субота, 10. октобар 2015.

"Крагујевачке новине" о "Светогорском кувару"


Kao plod petnaestogodišnjeg prikupljanja svetogorskih recepata i prigodnih priča iz života svetogoraca nastala je knjiga „Svetogorski kuvar s pričama” autora igumana Onufrija (Vranića) koju je sredinom leta objavila izdavačka kuća „Laguna”. Autor je, kako ističe u posveti, ovim svojim delom želeo da približi Svetu Goru onima koji nisu u mogućnosti da je posete, a pre svega „našim sestrama i majkama koje su othranile buduće svetogorske monahe”. Pozdravno slovo u knjizi o kulturi ishrane u hrišćanstvu napisao je vladika Šumadijski Jovan a recenzenti knjige su Dušan Milovanović, istoričar umetnosti, dr Dragan Vasiljević, direktor Instituta za javno zdravlje, i dr Nebojša Arsenijević, dosadašnji direktor Kliničkog centra.


- Poenta knjige je u pričama, a ne receptima. U današnje vreme razvijene tehnike i savremenih sredstava komunikacije svako može da „izgugla” recepte, posne ili monaške.
Objavljeno je i na desetine, ako ne i stotine kuvara na temu posne ili manastirske trpeze, ali ono što ovu knjigu čini jedinstvenom su priče i anegdote, bilo da se odnose na monaha kuvara koji mi je dao recept, na određeni manastir, keliju, monašku naseobinu - skit, gde sam to jelo probao ili video, kaže autor iguman Onufrije.

Smeh i u manastiru

Ovako koncipiranim delom Onufrije Hilandarac želeo je da čitaocima u Srbiji približi svakodnevni način života i rada monaške zajednice na Svetoj Gori.

- Zbog višegodišnje otuđenosti od crkve kod našeg naroda ljudi u mantijama, pogotovo monasi, još uvek se doživljavaju kao nešto strano ili čudno. Baš zbog te pogrešne predstave o monaštvu, oni ne očekuju da se ljudi u manastiru šale ili smeju, ističe on, napominjući da je već video i komentare na internetu tipa - zar će sada „popovi” da nam „pišu” i kuvare.

Zašto da ne, kaže naš sagovornik, podsećajući da se upravo navršava 160 godina od izlaska iz štampe prvog srpskog kuvara čiji je autor bio baš jeromonah Jerotej (Draganović) iz Krušedola, kuvar na dvoru patrijarha Josifa (Rajačića) u Sremskim Karlovcima.

- Kod nas je to izgleda još uvek novina, ali kod Grka postoje na stotine izdanja kuvara monaha sa Svete Gore i mnoga od njih su još odavno prevedena na svetske jezike, poput engleskog i ruskog.

Monaštvo nije profesija, već životno opredeljenje i način života, kaže Onufrija i objašnjava:
- Da bi čovek bio sveštenik, mora da ima teološko obrazovanje, a monah ne. Oni dolaze iz svih struktura društva i ima ih od nepismenih do najobrazovanijih i to najrazličitijih profila i titula. Zbog toga sam i hteo da običnom čitaocu približim njihov način života, jer naš čovek se i danas zapanji kad „sazna” da monasi ne jedu meso. Njihovo prvo pitanje je tada: „Pa, šta onda jedu?!”. Želeo sam da opovrgnem „popularne” i „proverene” priče kod nas da monasi na Hilandaru nemaju hranu ni vodu, spavaju pod otvorenim nebom i na zemlji, što neki zaista i rade, ali isključivo kao sopstveno opredeljenje i zbog ličnog podvizavanja, blago objašnjava Onufrije.
U tom cilju nastala je njegova neobična knjiga koja pobija ovu „veljkobulajićevsku” predstavu u monasima.

Inače, iguman Onufrije (Dragan Vranić) rođen je u Kragujevcu 1978. godine. Posle završene petorazredne Bogoslovije na Cetinju, 1998. godine odlazi na Svetu Goru Atonsku. Nakon dve godine iskušeništva zamonašio se u srpskoj carskoj lavri u manastiru Hilandar. Na Vavedenje 2000. godine, po blagoslovu carigradskog Patrijarha g. Vartolomeja, rukopoložen je u Hilandaru u čin đakona od strane Mitropolita Amfilohija. Episkop budimljansko-nikšićki Joanikije rukopoložio ga je 2005. u jeromonaha, a uzveo u čin igumana 2009. godine. Studirao je teologiju i istoriju umetnosti, a pre „Svetogorskog kuvara” objavio je dve knjige - „Otuđena dobra” o hilandarskim metosima i „Svetogorski bogoslužbeni ustav”. Autor je bloga www.svetogorac.blogspot.com. Neko vreme bio je iguman Sarinca, a poslednje tri godine je u Drači kao ekonom manastira.

Ništa bez „vegete”

Njegova knjiga počinje sa odeljkom o hlebu i pričom o autentičnom svetogorskom kvascu. Tu su i brojne pite i proje, ili spanakopite i blacare (proja sa spanaćem) iz gostoprimnice skita Kapsokalivije ili priča o progonu Grka sa Ponta 1922. godine i pontijskim pirošcima. Deo knjige posvećen je „monaškom mrsu” - jelima s jajima i sirom (jer je monaška ishrana bez mesa), a u njoj su i specijaliteti poput jaja u lovoru ili karejskih cvetova (od tikvice) „začinjeni” Onufrijevim pripovestima i anegdotama o njihovim „autorima”.

Naravno, tu su i brojne čorbe i variva, uz zanimljive i čitljive pričice o tome kako je „nastao” KozMek u keliji Paterici, kiparski ili Dikin (monah Mihailo iz Saranova) krompir.

Onufrije sa čitaocima „deli i tajnu” pasulja na hilandarski način i beleži sjajnu anegdotu u receptu za prebranac hilandarske doline starca Rafaila koji je u jednoj emisiji na Studiju B zavapio: „Ima Srba na Svetoj Gori i van Hilandara, ali se niko ne seti bar vegetu da nam pošalje”, kao i legendu o jelu od patlidžana „imam badili” od čijeg se mirisa imam onesvestio i pao sa minareta. Tu je i musaka papa Alekseja, keliotske ćufte, kiseli kupus (koji postoji na Atosu samo u Hilandaru), recepti za spravljanje koljiva i tahini paste od susama (neizbežne u mediteranskoj ishrani), slatkiši poput alve Kinskog skita, medenjaci oca Milutina ili „kazan dipija” (zagorelog lonca” sa drevnom pričom o sultanu koji je „pokoren” ovim kolačima). Blizina mora uslovila je i među monasima Svete Gore i umeće spremanja ribe i plodova mora, a Onufrije ne propušta priliku da na duhovit spisateljski način pojasni kako da se rešite otrova iz oktopoda ili mastila iz sipe.

Danas u Drači Onufrije, sem šljivovice i rakije od oraha, pravi i cipuru i to na tradicionalni način kako je ona i spravljena u 14. veku na Svetoj Gori, a čitaoci mogu uživati u anegdoti gde je jedan naš sveštenik (tipična „srpska posla”) isprobao svoj „recept” i umesto anisa u cipuru stavio bosiljak. Isterao je „svoje”, ali i dobio nešto što nije za piće.

Na kraju knjige pobrojani su začini neophodni za jela sa monaških trpeza, poput anisa, lovora, korijandera komorača, cimeta i pimeta, origana i tušta... Ali, ne zaboravite, glavni svetogorski „začin” je - molitva.
Promocija „Svetogorskog kuvara” igumana Onufrija biće upriličena 19. oktobra u Etnografskom muzeju u Beogradu.