понедељак, 09. новембар 2015.

О очајању



Нека монахиња, која је била обузета духом очајања, учестало је понављала: "Страхујем да се нећу спасти!"
Један мудри старац јој је одговорио:
"Ако се монаси не спасу, ко ће се онда спасти? Због кога је Бог створио Рај? Ми ћемо се спасти. Морамо се радовати. Признаћемо да смо грешници, али ћемо прослављати Бога. Поверење у Бога је слично непрестаној молитви.
Ум мора престати да размишља о злу. Хулне помисли су сличне авионима: они лете и узнемиравају нас, али затим одлазе. На мени је да кажем да сам грешник онда када то ја хоћу, а не када то ђаво хоће."

***

Старац је рекао и следеће:
"Разни људи могу се успокојити поред човека који је ослобођен напетости."

***

Један подвижник је рекао:
"Сигурно путовање (у вечност) обезбеђују нам подвиг (борба), усрдност, осећање недостојности пред Богом, нада (духовни кисеоник), утеха и поуздање. То неће учинити ни несреће, ни изнуђена послушност, ни усиљена молитва, ни сузе, ни жалост, јер све то долази од ђавола. Да, морам плакати због својих грехова, али тако што ћу се уздати у љубав Божију. Међутим, нећу плакати зато што то жели ђаво, и нећу очајавати. Много пута се дешава да ђаво упропашћује човека очајањем и да бива победник. Живите као дете у очинском наручју. Наше поверење у Бога је непрестана молитва која доноси позитиван исход. Очајање долази од ђавола. Не говорите: 'шта ми се то догодило', него се у потпуности и с поверењем предајте Богу и уздајте се у Њега."
"Наше послушање не би требало да потиче од несреће или зато што смо се неким случајем замонашили. Старац или старица није цар Диоклецијан који издаје наређења. Напротив, требало би да будемо благодарни свом старцу или старици, јер нас наше послушање штити. Не би требало да им се супротстављамо или да показујемо непослушност."

***

Један старац је рекао:
"Није ме занимало мноштво ствари. Познајем нешто од светоотачких списа и трудим се... то је све. Оно што сам схватио јесте да за човека не постоји горчина. Уколико је сусретнете духовно, горчина постаје слатка."
"Много пута смо сусрели човека који је грешио, зажалио због тога и искрено се покајао. Патио је и исповедио се, а затим добио божанску утеху. Када човек не осети ту утеху, то значи да би требало да разуме да нешто није у реду са његовим стањем. Требало би да опет пође на исповест, а за њом ће уследити и утеха. Тако ћемо напредовати. Човек саучествује у патњама свог ближњег, моли се за њега и преклиње Бога да му помогне."

Из књиге "Светогорски старечник" архимандрита Јоаникија Коцониса