четвртак, 15. октобар 2015.

О подвижништву, 3. део

Каруља



Образац и узор православног монашког подвижништва и велики исихаста нашег доба, сличан о. Сави, старцу Калинику Затворнику, старцу Герасиму и старцу Данилу Смирнском, био је и отац Игњатије из катунакијске пустиње, духовник обдарен даром расуђивања. Неумивен, неочешљан, босоног, увек у једном хитону али кротак, молчаљив и смирен, представљао је сигурну луку за све оне који су дошли под његов епитрахиљ да би се исповедили. Био је чувени духовни отац, како Грцима тако и странцима.
Мала количина уља, коју је његова монашка заједница добијала из неколицине својих стабала, коришћена је искључиво за паљење кандила у њиховој капели. Храну су припремали без уља. Капци на прозорима оца Игњатија углавном су били затворени јер је желео да на тај начин продужи ноћ и часове посвећене молитви. Циљ његовог пастирског делања био је да у људским срцима увећа божанску чежњу према Христу Женику. Обично им је говорио: "Љубите Онога Који вас љуби!"
Пред крај живота је ослепео и још више се посветио молитви. Причало се да су многи могли да осете миомирис који је допирао из његових уста. Тај исти миомирис ширио се и од његових моштију након њиховог преношења. Била је то уистину библијска личност!

***

Било је много подвижника на Светој Гори којима су, као мирјанима, припадала истакнута места у друштву и у научном свету. Такав је био и руски кнез, јеромонах Партеније Каруљски, који је у почетку живео у келији "Свети Николај Буразери". Био је келијни секретар. У време изградње цркве добио је писмо од једне руске сељанке које га је приморало да се још ревносније подвизава у застрашујућој Каруљи.
Ево шта је речено у том писму: "Молим вас, Свети Оци, да примите овај мали новчани прилог. Чула сам да градите цркву и да вам је потребна помоћ. Била сам несрећна што немам новаца да вам пошаљем, због чега сам одсекла своју бујну косу и продала је неким отменим госпођама чија је коса кратка, али које на пријемима носе туђу косу. Молим вас да примите ову моју скромну лепту."
Овај догађај снажно је погодио кнеза, оца Партенија. Донео је херојску одлуку да на гребенима Каруље живи као да је бестелесан. Док је приповедао о овој одлуци, рекао је: "Кад сам прочитао ово писмо, дошле су ми следеће помисли: Неки одсецају косу а неки дају мало од онога што имају, док ја овде удобно седим у фотељи и пијем чај. Љубави Христове ради и ради спасења моје душе морам отићи у Каруљу."
Прича се да је лице оца Партенија блистало и да је поседовао дар прозорљивости. Спавао је на тлу пећине у којој је живео. Од његове похабане одеће ширио се миомирис. Много је дао Господу - велику жртву, много љубави, много сиромаштва и нестјажанија. Међутим, овај руски кнез добио је и много награда, како у овом животу, тако и у оном вечном и бесконачном.

***

Живот који је био сличан животу древних бораца подвижништва водио је и монах Јован из цркве Светог Архангела у Едеси. Свој преподобни живот водио је уз велико присиљавање и строгост према самоме себи, носећи ланце испод одеће. Избегавао је контакте с људима и углавном остајао у својој келијици, живећи у миру и добровољном сиромаштву.
Својим гостима нудио је веома укусан ражани хлеб као да је најбољи колач. Давао им је да из обичне конзерве пију хладну кишницу коју је сакупљао у свом резервоару. Свеж парадајз, свеже смокве и остало поврће није јео више од три године, јер није желео да напусти свој дом и да оде до Велике Лавре или до скита Свете Ане. Никада ништа није тражио од својих суседа. Током читавих петнаест година, приликом одласка у Кареју ради куповине ражи и осталих неопходних намирница, није желео да се задржава и да неком од браће буде на терету, због чега би преноћио напољу!

