недеља, 15. новембар 2015.

О спасоносном покајању



У каливији Пресвете Тројице у скиту Свете Ане, током много година живела су петорица браће по телу. Услед ђаволске зависти, они су почели да се свађају, тако да су постали познати као кавгаџије. Међутим, сваке вечери би се због тога покајали и било им је опроштено.
Такво стање трајало је годинама. Једног дана, из каливије ових кавгаџија није више допирао "никакав глас и никакав шум". Те ноћи пробудили су скитског дикеоса и обавестили га да су сва петорица браће уснула у Господу. Уз помоћ осталих отаца отишао је у њихову каливију и уверио се у то.
Сва петорица браће беху се упокојила. Након вечерње су се покајали и затражили један од другога опроштај. У том стању милостиви и милосрдни Бог узео их је Себи.
Бог је на тај начин дао знак оправдања и спасења, доказ њиховог поправљања и незлобивости, знак да никад не би требало да судимо ближњем.
Говоре да се нешто слично догодило и у пећини - келији Пресвете Тројице која припада манастиру Ивирону и смештена је између Ивирона и Милопотамоса, где су живела деветорица браће и њихов старац. Ови људи беху толико смирени и украшени врлинама да су преклињали Господа да их удостоји да се сви заједно упокоје и да њихов крај буде "хришћански, без бола, непостидан, миран и да добар одговор дају на Страшном Суду Христовом".
И заиста, једног дана, након вечерње службе, у часу док су се кајали и један од другог тражили опроштај, сва десеторица блажених упокојили су се у Господу и преселили из овог привременог живота. Сви су носили своје расе, камилавке, монашке схиме и бројанице, дакле, васцело монашко оружје. Монаси из суседних келија пронашли су их након десет дана. Њихова тела била су као жива и без трагова распадања. Ни најмање нису заударала него се, напротив, од њих ширио неизрецив миомирис.

***

Једном приликом упитали су неког од светогорских стараца: "Старче, шта је заправо Света Гора?"
Он је на то одговорио: "Велика радост бива на Небу због једног грешника који се каје. Овде живе многи који се кају или, боље речено, сви који овде живе јесу покајници."

***

Један старац је говорио: "Монах је одевен у покајање. Он је потпуно распламсан љубављу Божијом и живи у покајању."

***

Живео једном на Криту неки грешни разбојник и хајдук који је наносио велике штете Турцима, али је зато и отворено и скривено помагао хришћанима. Био је толико ужасан и страшан за Турке да му је тамошњи паша обећао потпуну амнестију за све преступе и недела која је починио Турцима, али само под условом да напусти Крит и да се на тај начин ослободи његовог разбојништва.
Разбојник је толико мрзео Турке да није хтео ни да чује за пашин предлог. Међутим, касније му се у једном страшном виђењу јавила Богородитељка Ана, мајка Пресвете Богородице. Заповедила му је да прихвати понуду турског бега и да што је могуће пре оде у њен скит, који се налази на Светој Гори. Под притиском овог божанског виђења, критски разбојник је прихватио да оде са овог острва. Оци приповедају да је турски бег, желећи да се увери да је разбојник заувек отишао са Крита, заједно с њим пошао на Атос.
Кад је разбојник стигао у дафнијско пристаниште, затражио је да га одмах одведу у скит Свете Ане. Кад је стигао у скит, није пристао да се потчини неком од стараца него је захтевао да буде пострижен за монаха по имену Ана и да остане у близини цркве Свете Ане.
Скитски оци су се окупили и објаснили разбојнику да је Ана женско име, те да се стога не даје мушкарцима. Он је то прихватио и пристао да после пострига носи име Јоаким. Настанио се у једној одаји у близини кириакона, непосредно уз скитско гробље. Ту се подвизавао у самоћи, прихватајући савете свих отаца, према којима је показао велику послушност и смирење.
У тој одаји провео је преко пет година. Жудећи за што потпунијим тиховањем, отишао је одатле и настанио се у једној пећини смештеној иза скита. Оци су му доносили хлеб и воду. Овде се одважно борио с искушењима и саблазнима које су потицале од видљивих и невидљивих демона. Показао је велико трпљење и издржљивост, као да је био опитан и искушан монах.
Посебно је велику издржљивост показао током хладних зимских и врелих летњих месеци. Једном је, кажу оци, пао дубок снег, виши од једног метра, који је прекрио читаву околину. Старци из каливије Сретења управо беху испекли свеж хлеб, па су кренули до пећине да га однесу и оцу Јоакиму. Међутим, нису га тамо затекли. Свуда су га тражили, а затим почели и да га дозивају. Најзад су зачули како испод снега једва чујно допире његов глас. Почели су да копају и видели га где прекривен снегом седи на једном камену и спокојно се моли. Он је тада почео да се жали како су му нарушили прекрасно тиховање и топлину коју је осећао док је био прекривен снегом!
У скиту Свете Ане живео је од 1890. до 1915. године, истински се кајући и трпећи многа лишавања и недаће. Често се причешћивао Светим Даровима, Пречистим Телом и Крвљу нашег Господа, молећи се и никада не пропуштајући дневна последовања и заједничке молитве.
Господ га је заузврат обдарио многим духовним даровима, међу којима су били и дарови прозорљивости и пророштва. Када су га једном приликом у каливији Сретења посетила тројица Руса, желећи да га упознају и добију његов благослов, он је свакоме од њих дао по један дар: првом је дао три зрна боба, другом мало тамјана, а трећем цвет.
Кад су Руси отишли, оци су га упитали за значење ових дарова. Он им је објаснио: "Првом сам дао боб јер ће он постати монах. Другом сам дао тамјан јер ће по повратку кући сазнати да му се отац упокојио. Трећем сам дао цвет јер ће остати у свету да би се оженио и тај цвет ће дати својој невести." И заиста, догодило се управо онако како је предсказао и пророковао старац Јоаким!
Није прошло много времена од тог догађаја, а старац је осетио малу слабост и предсказао да ће за три дана умрети. Разболео се и услед тога блаженом смрћу отпочинуо у Господу, да би из овоземаљског прешао у небеско и вечно, божанствено обитавалиште.

