петак, 16. октобар 2015.

О подвижништву, 4. део

Каруља (фото: www.planine.net)



У ова последња времена, ми не доносимо херојске одлуке нити прихватамо надљудске напоре у подвижничкој арени духовне борбе. Један од таквих бораца у трпљењу, подвижништву и строгости био је и савремени румунски подвижник Еродион, који је четрдесет година био затворен у својој келијици, потпуно наг и сиромашан, али срећан и блажен. Читав његов живот је, као свећа, пламтео молитвом, безмолвијем и созерцањем. С посетиоцима је контактирао посредством једног прозорчића на својој келији. Неки братољубиви и човекољубиви монаси снабдевали су ову духовну "птицу небеску" оним што је било неопходно за живот.

***

Неки од стараца обратио се једном монахињама: "Подвиг треба извршавати тако да сачувамо своје здравље, да останемо способни за своје задатке. Све што је претерано нашкодиће телу и човек неће бити у стању да учини оно што је неопходно. Нека ваша духовна мати зна колико метанија начини свака од вас. Бдење је узвишеније од поста, јер очишћује ум. Чини га истанчаним и наслађује срце. Спавање, међутим, чини да наш ум одебља.
У духовном животу је неопходно да присиљавамо саме себе. Често се догађа да оболимо од духовне анорексије. Када се присилимо да помало почнемо да једемо, поново нам се отвара апетит. То исто чинимо и са ишчашеном руком. Она неће оздравити док не почнемо да је вежбамо. Не смемо подсећати на корњачу која је пошла на венчање, а стигла на крштење."

***

У Каруљи, најсуровијој светогорској пустињи, сусрео сам и двојицу најстрожијих пустињака, руске подвижнике Никодима и Серафима. Били су познати по свом строгом посту током Велике четрдесетнице, када су дневно узимали само по једну шољицу кафе и мало воде. Уистину надљудско достигнуће!

***

Постојали су и други, непознати и непројављени подвижници поста којим се умртвљују страсти. Они постоје и данас, и боре се на великом светогорском попришту очишћења од страсти, изазивајући дивљење људи и ангела.
Године 1969. добио сам писмо од пустињака Д., од којег сам затражио да ме обавести о ономе што зна у погледу подвижничког труда на Атосу, тако да моји читаоци виде да чак и данас на Светој Гори постоје хероји подвижништва, који се не разликују од оних из прошлих времена. Он у свом писму каже следеће:
"Сасвим је извесно да и у наше време постоје такве личности, о чему и сами можемо да посведочимо. То су људи који врше такав утицај да би, као лекови који спасавају и задржавају зло, могли да исцеле наш изопачени нараштај. На пример, један писац и богослов, мудри научник, писао је о неком атонском монаху који, као додатак свим осталим подвизима, педесет дана ништа није окусио. Писац се томе дивио и благодарио Богу што и у наше време постоје такви борци, људи слични онима о којима читамо у светоотачким списима. 'Осим тога', наставља овај мудри научник, 'нека је слава Богу који нам чак и данас дарује овакве борце.' Док сам ово читао, нимало нисам у то сумњао, оче Јоаникије. Међутим, чудио сам се и питао: 'Како је могуће да човек педесет дана преживи без хране?' На моју срећу, док сам размишљао о томе догодило се нешто што ме је уверило да је то ипак могуће. Један стари подвижник, сиромашан и прост, којем је било нешто преко шездесет година, дошао је у моју каливију током Сиропусне недеље и тамо заспао након што смо заједно вечерали. Ујутро, на први дан Великог поста, догодило се да је требало извршити један задатак, и како нисам могао сам то да учиним, послао сам њега. Радосно је пошао у Виглу, која се налази на пет сати хода одавде. Након што је извршио задатак, увече се вратио у каливију и ја сам га замолио да узме мало хране и пића, будући да је био стар и уморан. Међутим, он је то одбио. Трећег дана поста поново сам му понудио да једе, али је он и овог пута одбио. Тада сам се задивио и пожелео да сазнам како је могуће да он, иако стар и уморан од дугог пешачења, не осећа ни глад ни жеђ. Он ми је простодушно одговорио: 'Прошле године, током Великог поста нисам ништа јео до Цветне недеље, а и тада сам се само причестио.' Не бих се толико запрепастио чак ни да је у том тренутку испред мене експлодирала бомба.
Међутим, нисам имао разлога да сумњам у његове речи, јер сам много пута разговарао с њим и знао да је истинољубив, скроман и безазлен. Није сумњао да ћу то некоме објавити, тако да није ни покушао да нешто сакрије од мене. Сматрам да ми је то открио Промисао Божији како би и други имали користи и како бих се смирио ја сам, који нисам у стању да постим ни један једини дан..."