***

"Прослављам Господа и благодарим Богу и Пресветој Богородици што ме никад нису напустили", говорио је некадашњи разбојник Никита из Светог Василија, следећи оног благодарног разбојника који је био распет са Господом. За монаха га је постригао чувени духовни отац, Харитон Исихаста.
"Како можеш да живиш без новца, кад се не бавиш никаквим рукоделијем", питао га је незаборавни старац Јоаким.
"Прослављам Бога и благодарим Му! Одем до неког манастира и затражим хлеб, а кад се вратим у своју каливију затекнем тамо два-три хлеба", одговарао је са запањујућом простотом Никита, некадашњи разбојник, и зато га је благодат Божија чудотворно посећивала.
Кад се разболео и био прикован за постељу, о њему су се бринули његови суседи - пустињак Дамаскин и монаси из његове заједнице. Пред крај живота био је заражен вашкама. Чим би га оци очистили, оне би га поново прекриле од главе до пете.
"Док сам био у свету, био сам разбојник", често је говорио. "Преклињао сам Бога да ми Он плати за све што сам учинио. Нека ме вашке живог поједу!"

***

Имали смо благослов да упознамо незаборавног пустињака Гаврила из Каруље, строгог и суровог подвижника, крунисаног борца уздржања. Често смо га сусретали у кириакону Свете Ане или на путу према њему. Увек је био ћутљив и погружен у молитву, тако да није много говорио. Људима који га нису добро познавали чинило се да је одбојан и недруштвен. Међутим, он је био недруштвен само у духовном смислу.
Пред крај његовог живота, посетили смо га последњи пут у његовој испосници у страшној Каруљи. Тада смо видели онога који је добио награду Христову. Иако је уздисао од болова, лежао је на дасци уместо на постељи; премда је патио од слабости и исцрпљености, није желео да узима храну припремљену на уљу. Он се на сваки начин и премудро трудио да и ту храну без уља, коју су му доносили оци - Данијелити, сматра безукусном, како у њој не би осетио никакву насладу грла.
Био је већ у поодмаклој доби када је дошао на Свету Гору. Претходно је био жандар. Двадесет година живео је уз свог старца и њих двојица никада, па чак ни за Васкрс, нису јели храну спремљену на уљу!
Често се са сузама и умилењем причешћивао Светим Тајнама.
Свој покров је, савијен и спреман, чувао на полици, са натписом "мој покров".
Током двадесет два дана која су претходила његовој смрти, Данијелити су га неговали с истинском љубављу и братољубивом пожртвованошћу.
Преклињали су га да узме нешто хране скуване на уљу али он, упркос чињеници да је умирао и да је изгубио много од телесне снаге, није прекршио своје испосничко правило. Није окусио храну припремљену на уљу и у миру се упокојио.
Непосредно пред крај затражио је да се причести. Изгледао је блажено и блистао је од радости. Када је на неколико минута остао сам, подигао је главу према небу и ускликнуо: "Ево цвећа! Много цвећа! Како је диван Рај! Да ли је душа достојна да се наслађује тако прекрасним добрима?!"

***

Какву је трпељивост показивао чудесни Свети Симеон, који је ишао босоног и у једној мантији! Најпре се подвизавао у близини манастира Филотеја, а затим је отишао у Пилион, где је подигао манастир Фламуриу. Да ли је слуга Божији Симеон, сиромашан али пребогат благодаћу, био начињен од камена или од челика? Није. Био је начињен од подвижничког дијаманта трпљења и подвига. Због тога је и успевао да иде босоног и да и зими и лети носи исту мантију, све док се није мирно упокојио у Господу.