***

Зар ћемо допустити да тама заборава прекрије казивање о блаженој души монаха Макарија Григоријатског, уместо да га објавимо и изнесемо на светлост, како би се, као прво, открила чудесна дела Промисла Божијег, а као друго, његово дубоко покајање?
Блаженог старца Макарија упознао сам током мојих честих посета његовом манастиру, где је служио као гостопримац (архондар) у архондарику. Како је драматична његова животна прича! Каквим је заплетима обиловала, да би најзад имала блажен и спасоносан крај!
Старац Макарије стигао је на Свету Гору 1922. године, а замонашио се у време када је игуман Григоријата био отац Георгије. Због болести је добио благослов да оде у Солун ради лечења. Будући млад и неопитан у погледу сплетки лукавога, потчинио се нездравој љубави своје мајке. Затим је отишао у Атину где је, несвестан своје духовне немоћи и неопитности као и погибељи која прети монаху у свету, почео помало да одступа, да би затим дошао и до потпуног напуштања и порицања монашке схиме. Убрзо се оженио и добио дете.
Међутим, тих девет година током којих је монах Макарије живео као мирјанин, биле су испуњене великом горчином, жаљењем и узнемиреношћу. Без обзира на богатство и срећан живот, због гриже савести нигде није могао да се смири. Једног дана, кад је био сам са својим детенцетом старим четири године, пресвлачио је поткошуљу и зачуо како дете, које га је задивљено посматрало, гласно каже: "Тата, желим да имам иста таква црвена слова каква имаш и ти!" Шта се догодило? Дете је својим чистим очима на очевим грудима видело неизбрисива слова монашке схиме, која носе монаси. Монашка схима и монашки постриг су неизбрисиви печати. Старац Макарије био је дубоко потресен. С великим болом донео је одлуку да се врати у манастир свог покајања. У јуну 1934. године отишао је на Свету Гору. Тадашњи игуман, отац Атанасије, узвишени храст врлине, послао га је у Кареју код духовника, оца Доротеја, где је остао три и по године. Потом се вратио у свој манастир, и готово да је немогуће описати његове напоре и покајање, као и његову усрдност на разноликим послушањима. Напорно је радио. Направио је десет тераса са степеницама; одсекао је стену из једне исушене јаме а њено место попунио плодним земљиштем, на којем је засадио маслине, наранџе и винову лозу. Говорио је мало, али веома мудро. Увек је уздисао и никад се није смејао. Често је обарао главу и могло се чути како каже: "Авај мени!" Након свог повратка на Свету Гору проживео је овде још четрдесет година. Биле су то године најдубљег покајања и жаљења. Његов крај био је хришћански, без бола, миран и са добрим одговором. Разболео се и у часу кад су га повели у Солун упокојио се у аутомобилу. Возач каже да је у том тренутку осетио неописив миомирис.

***

Лично сам био сведок недавног великог пожара који је уништио једну трећину пошумљене територије на Атонском полуострву. Пожар тих размера није избио у читавој историји Свете Горе. Прича се, иако никад није потврђено, да је овај пожар предсказао Свети Нил Мироточиви који је, како кажу, рекао и да ће потрајати четрнаест дана.
Због јачине овог пожара, широке области коју је захватио и његове упорности упркос свим напорима монаха, ватрогасаца, војске и механичких справа, старији оци сматрају овај пожар "знаком". И поред многих молитава и литија, киша је падала свуда унаоколо а да ниједна кап није пала на област захваћену пожаром!
Старији оци кажу и да се пожар, који се појавио у некој ограниченој области, гасио чим би биле изговорене молитве на литији и донете свете мошти. То се обично дешавало тако што би, благодарећи покровитељству и заштити Пресвете Богородице, пала киша или што би ветар дунуо у супротном правцу. Међутим, овако велики пожар подстакао је питање због чега је Пресвета Богородица, Старатељка Свете Горе, напустила Своју Градину, препустивши је упорној махнитости пожара.
То питање би за нас остало без одговора да нисмо посетили времешне, седобраде старце који су, без обзира на своје оскудно световно образовање, имали умове просветљене дугогодишњим подвижништвом. Они су нам рекли:
"Неки кажу да је то искушење, а ми кажемо да је то лекција коју треба научити. Сагрешили смо, прекршили смо закон и учинили неправду монаштву. Због тога су нам потребни покајање, сузе и скрушеност."
Неки су рекли и да је овај пожар "предсказање страшних ствари које ће доћи". У време велике суше један монах је рекао: "Док на Велики Петак са сузама не паднемо на колена и не покајемо се, неће се зауставити гнев Божији."

Из књиге "Светогорски старечник" архимандрита Јоаникија Коцониса