***

Старац Авимелех је дошао из светог манастира Лонговарда на Паросу. Подвизавао се на разним местима на Светој Гори. Живео је на обали, недалеко од скита Свете Ане, у пећини у којој је подигао цркву у част деведесет девет преподобних Крићана.
Желећи да увећа своје подвиге, одатле је отишао у пустињу Светог Василија, да би се најзад настанио у каливији Успења Пресвете Богородице, која припада Малом скиту Свете Ане и налази се изнад Дионисијата и Митрофанове пећине. Ту се подвизавао све до дана свог уснућа, кад му је било сто седам година.


***

Старац Герман из Кавсокаливије уснуо је у Господу кад му је било сто пет година, односно 1875. На Свету Гору и у Кавсокаливију стигао је 1830. и постао послушник хромог старца Данила, који је живео у каливији Светих Архангела. Када је први пут дошао овамо био је уторак и није било ничега за јело.
"Чедо моје", рекао је један од духовника, "пођи код старца Данила који је болестан и ништа нема."
"Да, оче", одговорио је старац Герман. "Он можда ништа нема, сиромашан је и хром, али ја не желим старца због хлеба. Старца желим зато да би руководио моју душу."
Старац Герман остао је уз старца Данила, трпељиво и с љубављу подносећи све недаће њиховог живота. После две године, несреће старца Данила су се увећале и губитком вида. Као добар и послушан монах, старац Герман се бринуо о ослепелом старцу Данилу и на крају га је и сахранио. Након тридесет година проведених у Кавсокаливији отишао је у Хаири, испосницу у којој се подвизавао румунски аскета по имену Герасим.
***

Упркос свом кнежевском пореклу, руски пустињак Партеније водио је суров подвижнички живот у Каруљи. Никад није кувао и јео је само суву храну. Зими није користио никакво грејање, нити је имао кревет. Спавао је на неуштављеној кожи, а уместо јастука користио је дрвену кладу. Био је племенит, братољубив и изнад свега милосрдан.

***

Духовник В. је говорио да је пост мајка здравља. Тако је једном приликом рекао лекару:
"Ја постим а ти не постиш. Хајде да се такмичимо у пешачењу. Духовност мења човека и претвара га у челик!"
Овај подвижник је јео само једном дневно. Током ноћи узимао је само топле напитке. Постио је током читаве Велике четрдесетнице, пијући само сок од куваног поврћа и једну чашу вина. Двадесет година живео је на Егини, поред Светог Нектарија. Знао је да се упрегне у бунарски точак и да на тај начин одатле извуче воду.

***

Сећам се да побожни ивиронски јеромонах Атанасије никада, па чак ни током зиме, није носио чарапе. У идиоритмијским манастирима сваки монах сам припрема своје оброке. Он, међутим, никад није кувао и узимао је нешто хране од онога што је припремано гостима у архондарику.
Пре него што је задобио унутрашње просветљење и вратио се у своју постојбину, на Кипар, јеромонах Кипријан (1880-1955) је, почев од 1905, хиљаду дана живео на Атосу. То време провео је у великом подвигу, добровољним страдањима и оскудици, најпре у Симонопетри, а затим и у Катунакији. Спавао је само четири сата дневно. У његовој келији, окренутој према северу, није било грејања нити покривача. Током читавог живота имао је само један пар папуча. Педесет година се није купао. Болест га је посветила, а бол га је хранио. Након што је изгубио глас, молио се уздигнутих руку све док оне не би клонуле од исцрпљености.

***

Упамтили смо и простог, кротког и доброг пустињака, старца Авиуоија Румуна чија се испосница налазила у жбуновитој области названој Свети Теофило Мироточиви. Та област је настањена исихастима и налази се у близини манастира Пантократора.
У овој области још увек постоје многе порушене каливије у којима су многи оци живели, подвизавали се и борили против невидљивих сила зла, излазећи из тих битака као победници. Савремени монаси често откривају таква гнезда, обитавалишта, јаме и пећине, и људски ум се чуди како је уопште било могуће да у њима живе ови небески људи и земаљски ангели.

***

У усамљеној каливији која је део пећине Преподобног Петра Атонског живели су пустињак Хризостом и његов послушник, водећи на овом месту непревазиђен подвижнички живот. Носили су похабану одећу и ишли босоноги, а хранили су се једино двопеком, кестењем или нечим што би им послали из Велике Лавре. Упркос њиховој немарној и одбојној одећи, њихова лица зрачила су небеским сјајем и сладошћу. О њиховој натчовечанској борби сведочи и пише незаборавни Дионисије Лавриот, епископ Трике и Стагона који ме рукоположио за ђакона. Он је, заједно са својим старцем, често посећивао духовно поприште у пећини Преподобног Петра.

из књиге архимандрита Јоаникија "Светогорски старечник"