петак, 30. октобар 2015.

Сусрети са Светим Силуаном Атонским, 3. део



Млади људи су се старцу често обраћали питањима о избору животног позива и он им је давао различите савете. Некима је саветовао да уче богословију, да би се затим посветили пастирској служби у Цркви, друге је "благосиљао" да уче али тако да учење споје са молитвом и монашком уздржљивошћу, док је некима саветовао да не уче, већ да све своје снаге посвете молитви и духовном аскетском подвигу. Овај последњи савет је ретко коме дао, јер је сматрао да је настало време које је отац Стратоник био предсказао, наиме, да ће многи "образовани" људи живети у свету монашким животом. Сматрао је да услови за монаштво у његовом древном облику постају све неповољнији, али да ће призив и чежња ка монаштву увек постојати.
Старац је био чврсто убеђен да духовни, тј. молитвено-аскетски живот, уз дубоку веру, стоји изнад сваког другог живота, и зато онај коме је он дат, треба да се ради њега, као ради најдрагоценијег бисера, одрекне свега другог, чак и од "учења".
Он је сматрао да духовни човек показује веће успехе када напусти свој молитвени живот и ода се науци, него научник који је духовно мање развијен. Другим речима, човек коме су дати извесни мистички дарови, живећи духовно, живи на једном узвишенијем нивоу, него човек чија област интересовања не превазилази научну, логичну област мишљења. Пошто духовни човек живи једним вишим животом, спуштајући се на нижи - научни план - показује већу способност од недуховног човека, премда и не одмах. Он је говорио да су синови овога вијека вештији од синова светлости (Лк.16,8), не стога што су они "у самој ствари" мудрији, него зато што је "духовни човек обузет Богом и мало се занима земаљским"
У разговору са нама старац је често говорио уопштеним језиком, док је у разговору са монасима своје погледе на конкретне случајеве износио врло једноставно, како би га лакше разумели.
"Шта је необично у томе што недуховни човек уме боље да организује световна дела, него духовни човек? Први је обузет земаљским стварима, док се други труди да умом пребива у Богу. То често запажамо и код световњака: вешт трговац смеје се ученом човеку што се овај не разуме у робу. Но, то никако не значи да је трговац и паметнији..."
Изнећемо овде и један разговор карактеристичан за старца: Убрзо после Првог светског рата, 1914-1918. године, у манастиру се приступило организацији искоришћавања шуме. Набављена је парна машина за пилану. Економ, отац Ф., способан и природно обдарен Рус, ставио је машину у погон. Будући задовољан њеним радом, почео је да хвали немачки геније (машина је била немачке производње), уздижући Немце. Омаловажавао је Русе због њихове неумешности и неспособности. Одлазећи у своје слободно време у стругару да "помаже", отац Силуан је ћутећи саслушао оца Ф. и тек увече за време вечере га упитао:
- Шта мислиш, оче Ф., зашто Немци умеју да праве боље машине него Руси?
Отац Ф. је поново почео да хвали Немце, као способнији, паметнији и даровитији народ, омаловажавајући Русе речима: "Ми, Руси, не вредимо ништа".
Отац Силуан му на то одговори:
- Ја сматрам да то има други узрок, а не неспособност Руса. Мислим да је то због тога што Руси своју главну мисао и претежну снагу обраћају Богу, и мало мисле о земаљском. Но, када би руски народ, попут осталих, своја главна интересовања усмерио ка земаљском и само тиме се бавио, далеко би надмашио све остале, јер је то лакше.
Знајући да на свету нема ничег тежег од молитве, неки од присутних монаха су се сагласили са оцем Силуаном.

* * * * *

Манастир светог Пантелејмона је један од највећих и најбоље организованих манастира у Светој Гори. Има драгоцену библиотеку која броји око 20.000 примерака, међу којима се налази и велики број старих рукописа на грчком и словенском језику, затим многе вредне старе књиге, које представљају библиографску реткост и раскошна одељења са богословским, историјским и другим књигама. У пространим и лепо намештеним собама манастирске гостопримнице често се примају разни посетиоци, махом странци. Дужност гостопримца била је поверена монаху, оцу В., човеку са високим богословским образовањем, који је говорио неколико страних језика.
Године 1932. посетио је манастир један римокатолички доктор, отац Хр. Б. Он је водио разговор са оцем В. о животу у Светој Гори. Између осталог, он је питао:
- Какве књиге читају ваши монаси?
- Јована Лествичника, Аву Доротеја, Теодора Студита, Касијана Римљана, Јефрема Сирина, Варсануфија и Јована, Макарија Великог, Исаака Сирина, Симеона Новог Богослова, Никиту Ститата, Григорија Синаита, Григорија Паламу, Максима Исповедника, Исихија, Диадоха, Нила и друга дела сакупљена у "Добротољубљу[2], одговорио је о. В.
- Зар ваши монаси читају те књиге!.. Код нас их читају само професори, рекао је доктор, не скривајући своје изненађење.
- То је свакодневна лектира сваког нашег монаха, одговорио је отац В. - Читају такође и друга дела светих отаца Цркве, као и дела новијих писаца-аскета, као на пример, епископа Игњатија Брјанчанинова, епископа Теофана Затворника, преподобног Нила Сорског, Пајсија Величковског, Јована Кронштатског и друге.
Отац В. је овај свој разговор испричао старцу Силуану, кога је много поштовао. Старац је приметио:
- Требало је да кажете доктору да наши монаси не само што читају ове књиге, већ би и сами могли да напишу нешто слично... Али монаси не пишу, јер их ове прекрасне књиге, у којима је већ тако много речено, задовољавају. Но, кад би се оне из неких разлога изгубиле, монаси би написали нове.
У току свог дугог борављења у Светој Гори, старац је срео многе и велике подвижнике. Неки од њих познавали су из личног опита она душевна стања о којима су писали велики аскети, као што су: Исаак Сирин, Макарије Велики и други, и зато нам старчеве речи изгледају сасвим природне.

