам и париском дворском торњу (1370), Базелу (1381), Дубровнику (часовник мајстора Реље; 1390), Севиљи (1400), Вилингену (1401), а посебно, пажње вредан је чувени прашки Орлој из 1410. године, веома компликовани часовник постављен на Староградској већници, који и данас ради, на удивљење свима који испред њега стану.

ТИТУЛА ОД САТА

Но, вратимо се још једном уназад и рецимо да је најстарији међу њима избијао еквиноцијалне сате; да је за сат у Падови, 1344. његов конструктор Ђакопо де Донди добио и прву титулу del Orologio (од Сата); да је Ђакопов син Ђовани де Донди (1318–1389), професор астрономије, медицине и логике, настављајући очевим путем, изградио први астрономски сат (астрономаријум), који је показивао време, имао вечити календар и приказивао кретање Сунца. Лотаринжанин Хенрик Вик, 1370. изградио је јавни сат за париски Дворски торањ, који се и данас сматра ремек- делом... И поново, шта са оним часовником из Хиландара, и свима другима, којих је морало бити у касније разореним србским престоницама, градовима, значајним, богатим трговима...? Мало је шта остало у Србији од часовника попут оних какви су красили тргове великих европских градова и звоника катедрала. Мора бити да су постојали у великим и богатим градовима попут Призрена, Новог Брда, Рудника, Крушевца, Београда, Смедерева... а остало је турско сведочанство очасовнику, на сахат кули у Скопљу... који су поставили неверници, које је било престоница цара (краљ 1331-1345; цар -1355) Душана. Скопље је пре Турака било митрополијско, а затим и патријаршијско место, а такав сат био је и својеврсни символ града. Сачувано је још и писано сведочанство о сату на београдској донжон кули, у престоници деспота Стефана Лазаревића (1389-1427), чија су се звона чула на сат хода. Према истраженим и протумаченим средњовековним изворима, Србима је био познат систем одређивања и праћења времена, који потиче још из Египта, па се преко Јулија Цезара уводи као званични календар Римског царства (јулијански), према коме година има 365,4 дана, а дан 2 х 12 часова, с тим што се час (сат) често означава као – година. Истовремено, на снази је паралелни (старији) систем мерења времена, тзв. византијски, према коме 00 часова пада у тренутку заласка Сунца и од тада почиње да тече нови дан. Овај начин мерења времена установљен је према библијском цитату: и би вече, и би јутро, дан први (Стварање света, 1, 5). И данас се у Светој Гори и у неким манастирима можемо срести с тим начином одређивања мерења. Бројни су хроничари што су бележили важне догађаје и преломнице у србској историји, а о тачном времену Косовске битке, односно страдања његовог оца, кнеза Лазара, на мраморном Косовском стубу, који је постављен 1404. године, деспот Стефан Лазаревић, сведочи овако: Лета 6897. (од Стварања света, а 1389. године од Рођења Христовог), индикта 12, месеца јунија 15. дан, у уторак, а час је био шести ил седми, не знам, Бог зна! Овде, као и у другим случајевима у средњем веку, хроничари се још држе темпоралног часовног система, мада и ову тврдњу треба подвргнути сумњи, евентуално у корист еквиноцијалног система (дан = 2 х 12 јед наких сати).

ВРЕМЕ КАДА СУ СЕ САТОВИ ГРАДИЛИ

Први јавни часовник у Москви, 1404. лета Господњег саградио је монах Лазар, Србин и Светогорац

У години када је урезан овај знаменити запис био је и један од најзначајнијих догађаја у историји србског (и руског) часовничарства. У Москву, будућу престоницу све Русије, велики кнез Василије Дмитријевич II (1389-1425) позвао је да на дворској кули изгради јавни сат часовничара и монаха Лазара Србина Светогорца. У то време у Москви је већ изграђена велелепна црква Благовештења и у њој сликају највећи уметници тога времена Византинац Теофан Грк и млади – Андреј Рубљов.
Лазар је, на велико задовољство свих, саградио сат, а касније у Симеоновском летопису (Лицевой летописный свод), с минијатуром посвећеном том знаменитом предузећу, овако је забележено: Лета 6912. (1404) Велики кнез је замислио часовник и поставио га је на свој двор иза Благовештењске цркве. Тај часовник звани часомерје, сваки час је ударао маљем у звоно, и одмеравао је одбројавао је часове ноћне и дневне; није (то) ударао човек, него нешто човеку налик, самозвоно и самопокретно, чудновато некако, створено људском оштроумношћу, маштом и мудрошћу. Мајстор и уметник свему био је неки монах који је скоро дошао са Свете Горе, родом Србин, по имену Лазар, а цена свега била је више од 150 рубаља (око 30 фунти сребра). Такође се говори и да је тај часовник био „чюдно велики и с луной“, што ће рећи и да је показивао и месечеве мене. Мора бити да је Лазар већ био признати и знаменити мајстор и уметник када му је поверен овако значајан и скуп посао. Истовремено, избор најбољих сликара тога времена држи нас у уверењу да је велики кнез имао веома високе естетске критеријуме. На минијатури је приказано како времешни монах Лазар великог кнеза упућује у рад већ изграђеног часовника, док га кнез благосиља. У Кремаљском градском пејсажу, а иза Благовештењске цркве представљена је монументална кула са великим звоном, а десно је сат са словним ознакама за бројеве, и без казаљки, како је тада често био обичај, јер је читав циферблат ротирао. Испод сата постављена су три тега, од којих је средњи већи, а према звону са врха сата стоји велики чекић, који је избијао сате и ноћне и дневне. Лазар, као седа старина ауторитативног држања, обраћа се кнезу, показујући на своје дело; кнез седи на престолу и на богатом јастуку, иза је знатижељна свита која стоји, што читавој сцени даје нарочити и свечан израз. Сама минијатура је дело великог уметника. Разлика у опису догађаја и саме минијатуре настала је свакако ради временске дистанце, пошто је цитирани рукопис (с минијатуром) очигледно преписан са старијег оригинала. У њему се говори да сате избија фигура човека, које на ликовној представи нема, јер је можда у време сликања минијатуре већ била уклоњена и замењена једноставнијим батом. Сат Лазара Србина радио је пуних 217 година; енглески мајстор Кристофер, 1621. године поставио је нови часовник на тај торањ, који је катастрофално страдао у пожару 1736. године, а на његовом месту убрзо је саграђен нови велелепни, који су назвали дива света и који краси Москву и данас (Спаска кула). Трагајући даље за знаменитостима србске хронометније, поменимо још и велики сат на кули просфорнице у манастиру Хиландар, који је изворно из 15. века, а преправљен у раном 17. веку. Поједини његови оригинални делови, који припадају великом механизму с фолиотом, могли би бити дело помињаног Лазара Србина Светогорца.