среда, 07. октобар 2015.

О књизи "Светогорски кувар" у рубрици "На чају са..." часописа "Биље и здравље"

Manastiri - osmatračnice savesti
NA ČAJU SA...Iguman Onufrije Hilandarac
Ljudi koji nisu utvrđeni u veri, kojima je život u crkvi stran, ne shvataju smisao monaškog života. Neupućeni greše misleći da u manastir odlaze oni koji su neostvareni u životu, razočarani ili ostavljeni. Istina je drugačija, monasi su pokajnici, a ne očajnici. Monaštvo nije profesija, već način života. Pokajnički način života. Što bi rekao ivironski proiguman Vasilije: "Monaški život je istovremeno i Veliki Petak i Vaskrs", i tuga i radost. To je moguće jer monah ne živi po željama srca svog, nego kako Crkva želi i nalaže."

Ovako za "Bilje i zdravlje" govori Onufrije Hilandarac, iz manastira Drača kod Kragujevca.




Zahvaljujući "Laguni" koja je nedavno objavila ovo luksuzno izdanje, čitaoci "Bilja i zdravlja" su uz aktuelni broj dobili i dvadesetak recepata ilustrovanih fotografijama iz ove raskošne knjige.


*Proveli ste pet godina na Svetoj gori. Koja vas slika danas prva podseti na taj period?

- Dom! To je moja kuća, kojoj se uvek rado vraćam i u kojoj me Majka uvek dočekuje sa svojom Trećom rukom. Slično onom bludnom sinu koga dočekuje roditelj u evanđelskoj priči.


*Kaže se da na monašenju umire stari čovek a rađa se novi?


- Iskušenik koji prima monaški postrig, trudi se da ostavi sve iza sebe. Monah umire za svet, a rađa se za večnost. Otuda i promena imena na monašenju. Kao kada se rodi dete, novi čovek, pa mu roditelj daje ime, tako i kada se rađa novi monah, njegov duhovni roditelj koji ga duhom rađa, daje mu novo ime. I ne samo lično ime, već dobija i porodično ime, ili što bi mi rekli prezime. Ako se novi monah "rađa" u Hilandaru on postaje Hilandarac, u Esfigmenu Esfigmenac, u Dečanima Dečanac i tako redom.



*Kao kruna suživota sa monasima Svete gore nastala je knjiga "Svetogorski kuvar"...


- Specifičnost ovog kuvara ne čine sami recepti, već priče iz svetogorskog života koje prate recepte, kao i bogate ilustracije jela. Moram istaći da je svako jelo pripremano i namenski fotografisano za ovu priliku u manastiru Drača nadomak Kragujevca. Osim fotografija gotovih jela, tu su i tematske fotografije iz života Svete gore, koje prate upravo priče ispričane u ovoj knjizi.



*Pišući "Kuvar" istraživali ste i raznovrsnost trpeze drugih monaških zajednica na Svetoj gori. Šta ste zapazili, po čemu su specifične, a šta našu trpezu čini jedinstvenom?


- Moram napomenuti da je ovo samo deo jela koja se pripremaju na Svetoj gori. Želeo sam da u ovaj kuvar uvrstim neka koja su po meni najspecifičnija, a nema ih u nekim običnim kuvarima, ili neka jela koja su meni najdraža.



*Imate li "favorite" među priloženim jelima - receptima?


- Pravoslavni monah nije "mističar", koji pokušava da određenom dijetom ili tehnikom meditacije postigne nirvanu. On je pozvan da svedoči svojim životom da je Hristos vaskrsao, da je smrt pobeđena. Na jedan poseban način se bavi svim i ničim. Pojam specijalizacije mu je po monaškoj prirodi tuđ. Niti je za jedno specijalizovan, na primer za kuvanje, niti je za drugo nezainteresovan. Otud monasi menjaju svoja poslušanja, prolaze kroz sve poslove u manastiru, osposobljavajući se za sve, a opet ne robujući nijednom. Neko kaže "Otkud sad monaški kuvar, zar to nije paradoks, zar monasi nisu oni koji malo jedu?" Monaški čin se naziva anđeoskim činom, monaški život bi trebalo da se upodobljava monaškom životu, ali po delima, a ne po bestelesnom životu, jer su monasi ipak ljudi. A ako su ljudi, onda i jedu, a samim tim postoji i kuvar tih jela. Duhovni napredak monaha ne zavisi od toga koliko je postio, koliko je jeo ili gladovao, već od toga do koje mere je zadobio spokojstvo u Duhu Svetome, da bude brat svakom čoveku na svetu.



*Vi ste iz Hilandara došli u Draču. Postoji li još neka veza ova dva manastira?


- Između dva svetska rata iguman Drače bio je Dionisije (Milivojević) hilandarski monah, potonji episkop u Americi. U tom periodu u Drači je bio i iskušenik kasniji hilandarski proiguman starac Nikanor (Savić). Svim posetiocima Hilandara jedan od omiljenih monaha je otac Kirilo (Veškovac), koji je bio sabrat Drače 1955. godine. I moj predhodnik, drački jeromonah Avakum (Medić) bio je hilandarski monah.



*Koje ste pouke usvojili od svojih duhovnika i koga biste nazvali svojim duhovnim ocem?