***

Ни пустињак Филарет из Каруље није носио ципеле. Због тога су његови табани отврдли, тако да су подсећали на корњачин оклоп. Где год би на гребенима пронашао мало земље, засадио би неку биљку. Узгајао је кромпире, маслачак, купус, салату. То поврће служило му је као храна, а нешто од тога давао је и осталој браћи као милостињу.
Његов дашчани кревет био је увек намештен, јер је он углавном спавао на поду. То је утврђено тек након његове смрти, јер је испод кревета пронађен комад дрвета који је током кратких периода сна користио уместо јастука.
Будући да је као мирјанин био поручник, каруљски подвижник Филарет напустио је световну славу, достојанство и испразност да би на Светој Гори двадесет година спавао на тлу. Није се разликовао само по љубазности и сладости својих речи него и по подвижништву и добровољном сиромаштву.
Упокојио се у оној истој мантији у којој је и примио монашки постриг. Та одежда је толико пута била закрпљена да првобитна тканина више није ни постојала.

***

Године 1948. упокојио се старац Евлогије из Фанероменоса, келије посвећене Светом Георгију Чудотворцу. Још док је био млад, старац Евлогије је седам година постио без уља, а када је остарио постио је на овај начин још шест година. Осећао је велику љубав према Пресветој Богородици. Још док је био дечак и живео у свом селу, Она му се јавила и рекла: "Иди, и Ја ћу увек бити с тобом!" Он је осамдесет година свог живота провео на Светој Гори.

***

Велики атонски подвижник, Хаџи-Георгије, још док је био искушеник подвизавао се четири године у пећини преподобног Нифона Кавсокаливита. Овде је живео у потпуном безмолвију (исихији), посту и молитви, а руководио га је духовни отац, старац Неофит који је живео у каливији Светог Георгија, али је често долазио да га причести Пречистим Тајнама.
Подвижништво Хаџи-Георгија, како у Кавсокаливији тако и касније у Керасији, где је био са својом монашком заједницом, постало је део историје. Због његових дуготрајних постова прозвали су га "Посник". Ни он ни монаси из његове заједнице никада нису кували нити су узимали било какву другу храну осим посне. Најчешће су се хранили сувим плодовима и медом. На Васкрс су, уместо јаја, бојили барене кромпире.
Никада није користио никакве лекове. Кад би се неки од браће прехладио, благо би загрејао пећ начињену од опеке и блата, а затим у њу сместио брата који би на тај начин оздравио. Уколико би се неко разболео од неке друге болести, поставио би га пред икону Пресвете Богородице, а затим би се током читаве ноћи заједно молили пред њом. Пред крај божанствене Литургије, оболели би примио Свето Причешће и био исцељен. Био је окружен великом заједницом побожних и врлинских монаха.
Хаџи-Георгије је поседовао само једну мантију и ишао је босоног. Дебеле вунене чарапе носио је само онда кад је био у храму.

***

На Атосу је живео и један руски подвижник из чијих су стопала истицали гној и крв. Он, међутим, никад није узимао никакве лекове нити је предузимао било какав вид лечења. "Ја сам монах", често је говорио, "ја морам да патим."

***

Знаменити духовник, старац Иларије Ивиронски, петком никада није ни јео ни пио, одајући на тај начин поштовање дану Христовог Распећа.
Иларијев послушник Сава, који му је био једнак по подвижништву, јео је само једанпут дневно. Током последње две године живота хранио се једино оним што би на свакодневним Литургијама претекло после Светог Причешћа. Поред тога, поподне би попио једну шољицу кафе. Током ноћи, у својој келији молио се наслоњен на вешалицу.

***

Добро познавајући духовна добра која проистичу из строгости и подвижништва, незаборавни Јоаким Специерис никада није загревао ни цркву ни своју келију, чак ни по најјачем мразу. Његовог послушника, старца Теофилакта, често смо сусретали у Новом Скиту. Он нам је казивао о свом духовном оцу који је говорио следеће: "Оче Теофилакте, како то да су столпници и у тешким условима издржавали подвиг седења на стубу? Зар они нису осећали хладноћу? А ми, умотани у своју одећу, осећамо хладноћу чак и у својим домовима!"

***