понедељак, 23. новембар 2015.

Хиландарско гостопримство 1925. године


стара хиландарска гостопримница


Један калуђер који, који мора бити свештеник, јеромонах, одређен је да се стара о гостима и он се зове "архондар" тј гостионичар. Њему је дужност да се брине о гостинским собама, да их намешта, чисти, пресвлачи; да се брине о исхрани гостију за шта су му стављена на службу два кувара;[1] да гостима чак и обућу чисти, да их вечито нуди час кафом и чајом, час каквом било закуском, а већ, што се тиче ручка и вечере, ту се он труди свима силама да гостима удовољи што боље! Он је слободан тада, да тражи из подрума која хоће вина и ракије, да поручује рибарима свежу рибу, да захтева од пекара најбољи хлеб за госте; он је слободан чак и у време ускршњега поста, када сви у манастиру живе најстроже испоснички, да за своје госте спроведе мање строги режим. Ми смо, заиста, били у Хиландару у време ускршњег поста, али никако нисмо осетили да нам је стомак празан био.

За ручак је обично имало по 7, 8 до 10 јела, све посних, или највише справљаних од морске рибе, али све заиста врло укусно, за чудо укусно спремљених. Ако уочите једну ствар, ви ћете још пре ручка знати колико ћете врста јела имати за ручак! Ако имате пред собом седам тањира наслаганих једно на друго, то значи да вас чека ништа мање од седам јела за ручак! Почиње се са две - три врсте салате, па бар две врсте чорбе, од поврћа и од рибе; па три  четири врсте умокаца: кромпир и празилук, рак на зејтину, рак као паприкаш, риба као ђувеч или паприкаш, риба као папазјанија, риба печена у сосу, риба пржена, резанци са медом и орасима, ракија, вино црно и густо ("у марами да га носиш") вино бело, слатко, слично бермету или прошеку тзв "сполоканије" и, најзад црна кафа. За време ручка пије се црно вино, и то, пред свакога се стави по боца од пола оке; кад ту испразните одмах друга долази, - а нико ни с ким вино не дели, већ свак пије из своје полуоканице! Кад се сврши ручак, онда се пије "сполоканије" из заједничке оканице која стоји на сред стола. Замислите сада шта значи то "сполоканије", та водена чаша пуна прошека или бермета после оваквог ручка!


И ако је манастир идиоритмиски, где сваки калуђер сам живи и за себе кува, ипак гости при обеду никад сами нису. Увек је с њима бар по један од епитропа[2] или старијих калуђера, и он им прави друштво а, у исто време гледа ( у име сабора) да ли су гости у свему задовољни, и ако нису он то доставља Сабору[3] који онда наређује шта и како да се поправи. На пример, одмах испочетка је примећено да ми не можемо да једемо она сасвим посна јела, јер смо се почели жалити ( не слутећи ништа) на стомаке, на варење и слабо вина пити. Онај, који је са нама обедовао, саопштио је Сабору да гостима не прија посна храна уз овако добро и јако вино, и Сабор је сместа наредио да нам се свакодневно доноси с рибарнице[4] свеже рибе, и ако у манастиру није обичај јести рибу за време поста.

марта 1925. 
Жарко М. Татић



[1] У то време је у манастиру била идиоритмија. Идиоритмија је подразумевала да свако од монаха припрема храну за себе унутар своје келије. За госте је постојала кухиња и трпезарија где су они обедовали. Такође, монаси су имали право да се хране у тој трпези, али у том случају су морали своје следовање у намирницама да предају кувару.
[2] Епитропи су углавном увек јели у овим трпезаријама, јер због превеликих обавеза нису имали када да сами припреме храну у својој келији. Зато су сви саборни старци имали право на ученика (послушника), који их је служио у келији уједно учећи се од старца монашком животу. Послушник је бринуо о хигијени старчеве келије, о његовој одећи и обућа, и припремао храну за старца и себе.
[3] 1925. Сабор хиландарских стараца је боројао 20 чланова. Братство је бројало 60 монаха.
[4] Рибарницом је називана арсана. Ту су по послушању живели монаси рибари, који су ловили рибу за потребе манастира. Њихове келије су се налазиле у просторијама где данас борави полиција на хиландарском пристаништу.