- Svetu goru možemo da uporedimo sa pčelinjakom. Kao što pčelinjak ima mnogo košnica i Sveta gora ima mnogo monaških naseobina, manastira, skitova, kelija... Kao što u košnici neprestano zuje pčele i na Atonu monasi danonoćno uznose molitve, čitajući pslame i izgovarajući molitvu. Pčele idu sa cveta na cvet i sakupljaju med. Tako i monasi na Svetoj gori, posećuju druge monahe, starce, sakupljaju pouke i blagoslove. Kao što pčele imaju samo jednu maticu i monasi imaju jednog duhovnika. U vreme kada sam živeo u Hilandaru naš duhovnik i iguman bio je otac Mojsije. Današnji iguman Hilandara otac Metodije je nakon smrti oca Mojsija preuzeo duhovno rukovođenje bratije. On je danas duhovnik i meni, hvala mu...



*Po kom ste svetitelju dobili ime?


- Ime sam dobio po Svetom Onufriju Velikom, egipatskom pustinjaku s kraja četvrtog veka. Inače, prepodobnomučenik Onufrije Hilandarac bio je Bugarin poreklom, tako da danas to ime u Hilandaru nosi sabrat koji je - Bugarin.



*"Pripadamo najstarijoj apostolskoj crkvi,bolja crkva ne postoji", zapisao je u svojim poukama vladika Nikolaj. Jesu li Srbi svesni svoje uloge u istoriji hrišćanstva i da li se danas, u odnosu na prilike, promenilo i srpsko duhovno biće?


- U Svetom pismu se kaže: "U Hristu nema ni starog ni novog, nema više Judeja ni Jelina...", pa samim tim nema ni Srbina ni Hrvata ni Albanca... Hristos je došao da spase svet i sve u njemu. Pa su one dve najveće zapovesti, prva da ljubimo Boga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim, i druga da ljubimo bližnjeg svog kao samoga sebe; iste i za Srbe i za Grke, i za sve ljude sveta. Ako se toga ne držimo i sa Hristom kroz pričešće ne sjedinjujemo, onda smo definitivno promenili svoje duhovno biće koje god da smo boje kože, kose ili očiju. Jedini put je put pokajanja i ljubavi.



*Uz teologiju, studirali ste i istoriju umetnosti. Kako izgleda kada se spoje te dve grane, čime vas oplemene?


- To je nešto neraskidivo. Istorija umetnosti bez hrišćanske kulture je dete koje neće nikad odrasti. Svaka civilizacija ostavljala je za sobom svoje tragove, spomenike tadašnje kulture. Moćni vladar Aleksandar Makedonski ostavio je u Egiptu svoju divnu Aleksandriju, a monaštvo koje je došlo iz Egipta ostavilo je u Makedoniji Svetu goru koja i danas postoji. Ona nije stvarana kao spomenik kulture, ni kao umetnička galerija čiji bi žitelji bili kustosi, već kao jezgro hrišćanstva i neoboriva tvrđava pravoslavlja, gde su manastiri osmatračnice ljudske savesti i u njoj svetitelji budni osmatrači. Sveta gora je kroz istoriju bila centar vaspitanja, obrazovanosti i kulture mnogim carskim i kraljevskim dinastijama i njihovim državama kroz vekove. Sve što je hrišćanska kultura i opšta srednjovekovna književnost i umetnost mogla da da, nalazilo se upravo na Svetoj gori. Deo onoga što studenti istorije umetnosti susreću u svojim udžbenicima, Svetogorci drže svakodnevno u svojim rukama.

Monaška republika

*Sveta gora se naziva monaškom republikom, kakvo je njeno državno uređenje?

- Od 1914. Sveta Gora je autonomni deo Grčke države. Državni suverinitet izražava se preko političkog guvernera Svete gore, koga imenuje Ministarstvo spoljnih poslova Grčke. Svetogorci Svetu goru smatraju jedinom sačuvanom teritorijom Istočnog romejskog carstva. Otuda ona kao prirodni naslednik Vizantije koristi državna obeležja ove imperije kao svoja: grb i zastava su grb i zastava Romejskog carstva. Kao država istočnog monaštva stoji nasuprot državi zapadnog "monaštva" - Vatikanu. Tamo je šef države čovek - papa, dok je igumanija Svete gore - Bogorodica. Vatikan je po ustrojstvu apsolutistička izborna teokratija, a Sveta gora monaška republika sa najdemokratskijim Ustavom. Sveta Gora nikad nije organizovala svetsku moć, jer ona raspolaže nečim višim i teži ka Višnjemu...


Melemi iz Drače

*Manastir Drača pored toga što je poznata svetinja šumadijskog kraja, pročuo se i po svojim melemima?



- Manastir Drača je od 1958. godine ženski manastir u sastavu šumadijske Eparhije (od obnovljenja (1735) do 1958. godine bio je muški manastir). Sestrinstvo ove monaške obitelji od dolaska u Draču do današnjih dana uspešno spravlja razne meleme, pre svega za kožne bolesti. Od dračkih melema najpoznatiji su melem za opekotine, za zarastanje rana, za dekubitus, kožne infekcije. Svi melemi su sto posto prirodni preparati na bazi pčelinjeg voska i samoniklog lekovitog bilja. Monahinje pripremaju i preparate od meda i bilja za jačanje imuniteta i bolesti želudca.


Danijela Kljajić