субота, 17. октобар 2015.

О подвижништву, 5. део

Свети Силуан Атонски



Старац Хризостом из Новог Скита трпељиво је подносио подвижништво и болест. Упркос лекарским саветима да узме мало месне супе, он је одговорио: "Радије ћу умрети! Скитска правила то не допуштају!" На крају се придигао и благодаћу Божијом оздравио.

***

Свети Силуан Атонски је казивао:
"Ево шта ми се догодило у метоху: јео сам док се не бих заситио и након два сата опет сам био гладан. Почео сам да се дебљам и, на своје чуђење, видео да сам за три дана добио три оке[2] Тад сам схватио да је то искушење, јер ми монаси морамо да изгладњујемо своја тела. Постоје телесне страсти које спречавају молитву и Дух Божији није присутан када је стомак пун. Човек на основу искуства мора да упозна границе поста, јер тело не сме да ослаби у тој мери да буде неспособно да извршава своје послушање."

***

Заједно са својим послушником, оцем Матејем, отац Јефтимије је провео шеснаест година у неприступачној пећини Светог Нила Мироточивог. Отац Јефтимије је дошао из Конице у Епиру. Био је ожењен, али је после жениног упокојења дошао на Атос да се замонаши. Најпре је као духовник служио у Лаври и подвизавао се у пећини Светог Атанасија Атонског. Одатле је прешао у пећину Светог Нила Мироточивог. Служио га је старац Методије, који је сада већ зашао у године. Он нам је рекао следеће: "Отац Јефтимије је носио поткошуљу натопљену воском." Идући уз стрме гребене према освећеној келији Светог Нила, старац Методије га је носио на леђима.

***

Шта да кажемо о Филарету, који је био суров према самоме себи? Чак ни на празнични дан Васкрса (Пасхе) није пропуштао читање Деветог часа.[3]

***

Његово преосвештенство епископ критски Тимотеј записао је следеће о старцу Авимелеху, пустињаку: "Овај усправни, сувоњави подвижник био је узвишен као пророк, а кротак као апостол. Својим присуством подсећао нас је на оне велике пустињске оце који су били преиспуњени благодаћу."
Код њега највише запрепашћује то што никада није сео током било којег од тих дугих богослужења и бдења. Упркос чињеници да је боловао од двоструке херније, остао је непоколебиви и истинити стуб трпљења. Шта је узроковало његову дијамантски тврду одлучност? Данима је посматрао врапца на грани који је био осакаћен. Изгубио је једну ногу, али је стајао на другој и свакога дана слатко и мелодично појао Свестворитељу, увек стојећи на тој једној нози.
"Ако дакле осакаћена и немоћна птичица небеска може читавог свог живота да стоји само на једној нози", говорио је незаборавни, "шта би онда требало ја да радим током божанствене Литургије, када се поју славословља нашем Богу и Господу?"
Његова пажња и будност над собом била је толика да се није пресвлачио када пође на починак него је спавао у својој монашкој раси.

***

Старац Јосиф Исихаста (Спилеот) се у односу на сваки вид самољубља понашао као катапулт. Није жалио самога себе нити је одустајао од подвига. Обично се догађало да се сваке године, непосредно након светлих празничних дана Пасхе (Васкрсења), након затворништва и дугог зимског периода проведеног у каливији, он и његов саподвижник, отац Арсеније, попну на врх Атоса. Док су тамо боравили, највише времена су проводили у возљубљеној капели Пресвете Богородице која се налази непосредно испод атонског врха. Имали су један мали бакарни суд који су носили у својим торбама. У њему су загревали снег и пили га уместо воде. Барили су траве и луковице и тиме су се хранили. Овде, на надморској висини од 2000 м, ветар је веома јак. Да би се заштитили, ноћ су проводили склонивши се у кланце или пећине где су, уколико је то било потребно, огртаче које су носили уместо раса користили као покриваче. Отац Арсеније нам је причао да су метаније често правили стојећи боси у снегу, како би на тај начин надвладали поспаност.
Током ових подвижничких лутања, једном се догодило да су се задржали у удаљеној капели изнад Велике Лавре, у којој се подвизавао велики учитељ умне молитве, проповедник благодати и бранитељ исихазма, Свети Григорије Палама. Једне ноћи, док су се молили, демони су почели да праве велику пометњу и да узвикују: "Ви нас спаљујете, ви нас спаљујете, одлазите одавде" и да проклињу ружним речима. Овог пута чуо их је и отац Арсеније:
"Шта то они вичу? Ко су они?", упитао је на свој карактеристичан, простодушан начин, по којем се увек разликовао од других.
"То су искушења", одговорио је старац Јосиф. "Ја их и видим и чујем. Смири се, побећи ће. Не допада им се оно што чинимо."

***

Испод каливије Пресвете Тројице у скиту Свете Ане, налази се каливија Светог Димитрија. Овде се настанио отац Венијамин из Григоријата, да би се посветио безмолвију и подвигу.
Био је тако снажне телесне грађе да је током ноћи и све до јутра носио влажну поткошуљу, како не би задремао током дугих периода бдења. Сви оци су се чудили томе и очекивали да се разболи од туберкулозе, али је он све то поднео као да је од челика. Осим тога, он је на свим богослужењима стајао, што је учинило да подсећа на свећњак постављен на улазу у цркву. Није прао ни лице ни ноге. Приликом свих заједничких послова журио је да преузме највећи терет. Много пута је остао без хлеба, иако је био сабрат манастира Григоријата. Преиспуњен радошћу, прихватао је натчовечанске подвиге.