* * * * *

Дуги низ година великом манастирском кројачком радионицом управљао је отац Диадох. Био је то у свему узоран, уредан и тачан монах. Много је волео богослужења, био начитан, тих по природи и благородан у опхођењу са људима, уживајући опште поштовање. Једном сам га, на његов имендан, посетио и затекао у друштву његових пријатеља, једног старца-духовника, оца Трофима и старца Силуана. О чему су претходно разговарали, не знам. Ја сам чуо следеће:
Духовник је причао оно што је прочитао у новинама. Обративши се старцу Силуану, он је питао:
- А, ви, оче Силуане, шта мислите о томе"?
- Ја не волим новине и новости, одговори старац.
- Зашто?
- Зато што се читањем новина замрачује ум, а то омета чисту молитву.
- Чудновато, рече духовник. - По моме пак, мишљењу, новине потпомажу молитву. Ми живимо овде у пустињи, ништа не видимо, и тако постепено заборављамо свет. Затварамо се у себе и од тога молитва слаби... Али кад читам новине, ја видим како се у свету живи и како људи пате, и од тога се рађа жеља за молитвом. Тада било да служим литургију, било да се молим у својој келији, молим се свом душом Богу за све људе и за сав свет.
- Када се душа моли за све људе, одговори старац Силуан,и без новина зна како се сви људи муче, зна и њихове потребе и жали их.
- Како може душа сама од себе да зна шта се дешава у свету? упита духовник.
- Новине не пишу о људима, већ о догађајима, и то нетачно. Оне само смућују ум, а истину из њих ни онако нећеш сазнати, док молитва чисти ум тако да он може све јасније да види.
- Није ми јасно шта у ствари хоћете да кажете, продужи духовник
Сви присутни су очекивали старчев одговор. Но, он је седео ћутећи и погнуте главе, и није се усудио да у присуству духовника и старих монаха објашњава на који начин душа, удаљена од свега, молећи се за сав свет, може духом да зна како људи живе, какве су њихове потребе и страдања.
Старац Силуан се удостојио знања, каквог се удостојавају само изузетни појединци једне генерације. У својим разговорима, он просто као да се стидео да иде даље од наговештаја, услед чега су његова велика мудрост и богато искуство често остајали скривени од сабеседника. Кад би старац приметио да његов сабеседник не разуме његове речи, обично се није трудио да даље "објашњава" оно што се првенствено познаје кроз опит. Његова, пак, духовна целомудреност није му дозвољавала да износи своје искуство. Тако је он за живота остао "неоткривен". Несумњиво је да је то била не само Божија воља, већ и његова властита жеља. Њу је Бог прихватио и испунио, сакривши га чак и од отаца Свете Горе. Па ипак, старац Силуан није остао потпуно неоткривен, потпуно непознат. Неки монаси, па и мирјани који су посећивали Атон, или су били са њим у преписци, умели су да га оцене и много су га заволели. Међу овим било је и епископа, свештеника са високим богословским образовањем, као и богобојажљивих световњака.
Сећамо се једног оваквог случаја. Један странац православне вере, провео је у манастиру извесно време. Сусрет са старцем оставио је на њега дубок утисак. Заволео га је и често га посећивао. За ово су дознали монаси. Једног дана, јеромонах Н., један од најутицајнијих саборних стараца, начитан и живог ума, сретнувши странца у манастирском ходнику рече:
- Не могу да схватим, зашто ви учени академици одлазите код старца Силуана, неписменог сељака? Зар нисте нашли неког паметнијег од њега?
- Да би се старац Силуан разумео, треба бити "академик",одговори гост са извесним болом у души.
Јеромонах Н., ни после овог одговора није разумео зашто старца Силуана поштују и посећују "учени" људи. И у разговору са оцем Методијем, који је дуго година руководио манастирском књижницом, он је додао:
- Питам се зашто одлазе к њему? Најзад, он ништа не чита.
- Ништа не чита, али све испуњава. Други много читају, а ништа не испуњавају, одговорио је отац Методије.

из књиге "Старац Силуан", архимандрита Софронија