четвртак, 01. октобар 2015.

Поуке Преподобног Пајсија Светогорца


Препустимо Богу да управља нашим животом


- Старче, зашто се Царство Божије у Јеванђељу пореди са зрном горушичиним: "Оно је као зрно горушичино које кад се посије у земљу мање је од свију сјемена на земљи; а кад се посије, узрасте и буде веће од свега поврћа" (Мк 4, 3132; упореди Мт 13, 32; Лк 13,19)?

- Горушица је као семенка веома мала, али када се посеје, постане цео жбун. Чак и птице могу да слете на његове гране. Беседа Господња прави поређење са њеном семенком зато што се једном јеванђелском беседом човек надахњује и почиње да схвата шта је Царство Божије.

- Старче, како треба разумети оно што каже Свето Писмо: "Царство Божије унутра је у вама " (Лк 17, 21)?

- Душо моја, када се у нама налази део радости рајске, онда је Царство Божије у нама. Насупрот томе, када имамо у себи тескобу и грижу савести, онда у себи имамо део пакла. Велика је ствар да човек. буде кадар да на овоме свету осети део рајске радости. А то није тешко постићи; али нажалост, егоизам нас спречава од те духовне величанствености.
Човек сам може свој живот да учини рајским, ако препусти да њиме управља Бог, као добри Отац. Треба да се узда у Бога и да има наду у Њега за све што предузме да учини и да Га због свега слави. Не треба да гаји тескобу. Тескоба цепа душу, паралише је. КаДа иште Царство Небеско, долази и све остало. Јеванђеље каже: "Иштите најприје Царство Божије" (Мт 6, 33), али и "Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају" (Мт 11,12).
Људима је данас постало тешко у животу, јер им није довољно мало, него стално јуре за материјалним добрима. Али сви они који желе да живе правим, чистим духовним животом, пре свега треба да буду задовољни малим, Када им је живот поједностављен, без много главобоља око овога, или онога, биће ослобођени овосветског духа и остаће им времена за духовност. Иначе ће се умарати покушавајући да прате моду, изгубиће свој унутрашњи мир и стећи ће само велику тескобу.
А видим да људи често од свог живота направе мучење! Када сам данас са једним човеком долазио из Уранополиса, замолио ме да свратимо на кратко до његове куће. Пошто је инсистирао нисам желео да му покварим задовољство. Чим смо стигли до врата, видим како скида ципеле и улази у кућу на врховима прстију. "Шта ти је, зашто тако ходаш?" упитах га. "Ништа, старче", каже, "ходам пажљиво, да не покварим паркет." И шта да му кажеш? Муче се људи без разлога.