***

Многи из овог скита гајили су велико поштовање према блаженом оцу Мини и долазили су код њега да се исповеде. Међу њима је био и монах Антимос, који је носио ангелску схиму.[4] Док је био у свету, често је путовао по оним областима које су биле под турском окупацијом и где су га тројица хоџа три пута обрезала. Отац Мина је био у недоумици какво правило да му наложи, и само је рекао: "Сад кад си овде, буди стрпљив. Света Ана ће ти помоћи да се спасеш." Био је послушан старцу, али је ђаво услед зависти започео сурову телесну битку против њега, искушавајући га сећањима на световне насладе. Са сузама је преклињао оца Мину да се помоли Светој Ани да га избави од овог напада. Отац Мина му је тада дао правило да од пристаништа до скита на леђима носи бурад, од којих је свако било тешко стотину ока. Успут није могао да се зауставља да би предахнуо и накратко се одмарао само поред Крста преподобног Атанасија. Овде се са сузама и јецајући молио светитељу да га избави од пламених стрела лукавога, а затим настављао путем према скиту. Кад год би га видео, блажени старац је хитао да му својим очинским саветом помогне у овој духовној борби. Видевши његов труд, искрено обраћање Православљу и чисто исповедање, свемилостиви Бог га је удостојио да достигне истинско покајање тако да се ускоро, будући препорођен, удостојио Царства Небеског. Сваки пут кад би га се сетио, отац Мина је рекао: "Слава Теби, Боже, што је свој пут окончао у покајању и што се исповедио."

***

Имали смо благослов да у Керасији упознамо најпоштованијег духовника Јеротеја, наследника Хаџи-Георгија Посника. Он нам је приповедао о Хаџи-Георгијевом писму епископу Хиоса, у којем се говори о уздржању и подвижништву његовог монашког братства. Осим тога, велики подвижник у овом писму непопустљиво објашњава епископу да не нарушава свете каноне тиме што пости суботом, недељом и на празник Васкрсења (Пасхе).
Из свог дневника преузео сам следеће:

5. октобар 1968.
Јутрос сам из скита Свете Ане пошао у посету каруљском пустињаку, старцу Гаврилу, који је већ два месеца прикован за постељу. Његова каливија лебди у Каруљи као вечно кандило у олтару светогорске пустиње.
Опрезно сам прошао кроз прва врата. Испод малог одморишта налази се понор, провалија. Отворио сам друга врата, говорећи: "Молитвама Светих Отаца наших" и ушао. Овога пута нисам угледао оног оца Гаврила којег сам познавао, који је увек био у покрету, делатан и као од челика да је начињен, који је током читаве ноћи носио шљунак да би прекрио пустињску стазу. Непрестано је стењао. Од струка надоле био је потпуно парализован.
Покушавао је да нешто каже, али је тешко успевао да изговори реч. Трпео је јаке и неподношљиве болове.
"Имам болове. Шта сад да ти кажем, оче мој", био је одговор на мој захтев да ми каже нешто душекорисно.
"Немојте се напрезати, старче. Разумем. Дошао сам због Вашег благослова и једног обећања. Ако се нађете у присуству Божијем, немојте ме заборавити."
"Ја да се нађем у присуству Божијем? Недостојни Гаврило? Такво нешто није могуће", рекао је и наставио да стење од болова.
Подсећао је на костур. Одбијао је да једе храну припремљену на уљу која га је могла мало укрепити. Видео сам да је тањир са бареним кромпирима који су му донели оци - Данијелити стављен на посуду испуњену... нечистоћом!
Покушао сам да га склоним одатле.
"Остави га тамо", строго је наредио.
Чинило се да је овај философ пустиње увек тако поступао да би се супротставио страсти стомакоугађања.
Он једноставно није јео да не би прекидао пост. Његова храна је годинама припремана без уља, како би три или четири пута седмично могао да се причести.
Усудио сам се да му кажем:
"Старче, ако бисте примили инјекцију, то би Вам ублажило болове."
"Инјекцију", рекао је и широко отворио очи, строго ме погледавши. Никада није узимао никакве лекове. У потпуности се предао у руке возљубеног Бога и у великим мукама очекивао је да се сусретне с Њим.
"Ја из часа у час очекујем смрт."
"Нека Пресвета Богородица награди Ваше трпљење, старче", одговорио сам.
Био сам дубоко дирнут његовим благословом и у повратку сам се читавим путем молио за јуначког старца Гаврила.

***

Врлински монах, старац Никандрос из манастира Констамонита одбио је да постане надзорник (проистаменос), будући да је био веома смирен и да се клонио власти. Кад је дошао на Свету Гору, са собом је донео много новца, што је за њега представљало истинско искушење. Смирио се чим га је разделио. Ослободио се. Био је суров према себи. Служио је као болничар и као помоћник у кухињи, чему су се сви чудили.: иако је био стар и болестан, све је извршавао ревносно и марљиво.
У катизми Светог Атанасија, будући већ времешан и болестан, вечерњу је читао испод "черге" (тј. дебелог покривача). Током ноћи могао је да осети да је његов ангео чувар поред њега, да га крепи и подстиче: "Изврши своје правило!"

***

Наш савременик, старац Методије, пустињак из Капсале и ученик великог, незаборавног подвижника старца Тихона, обично ми је говорио:
"Отац Тихон нам није дозвољавао да бацамо рибље кости. Он их је поново користио, барио и од тога правио супу."

из књиге архимандрита Јоаникија "Светогорски старечник"